Kako započinjete dan i na koji način se informišete?
Dan započinjem mišlju: „Sjajno, još jedan koji ću provesti iznad zemlje.“ Ne informišem se uopšte, ja nemam mazohističkih sklonosti.
Na koji način su savremene tehnologije uticale na slušanje muzike danas?
Uticale su tako što su, umesto da unaprede, ukinule svaki pravi odnos između muzike i slušalaca. Nema više ploča, nema čak ni diskova, sve se sluša sa YouTube-a, što će reći usput, površno, bez interesovanja i udubljivanja. Muzika više nije životna filozofija i životni stav, nego je svedena na banalnu zabavu ili neprimetnu i nevažnu zvučnu kulisu. Ljudi puste pesmu i zaborave je pre nego što se pesma završi.
Vaša knjiga “Kako smo propevali” je svedočanstvo o jednom vremenu, nekadašnjoj Jugoslaviji i njenoj muzici. Na koji način su tada muzičke prilike reflektovale društvene? Na koji način se politika i muzika prepliću danas?
Muzika je uvek ogledalo društva. Znate kako kaže Džoni Štulić, kakvo društvo, takva i muzika. Muzika utiče na društvo i menja ga, ali je istovremeno i njegovo verno ogledalo. Otud je sasvim logično što smo šezdesetih imali Zorana Miščevića i Siluete, sedamdesetih Bijelo dugme i Zdravka Čolića, osamdesetih novi talas, a devedesetih turbo folk. I otud je sasvim logično da danas nemamo ništa. Ovo je vreme bez ikakvih ideja, čak i onih najgorih. Takva je i muzika današnjice. Nije ni sjajna, ni grozna. Naprosto, nije nikakva.
Da li osećate nostalgiju za SFRJ i koje su bile najveće vrednosti života u staroj Jugoslaviji?
Ne osećam nostalgiju za SFRJ jer ne mogu da žalim nijednu državu. Države i granice su gluposti o kojima je još Džon Lenon rekao šta je trebalo reći. I ja, evo, posle svih ovih godina, zamišljam svet bez država i granica. Ali žalim za najvećom vrednošću života u SFRJ – za normalnim životom.
Nedavno ste izdali knjigu “Pisma iz tajnog grada”. Zanimljivo je da ste povezali devalvaciju životnih vrednosti i nestanak gramofonskih ploča. Kako Vi vidite taj odnos?
Pa, to je ovo o čemu smo pričali malopre. U vreme gramofonskih ploča, muzika je bila stvar od životne važnosti. Posle su došla vremena u kojima su se i ploče i život davali u bescenje. O tome, možda više nego o bilo čemu drugom, govori knjiga „Pisma iz Tajnog grada“. Propašću gramofonske ploče, ne samo kao praktične stvari već pre svega kao simbola, propala je jedna Velika Ideja, jedan sistem vrednosti, propale su vrline možda najlepšeg doba u novijoj ljudskoj istoriji.
Koliko je muzika obeležila Vaš život i da li taj potencijal postoji u muzici danas?
Muzika je obeležila moj život možda više nego bilo šta drugo. U moje vreme – primećujete da počinjem da govorim kao Broj Jedan – muzika je, ponoviću još jednom, bila od životnog značaja. Rock’n’roll, a to je muzika mog života, bio je planetarna sila i soundtrack najplemenitijih ljudskih težnji – težnji za ljubavlju, tolerancijom, ravnopravnošu, težnji da se svet učini lepim ili bar podnošljivim mestom za život. Danas muzika nema ni takav niti bilo kakav drugi potencijal, osim potencijala da zaglupljuje ljude. Rock’n’roll je izgubio masovnost, samim tim izgubio je uticaj, a samim tim izgubio je moć. On je danas nebitan i marginalizovan, a gorka uteha je što se to nije desilo samo kod nas nego i u svetu. Propast rock’n’rolla samo je deo planetarnog sloma pameti i morala. Dakle, umesto da Srbija postane svet, kako je glasila jedna od opozicionih parola devedesetih godina, svet je postao Srbija.
Kako je uticao raspad SFRJ na muziku sa ovih prostora? Osim jezika, šta danas poVašem mišljenju povezuje muzičku scenu sa ex-Yu prostora?
Interesantno je da je jugoslovenska muzika nadživela zemlju u kojoj je rođena. Neke pesme i izvođači čak su popularniji nego što su bili u SFRJ. Parni valjak nikad nije mogao da rasproda nijednu beogradsku dvoranu, a danas puni dve Arene zaredom. Đorđe Balašević je svojevremeno u Ljubljani prodao četiri karte za koncert, a sada tamo ima status polubožanstva. Šta osim jezika povezuje muzičku scenu bivše Jugoslavije? Pa, pre i više od svega, nostalgija.
Šta mislite, da li će i Jugoslavija doživeti comeback u nekoj formi, kao što je to slučaj sa vinilom u poslednjih par godina?
Nije vinil doživeo neki veliki comeback, o tome se više priča nego što se u praksi događa. Jugoslavija neće doživeti nikakav comeback, osim kao zajednički kulturni i ekonomski prostor, ali to će već biti parčence Evropske unije, teritorije na kojoj će ubrzo zakonom biti regulisano i disanje – mora da bude zdravo i duboko, iz stomaka. Ko ne ume, neka crkne.
Koji Vam je najupečatljiviji utisak iz 2014. godine?
To što mi je dete krenulo u školu.
Ličnost koju bi želeli da upoznate (savremenik ili junak filma literaure ili istorijska ličnost…)
Jedina ličnost te vrste koju nikad nisam upoznao, a želeo bih, jeste Klint Istvud.
Preporuke:
Muzika koju trenutno slušate?
Leonard Koen. Sa gramofonske ploče, da prostite.
Knjiga koju trenutno čitate?
„Miris lošeg duvana“, autobiografiju Dušana Miklje. Topla, melanholična, pametna i poučna knjiga. Preporučujem.
Film koji ste pogledali?
Redovno gledam filmove Klinta Istvuda, to mi je hrana za srce i terapija za dušu.
Putovanje koga se rado sećate?
Rado se sećam skoro svih putovanja, što fizičkih, što mentalnih. Volim da putujem i po svetu i po samom sebi.
Šta uvek nosite sa sobom?
Mozak.
Koji je Vaš omiljeni doručak i gde obično doručkujete?
Voće i musli, i to mi uopšte nije omiljeno, naprotiv, ali moram, ipak sam ja čovek u ozbiljnim godinama. Mlađi od mene – a od mene polako svi postaju mlađi – mogu da se igraju sa tim stvarima, ali ja ne mogu, moram da se pazim. Međutim, ako ništa drugo, život sam udesio tako da uvek mogu da doručkujem kod kuće. To je neprocenjivo.