Već 5 godina se družim sa Duletom Kopčalikom i penjačkom grupom Generacija 12 i imali smo super zajednička iskustva. Za Beograd je mnogo važno da opstanu mesta kao što je vežbalište V3, bivši Teatar na otvorenom na Topčideru. To je jedno izuzetno lepo mesto, gde čovek može super da se penje. Inače, Beogradu hitno treba jedna prava hala za penjanje, to bi bilo dobro za ljude ovde. Uglavnom nemam vremena, a kad ga imam, odemo često do jednog od najlepših mesta u Srbiji, do Borskog Stola, do Jelasnice kod Niša, ili do Valjeva ili Beljanice. Ja sam samo amater, ali mislim da je zaista super što ima toliko ljudi veštih u penjanju i nadam se da će ovaj sport privući više mladih i da će se modernizovati, pa da posao vodiča ili instruktora penjanja sve više preuzimaju mladi ljudi i tako oduvaju prašinu s priče o alpinizmu.
Muzika koju trenutno slušaš?
Trenutno mnogo Marka Lannegana, koji će doći u Beograd 23.februara (juhu!). Inače, slusam PJ Harvey, Selmu i Chelsea Wolfa. Ponovo sam otkrio, još iz studentskih dana Kruder Dorfmeistera i Eric Burdons War. To znači da ritam ponovo gruva.
Događaj koga se rado sećaš?
Vožnja brodom Savom u suton s prijteljima. Neki čovek, pijan, u ravni Iguane, skoči u vodu, a moj prijatelj na brodu posle Mito Bekrijo, sa sve dramatikom, svira Trans fatty acid od Kruder Dorfmeistera. Baš je bilo cool!
Omiljeni doručak i mesto za doručak?
Moj balkon, dok još postoji, dok se ne sruši!
Sava ili Dunav?
Hm, sada moram da kažem Dunav. Dunav je veći, ali Sava je zato simpatičnija, makar ovde oko Beograda, i čistija, takođe.
Šta uvek nosiš sa sobom?
Ništa nije uvek samnom, najčešće su to ključevi od moje kuće.
Kako počinješ dan, i na koji način se suočavaš sa izazovima?
Nisam jutarnji tip pa dan počinjem sa pet koraka do kuhinje – bez prve kave ne izlazim iz kuće i ne suočavam se sa svijetom. Ustajem puno ranije nego što trebam – ako izlazim u 08:30, obično ustajem u 6:30, 7:00 da bi imala vremena mirno ući u dan. Kava, radio, prva cigareta, mačak… Slow tempo, čitanje vijesti, slušanje vijesti na radiju, brbljanje s prijateljicama (koje imaju malu djecu pa kradu pola sata jutra za sebe ili žive negdje na drugom kraju svijeta pa su još budne prije spavanja)… Nakon sat vremena se mogu pokrenuti, tuširam se, oblačim i sjedam u auto – dnevni tempo kreće!
Šta je tvoja najveća strast?
Uh, teško pitanje! Svi koji me poznaju znaju da sam jako znatiželjna i da imam puno interesovanja. Obožavam svoj posao i najsretnija sam kad nakon puno posla rezultat bude odličan, event uspješan, kad riješim neki problem… Volim adrenalin koji donosi svaki dan, volim tražiti izlaz iz krize. S druge strane sam jako kućni tip koji voli biti doma i kuhati za dečka, obitelj, prijatelje, volim biti u prirodi… Mislim da je zapravo život moja najveća strast!
Šta je tvoja inspiracija, pokretač, odakle dolazi tvoja energija?
Ljubav prema svemu što radim, što jesam i što želim biti. Volim ljude s kojima živim, radim, provodim puno vremena. Mislim da je u tome ključ.
Šta je tvoja najveća briga ili izazov / nešto što te noću drži budnom…
Noću me budnom drži samo dobro društvo, dobra knjiga, utakmica, film, serija… Ponekad i posao ako nešto nisam stigla tijekom dana, a želim ideje staviti na papir. S godinama sam naučila „isključiti“ negativne misli i osloboditi se poslovnih i bilo kakvih briga – trudim se da mi ništa ne kvari moje vrijeme za mene. Naravno da mi nekad bolje, a nekad lošije ide, ali ne odustajem od „tjeranja“ negativnosti.
Rečenica koja je uticala na tebe ili koju često voliš da kažeš
Hvala, Uprava.
Šok i nevjerica.
Koristi glavu u pametne svrhe.
Omiljena uspomena iz detinjstva
Puno boravka u prirodi, pjevanje, gluma, balet… Imala sam divno djetinjstvo.
Nešto što nisi uradila, a želela si
Nastavila ići na dramsku i plesati – nekako nisam stigla, a sad nadoknađujem u svoja 4 zida!
Ličnost koju bi želela da upoznaš (savremenik ili junak filma literaure ili istorijska ličnost…)
Frank Sinatra, Audrey Hepburn, Dalai Lama, Laurence Fishburne kao Morpheus u Matrixu, Bajaga, Dylan Dog!
Posle dugogodišnjeg rada u velikim međunarodnim agencijama započela si Drukčije. Reci nam nešto više o svom iskustvu rada i switchu koji se dešava između ova dva koncepta? Šta sve radi Drukčije?
Da, odradila sam svojih 10-ak godina u većim agencijama. Počela sam dosta rano, s nepunu 21 sam nekom dobrom igrom slučaja počela honorarno raditi za jednu belgijsku PR agenciju. Obzirom da su to bile kasne devedesete, u Hrvatskoj još nije postojala niti jedna PR agencija pa sam o poslu učila kroz praksu, literaturu, surfanjem… Naravno, zaljubila sam se u posao koji mi omogućava da dnevno komuniciram s jako različitim ljudima i da budem kreativna u osmišljavanju načina kako predstaviti proizvod, projekt, rješenje… Zahtjevnoj publici koju najčešće čine novinari. Nekako mi je sve došlo prirodno i lako, pretpostavljam zato što sam dijete novinara (i tatin potrčko u mladim danima) pa sam tijekom djetinjstva imala priliku „upijati“ sve one bitne elemente novinarskog posla na koje kvalitetan PR stručnjak treba biti fokusiran. Nakon tog prvog iskustva, zaposlila sam se u maloj, ali brzorastućoj agenciji Imelda Public pa u Maksima Komunikacijama i na kraju u Ogilvyju. Sve su to bila dobra iskustva koja su me izgradila i kroz koja sam puno naučila. Radila sam niz odličnih projekata, puno stranih klijenata i s nebrojeno odličnih kreativaca, accounta, sa stručnjacima iz medijskih agencija… Jako puno sam naučila od kolega s kojima sam radila.
Nakon godina u velikim sustavima poželila sam stvoriti svoj. Pridružila sam se prijatelju Ozrenu koji je osnovao Drukčije i tako je počeo moj novi poslovni put. Ubrzo se u posao uključila i prijateljica/ kolegica Ksenija i tako je nastao naš mali tim koji s godinama raste, ali jako sporo i promišljeno. Ako sam išta naučila u velikim agencijama, to je da nedovoljno kvalitetno upravljanje ljudima i poslovanjem može uništiti i najzdraviji posao. Nama se sviđa što smo manja agencija – brzi smo, operativni i složni, a meni osobno je ta sloga u poslu najvažnija. Time ne mislim na jednoumlje, već međusobno poštovanje i uvažavanje između kolega. Kad imam takvu okolinu, imam osjećaj da mogu sve što hoću. Drukčije se prije svega bavi odnosima s javnošću i izdavaštvom. Ozren je glavni urednik magazina Auto i točka i dugogodišnji auto novinar, a Ksenija i ja smo PR osobe koje rade za razne klijente, najviše u IT sektoru koji nam super leži i jako ga volimo.
Na čemu si trenutno najviše angažovana?
Puno je toga! Moj najdugovječniji klijent je Sony Mobile, za koji radim evo već 13. godinu. Trenutno promoviramo Z3 seriju smartphonea i tableta, a tu je i dosta redovnih izvještaja, analiza, kava s novinarima… Jako se puno radi, ali tim je super pa je atmosfera većinu vremena jako vedra i vesela. Uključena sam i u organizaciju Microsoft WinDays konferencije, najveće poslovno-tehnološke konferencije u Hrvatskoj, radim projekte na kojima me angažira HYPO kongresni centar, održavam web i društvene mreže, dogovaram neka snimanja, na pitchu sam za dosta projekata… Većina projekata je za ICT klijente, ali imam i izleta u sport, modu, glazbu, FCMG…
Tvoj posao podrazumeva komunikaciju u svim oblicima, koji je taj raspon i koje su granice Communication Specialista?
Istina, baš komunikaciju u svim oblicima! Nekad imam osjećaj da sam jedno sa svojim telefonom: ili pričam ili pišem mailove ili sam na Facebooku, LinkedINu, Twitteru… Ma na svim komunikacijskim platformama koje možete zamisliti! Danas stručnjak za komunikaciju jednostavno mora znati koristiti sve dostupne kanale. Da ne spominjem da radno vrijeme ne postoji. Radni dan planiram sama, naravno ovisno o sastancima i drugim obavezama koje su unaprijed dogovorene. Jasno da je prednost što nekad mogu doći u ured u 10:00, no ponekad izlazim tek u ponoć. Od nas se ponekad gotovo očekuje da znamo „sve o svemu“. Ok, meni to nije problem jer jako volim istraživati potencijalne klijente i sektore pa sam u stanju satima „visiti“ na internetu i educirati se o nekoj temi. Google is my friend, i to jedan od boljih! Ne samo što moramo ići ukorak sa svime, od trendova do tehnologije, već trebamo biti korak, dva ispred i predviđati stvari unaprijed – što je ponekad zahtjevno, no specifičan mentalni sklop PR-ovca jednostavno funkcionira na razini dobrog predviđanja situacije. Volim što radim razne stvari: neke dane satima pišem o raznim temama, neke dane pijem bezbroj kava s raznim ljudima s kojima surađujem (ne vjerujem u sobe za sastanke, malo ubijaju kreativnost), nekad slažem strategiju komunikacije za projekt, imam sastanke… Ma stvarno ne mogu reći da mi je na poslu ikad dosadno!
Kako postati PR stručnjak? U neku ruku se PR stručnjaci „rađaju“. Ne mislim da smo posebni talenti na razini glumaca ili akademskih slikara, ali stvarno moramo biti majstori komunikacije, a to je nešto što imaš ili ne. Ok, nije nužno biti totalni ekstrovert, recimo da je dosta važno voljeti ljude jer u našem poslu puno, puno vremena se provodi s raznim ljudima. Po pitanju obrazovanja u našoj struci je situacija stvarno „šarena“ – čini mi se da smo najčešće studirali na fakultetima društvenog usmjerenja. Tek su mlađi kolege dobili priliku steći diplomu iz odnosa s javnošću. Ja je osobno nemam, što ne znači da u nekom momentu neću odlučiti formalizirati stečene vještine i iskustvo i pretvoriti ih u diplomu.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Obožavam činjenicu da sve mogu pronaći, saznati i istražiti online! Online je puno brže zadovoljava moju znatiželju od, recimo, enciklopedije, no to ne znači da ne uživam u novinama uz kavu ili uz dobru knjigu. Društvene mreže, osim što ulaze u opis mog posla jer radim kao administrator društvenih mreža za pojedine klijente, mi služe za održavanje kontakta s prijateljima koji nisu u Zagrebu – u zadnje vrijeme puno koristim i Skype i Viber za međunarodne pozive, što je stvarno divno. Tu smo, a nismo…
Da li si se i na koji način lično uključila u rešavanje nekog društvenog problema?
Da, kad god mogu, od angažmana tijekom studentskog života, do angažmana na svakom projektu za koji procijenim da je društveno koristan / značajan.
Muzika koju trenutno slušaš
Danas je dan za Idole koje mogu slušati danonoćno!
Knjiga koju trenutno čitaš
Patricia Cornwell „Scarpetta“
Putovanje koga se rado sećaš
Obično zadnje – Belgija u 11. mjesecu
Šta uvek nosiš sa sobom
Mobitel, vitamine, melem, slušalice, ključ od auta
Omiljeni doručak
Kava, sok od naranče i cigareta. Nakon sat-dva može i doručak za prvake u stilu švedskog stola u hotelu. Obožavam hranu!
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Budi tko jesi, živi po svom, radi što voliš.
I believe in pink. I believe that laughing is the best calorie burner. I believe in kissing, kissing a lot. I believe in being strong when everything seems to be going wrong. I believe that happy girls are the prettiest girls. I believe that tomorrow is another day and I believe in miracles.
Audrey Hepburn
Kako započinješ dan i na koji način se informišeš?
Dan počinjem tako što, čim ustanem iz kreveta, napravim kafu, sednem za laptop i počnem da se informišem. Glavni izvor mi je internet preko koga se napajam informacijama od jutra, pa tokom celog dana. Omiljene rubrike su mi crna hronika i dnevna politika, ponekad estrada. Može se reći da sam ovisnik od kafe i crne hronike.
Trenutno se nalaziš na poziciji selektora Festa. Kako je do toga došlo i šta za tebe ova pozicija znači?
Na mesto novog selektora FEST-a postavio me je gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević. Ideja je bila da se, dovođenjem novih ljudi na čelo (Jugoslava Pantelića i mene), ovom festivalu pruži nova šansa, udahne nova energija, donese sveža krv. Otuda promena koncepcije sa revijalne na pravu festivalsku. Zato imamo tri takmičarske selekcije: Glavni program (međunarodna selekcija), Srpski film i Granice.
Industry deo, pod nazivom FEST FORWARD, je takođe novina koja će srpskim filmadžijama pružiti mogućnost da dođu u kontakt sa bitnim ljudima iz evropske i svetske filmske industrije. Kreator programa je producentkinja Snežana Penev, kojoj su pomogli njene kolege Miroslav Mogorović i Jelena Mitrović, uz podršku Snežana Marić, vd direktora Filsmkog centra Srbije, i Upravnog odbora FCS, sa Nadom Popović Perišić na čelu.
Biti na ovoj funkciji za mene predstavlja veliku čast. FEST je jedan od velikih brendova Beograda. Posećujem ga još od malih nogu, a filmovi koje sam gledao u srednješkolskim danima su bili presudni u formiranju mog filmskog ukusa.
Možeš li nam reći više o novim selekcijama na festivalu “Granice” i “Thrills and Kills” kroz koje se može videti tvoj lični pečat?
Moja orjentacija prema subverzivnom filmu, koja je očita u mojim prethodnim radovima Made in Serbia i Život i smrt porno bande, kao i kratkim filmovima, je svakako uticala na formiranje ove dve selekcije. Međutim, subverzivni film tradicionalno je zastupljen od samih početaka FEST–a, kroz program KONFRONTACIJE, koji je 1971. uređivao Dušan Makavajev, preko VIDIKA Raleta Zelenovića, pa sve do programa ĐAVO U TELU, BLAGODETI PRLJAVOG i X FILES koje je sklapao selektor Miroljub Vučković. Moj dokumentarac Made in Serbia je prikazan na FEST-u 2005. godine upravo u okviru programa X – FILES. Porno banda je prikazana 2009, ali te godine nije postojao ni jedan sličan program.
Program GRANICE sadrži filmove koji pomeraju granice u tematskom i formalnom smislu. Posebno bih istakao tri filma koja će biti prikazana u ponoćnim terminima u velikoj dvorani Sava centra. To su R 100 japanskog reditelja Hitoshi Matsumota (Symbol, Big Man Japan), koji je prošle godine imao premijeru na festivalu u Torontu u okviru kultnog programa Midnight Madness (Ponoćno ludilo), zatim provokativni nemački triler mladog debitanta (biće gost FEST-a) Till Kleinerta, Der Samurai, i, treći, pobednik selekcije Midnight madness u Torontu (2014.), horor komedija u formi reality show -a, koji prati život jedne novozelandske vampirske porodice. Ostali filmovi, znači veći deo selekcije, biće prikazan u Domu omladine u terminima od 20h. Među njima će biti i novi film Ulriha Zajdla Im Keller, koji je prikazan prošle godine u Veneciji. Ovaj dokumentarac govori o skrivenim ljudskim opsesijama, koje akteri u tajnosti ispunjavaju u podrumima svojih kuća. Tu je i festivalski hit A Girl Walks Alone Home At Night Ane Lily Amirpour. Rediteljka je ovaj film opisala kao “iranski vampirski špageti vestern”. Kultni reditelj Greg Araki je prisutan sa novim filmom White Bird In a Blizzard (Bela ptica) u kome se on ponovo pokazuje kao vrlo inventivan i pronicljiv autor kada je reč o slikanju savremenog američkog društva i njegovih frustracija.
THRILLS and KILLS takođe donosi mnoga uzbuđenja gledaocima, kao i provokativnost i svežinu, ali, za razliku od filmovima u GRANICAMA, ovde je reč, pre svega, o tvrdim žanrovskim filmovima. To su, dakle, filmovi žanrovske poetike, čiji autori svoje autorstvo uglavnom ne plasiraju egoistično, agresivno, u prvi plan, već delujući inteligentnom strategijom, ispod kanona, poštujući ga. Reč je, pre svega, o trilerima, ali će publika moći da vidi i druge žanrove. Mahom su to nagrađivani i hvaljeni filmovi sa festivala koji poštuju takav pristup filmu, a članice su svetske festivalske federacije Melies.
Žanrovski film je veoma vitalan, što pokazuje i ova selekcija koja okuplja filmove sa svih kontinenata, od Australije i uznemirujućeg horora Babaduk, preko Evrope iz koje nam dolazi belgijski reditelj Fabris Du Vels sa svojim novim filmom Kolt 45, koji je rađen u najboljoj tradiciji krimića Melvila i Alana Kornoa, pa sve do Azije, odnosno kultnog japanskog autora Sion Sona i njegovog Tokijskog Plemena, palp futurističke vizije Tokija u kome se bande bore za prevlast.
Na ovogodišnjem festivalu je značajnije zastupljena nacionalna selekcija, a osetna je i podrška našim mladim nedovoljno afirmisanim autorima. Reci nam više o tome.
FEST među svojim programskim celinama po prvi put ima nacionalnu selekciju, koja će biti takmičarska, a za nagrade će odlučivati internacionalni žiri. Ideja je da se, iz pomalo haotične šume srpskih festivala, konačno izdvoji jedan koji je neprikosnoven kada je reč o proceni dometa u srpskoj kinematografiji. U tome imamo veliku podršku Filmskog centra Srbije, koji je izdvojio šest miliona dinara za uspostavljanje jedne ovakve selekcije.
Srpski filmovi će biti prikazani i u okviru selekcije MICROWAVE, koja se bavi mikrobudžetnim filmovima. Razlog za pravljenje jedne ovakve selekcije je činjenica da se u prethodnom periodu pojavilo dosta filmova, koji su snimljeni za manje od deset hiljada evra. Autori ovih filmova su se odlučili da izbegnu komplikovan, trom, često destimulišući fondovski mehanizam, da do filmova dodju brže i stvaraju u situaciji produkcione i autorske nezavisnoti.
To su novi filmovi Tamare Drakulić, Saše Radojevića, Milutina Petrovića, Jelene Marković, a tu su i sjajni debitanti Ivan Jović i Luka Bursać. Tu je i jedan film, snimljen u Hrvatskoj, takodje debitantski, autora Danila Lole Ilića.
Koji su filmovi na ovogodišnjem festivalu tvoji lični favoriti?
Favorit broj jedan mi je Turista Rubena Olsena, koji kroz priču o zimovanju jedne obične švedske porodice na Alpima, govori o sukobu onog sakrivenog, iskonskog, animalnog u nama i civilizacijskih normi. Jedna lavina koja kreće ka terasi na kojoj je porodica i egoistični potez oca, koji usledi ubrzo potom, uzdrmaće porodicu i dovesti u pitanje njen opstanak.
Rvanje sa ludilom (Foxcatcher) je odlična drama o rvačima, koja zapravo govori o temi klasnog sukoba u USA, o eksploataciji siromašnih od strane bogatih, ali i o usamljenosti i nesreći jednih i drugih. Posebno bih istakao izvanredne glumačke domete trojca Stiv Karel, Marka Rafala i Čening Tatuma.
Ruski film Budala (Durak) govori o sukobu pojedinca sa vlašću u jednom malom ruskom mestu. Reditelj Jurij Bikov poznat je po debitantskom filmu Major. Budalu je posvetio velikom, nedavno preminulom, ruskom reditelju Alekseju Balabanovu.
Po redu nestajanja (Craftidioten) je izvanredna crna komedija, švedski krimić, koji prati put osvete jednog oca (igra ga uvek odlični Stelan Skarsgard), koji ubija jednog po jednog člana mafijaške grupe, koja je zaslužna za smrt njegovog sina. On i članovi sprkse mafije, koju takodje predvodi ucveljeni otac (igra ga Bruno Gnac), sticajem okolnosti naćiće se na istom putu, sa zajedničkim ciljem osvete.
Takođe, preporučujem gledaocima da pogledaju sve filmove iz prethodno pomenutih programa GRANICE i THRILLS AND KILLS.
Kako vratiti publiku u bioskope i bioskope u gradove i na koji način filmski festivali, a posebno Fest, mogu tome da doprinesu?
Digitalizacija bioskopa i otvaranje novih širom Srbije je jedino rešenje tog problema. Srpska publika hoće da gleda filmove, samo nema gde.
Što se tiče domaćih filmova, jedino rešenje da imaju gledaoce, je da postanu prosto rečeno interesantni. Srpski film, uopšte uzev, pati od problema praktične nevidljivosti na internacionalnom i lokalnom planu (u ovom slučaju nedovoljne prisutnosti). To je zbog toga što se nedovoljno tiče savremnog gledaoca, ne dodiruje relevantne teme ili ne nalazi prave odgovore na problem koji ga muče. Neki kažu: srpski film je uspešan jer ga prikazuju na stranim festivalima, samo je problem u tome što je naš jezik “mali”, pa naši filmovi nemaju tržište. Mislim da prikazivanje na festivalima nije dovoljno. To je tek početna tačka, odskočna daska, koja ništa sto posto ne garantuje. To bi bilo isto kao kad bih rekao da ulaskom u Las Vegas automatski postajem bogataš. Što se tiče jezika, i to je problematičan argument, jer dobri filmovi ne bi ni trebali da se zasnivaju na verbalnom. Dakle prevazilaženje palanačkog diskursa, u sadržinskom i estetskom smislu, je jedini način da srpski film postane zaista relevantan u svetskim okvirima.
Kakvo je tvoje mišljenje o slučaju bioskopa Zvezda koji je ujedinio filmske stvaraoce i publiku?
Bioskop Zvezda je gerilska akcija koja me podseća na vreme kada su filmadžije zaista živele za film. Akcija Zvezda vraća nadu da još uvek postoji strast ka filmu. Nadam se da će Zvezda u ovakvoj postavci živeti u narednim godinama i decenijama, predstavljajući ostrvo spasa za iskrene filmofile.
Možeš li nam reći više o svom dokumentarnom projektu “Gastarbajterske priče”?
Reč je o dugometražnom dokumentarnom filmu i tv serijalu od osam epizoda, koji govori o bečkim gastarbajterima, ljudima koji su bolno razapeti izmedju rodnog kraja i Beča. Glavni junak je mali, razdrndani kombi, pun živopisnih likova, koji svakog petka prevozi gastarbajtere iz Beča do zavičaja, a vraća ih u nedelju uveče nazad, kako bi stigli na svoja radna mesta. Oni su stranci u tuđini, a vremenom postaju stranci i u zavičaju, otuđujući se od života sa komšijama. To je film o večitim putnicima, onima koji žive ni tamo, ni ovde, već večito negde između, u nekom imaginarnom, sanjalačkom prostoru, na putu.
Da li si trenutno angažovan na još nekim autorskim projektima?
U narednim godinama planiram da snimim više niskobudžetnih, subverzivnih filmova, preko moje novoosnovane producentske kuće HAUZMAJSTOR, koja će se baviti isključivo snimanjem filmova malog budžeta. Prvi je uveliko u pripremi, ali temu i naslov još uvek ne bih da otkrivam. U većini filmova glavni junaci će biti krajnji negativci, odbačeni od društva, a baviću se i slobodom “malog” čoveka, tj grupe ljudi, koji je ostvaruju zatvarajući se u svoje mikro svetove seksualnog sadomazohihzma, satanizma, kriminala …
Kakvo je iskustvo snimati film u Srbiji i šta bi posavetovao budućim debitantima?
Snimati filmove u Srbiji je svakako na granici ludila i podrazumeva monašku posvećenost i istrajnost, a budućim debitantima bih preporučio da ostanu dosledni sebi samima, da budu iskreni, hrabri, a da kalkulacije svedu na što manju meru, kako bi očuvali autentičnost izraza i ljubav prema filmu, koja konstantnim kalkulisanjem može da odumre. Bitno je izboriti se za kontinuitet, makar to podrazumevalo i snimanje filmova pomoću štapa i kanapa.
Ličnost koju bi želeo da upoznaš (savremenik ili junak filma literature ili istorijska ličnost…)
Pošto trenutno radim na tv dokumentarcu o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, recimo da bi on mogao da bude ta ličnost.
Muzika koju trenutno slušaš
Trenutno slušam Baha. Veliki sam ljubitelj klasične muzike.
Knjiga koju trenutno čitaš
“Sneg” Orhana Pamuka. Izvanredno delo. Poetika koja je svakako uticala na Džejlana i njegove filmove Bilo jednom u Anadoliji i Zimski san.
Novinski članak koji si skoro pročitao
Vest o glumcu koga je silovala obožavateljka dok je nepomičan sedeo tokom njegovog petodnevnog performansa u jednoj galeriji. Da je mlađi, Vudi Alen bi svakako ovu epizodu stavio u neki svoj film.
Putovanje koga se rado sećaš
Putešestvije po Istočnoj i Zapadnoj Srbiji sa bratom Markom, pretprošlog leta. Srbija je prelepa i u njoj zaista ima tolko toga da se vidi.
Šta uvek nosiš sa sobom
Laptop i ikonu SVETOG NIKOLE, zaštitnika svih putnika.
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak
Kačamak sa sirom i slaninom, za mojim trpezarijskim stolom.
Pokrenuti biznis 90tih je bila misaona imenica koji su samo uporni, kakav je moj otac, mogli da ostvare, i to pod parolom “uradi sve sam”. U neku ruku je bilo lakše, jer nije bilo toliko preduzetnika, niko se nije usuđivao da pokrene svoj posao. A sa druge strane, mogućnosti su bile ograničene, tako da smo krenuli od nule.
Po tvom iskustvu, kako ljudi vide osvetljenje?
Nažalost kriza je učinila svoje. Većina ljudi osvetljenje doživljava samo kao nužno rešenje prvenstveno zbog novca, pa se uglavnom sve svodi na puko zatvaranje kablova po plafonu. A zapravo svetlo moze da vam ulepša ili zagorča život u vašem domu.
Koji su sada trendovi u osvetljenju?
Hit u svetlu je sijalica edison koja je transparentna i u kojoj se vidi volframova nit kao i led rasveta koja osvaja tržiste. Stilovi su uvek stvar ukusa tako da ne mogu istaći ništa posebno, jer je zaista sve hit. Zavisi šta vama prija!
Svetlost Beograda je za mene ona kojoj se uvek puna srca vraćam, najtoplija, najlepša, najsjajnija.
Imaš li tvoj grad svetlosti?
Berlin je moj grad svetlosti, posle Beograda.
Šta ti je trenutna preokupacija?
Učim da budem roditelj, da radim i vodim firmu i da budem srećna.
Šta je prvo što radiš kad ustaneš?
Spremam kafu i kakao!
S obzirom na to da je Breakfast online magazine, šta mislis o promenama koje s u naš život doneli internet i društvene mreže?
Nažalost moram da priznam da i ja ujutro prvo pogledam šta ima na facebooku uz gore pomenutu kafu ali polako počnjem da se lečim od toga, jer mislim da to mora zaista da se kontrolisano koristi. Naravno ima i mnogo pozitivnih stvari vezanih za društvene mreže. Mnogo zanimljivih informacija čovek može da dobije preko njih, ali kao što rekoh pažljivo rukovanje je neophodno.
Da li doručkuješ i ako nije kod kuće, gde voliš?
Doručkujem uglavnom u kancelariji , a volim da jedem u lokalnoj pekari.
Šta preporučuješ kao napitak uz jutarnje krstarenje informacijama?
Domaću kafu
Šta uvek nosiš sa sobom?
Torbu prepunu svakojakih đakonija.
Šta preporučuješ našim čitaocima?
Budite veseli i pozitivni. To je jedino što sami za sebe možete učiniti.
Kako započinjete dan i na koji način se informišete?
Razgovorom sa suprugom, uz kafu, doručak i neku „uplifting“ muziku. Trudimo se da nam jutarnje teme ne budu povezane sa poslom i vestima, pa se uglavnom informišem tek po dolasku na radno mesto. To radim gotovo isključivo putem interneta.
Koje su promene internet i društvene mreže donele u naš život i u poslovanje?
Osnovna promena je neograničena dostupnost i mogućnost deljenja informacija – sve ostalo su posledice. Najvažnija od njih je sloboda govora, koju je nemoguće “ukalupiti” u kontrolu i cenzuru iz vremena dominacije tradicionalnih medija, što često na teži način shvate čak i oni koji su na čelu najrazvijenijih demokratija današnjice. Setite se samo Vikiliksa, Edvarda Snoudena i najsvežije, Svisliks afere. Istovremeno, pomenuta curenja poverljivih informacija iz najmoćnijih vojnih i obaveštajnih organizacija su dovoljan dokaz da na internetu ne postoji informacija koja je potpuno bezbedna od krađe i tuđih pogleda,
Dobijamo neuporedivo više informacija, živimo i poslujemo sve brže i efikasnije. Naravno, sve to radi i konkurencija, pa nemamo izbora, osim da se pridružimo trci. Dostupnost informacija već odavno nije problem, a najuspešniji su oni koji su u stanju da iz mora podataka izvuku najvažnije.
Koje su prednosti i mane digitalnog marketinga u odnosu na tradicionalne kanale?
Glavna prednost digitalnog marketinga su podaci, a oni su, na obostrano zadovoljstvo, osnov za donošenje odluka nosilaca marketinških tržišta – najvećih i najuspešnijih kompanija-oglašivača. Digitalni komunikacijski kanali su u stanju da zabeleže neograničene količine podataka, a na nama koji se bavimo ovim poslom je da ih upotrebimo na najbolji mogući način kako bi sredstva uložena u promociju obezbedila što veći povraćaj na investiciju.
Kod tradicionalnih medija se podaci odnose samo na mali uzorak na kojem se radi istraživanje (uglavnom par hiljada na našem tržištu) i samo do trenutka kada je osoba videla reklamu. Kod digitalnih medija se podaci skupljaju za svakog pojedinačnog korisnika (doduše, bez identifikacije, kako bi se zadržala privatnost), a posebna pažnja se obraća na praćenje aktivnosti koje slede nakon prikazivanja oglasne poruke. Zbog svega toga, online marketing pruža bolji uvid u investiciju oglašivača, značajno bolju merljivost rezultata i preciznije ciljanje, a samim tim i manje rasipanje uloženog novca na korisnike koji nisu u željenoj ciljnoj grupi.
Naravno da i digitalni marketing ima svoje mane – to je pre svega kompleksnost, veliki broj parametara koji se mere, ali i fragmentacija, što nije toliko izraženo kod tradicionalnih medija. Ipak, činjenica je da se ukupna medijska slika „offline“ i „online“ medija sve više komplikuje, jer korisnici prate sve više različitih izvora informacija, pa ih je teže pronaći i plasirati im reklame.
Social media manager je zanimanje koje se pojavilo razvojem socijalnih mreža, šta podrazumeva upravljanje socijalnim medijima?
Posao Social media manager-a je prilično lako objasniti, ali jako teško raditi s uspehom. Najkraće rečeno, on podrazumeva osmišljavanje strategije komunikacije na društvenim mrežama, upravljanje zajednicom pratilaca vašeg brenda, izveštavanje i optimizaciju aktivnosti na osnovu prikupljenih podataka. Najveći problem je što je na toj poziciji neko ko je ustvari PR kompanije koji mora da razgovara i sa celom zajednicom, kao i sa svakim pojedinačnim korisnikom, pri čemu je komunikacija uglavnom javna i izložena daljoj kritici. Dakle, takve osobe rade dva posla – klasičnog PR-a i operatera u call centru pred očima javnosti.
Koliko je teško ili lako baviti se novim medijima u Srbiji i na koji način se saznanja iz sveta mogu učiniti korisnim za poslovanje na internetu?
U Srbiji je sve teže realizovati, jer je tržište manje i neuređeno, a tržišno okruženje agresivno. Ipak, olakšavajuća okolnost je što ovaj segment raste, pa svakako ima više mogućnosti za razvoj poslovanja.
Saznanja i dobra praksa iz sveta su od velike pomoći pri prevazilaženju problema na koje neko može da naiđe u poslovanju, jer se često susrećemo sa istim preprekama. Najkorisniji su saveti, iskustva i greške drugih u tehničkom ili tehnološkom domenu. Kada je u pitanju ekonomski deo poslovanja, razlikujemo se koliko i uslovi za poljoprivrednu proizvodnju u Holandiji i Sahari, pa je preslikavanje rešenja u tom slučaju potpuno pogrešno. Nažalost, često studije uspeha na velikom ili globalnom tržištu kod nas budu povod i model za pokretanje lokalnog biznisa, što se skoro uvek završi neuspehom.
Kako vidite fenomen terora lajkova, klikova i uopšte sve vrste kvantitativnih pokazatelja koji su sinonim digitalnog marketinga? Koliko je to u praksi korisno u smislu ROI?
Kvantitativni pokazatelji su svakako najbitniji za ROI i tu nema prostora za polemiku. Problem nastaje kada cilj promotivnih aktivnosti postane sam kvantifikator (klik, lajk itd.), a ROI i prodaja ostanu u drugom planu. To dovodi do toga da korisnici postanu žrtve “Klikni ovde” oglasa koji im iskaču preko sadržaja koji su želeli da vide. Drugi rezultat beskompromisne trke za kvantitetom su sadržaji medija, koji postaju apsolutno podređeni brojevima, pri tome potpuno zapostavljajući korisničko iskustvo. Takav neuravnotežen pristup nije lokalni, već globalni trend među internet izdavačima i za sada se ne nazire rešenje. Dok su se print mediji trudili da korisničko iskustvo prilagode čitaocima koji su ih delom finansirali kupovinom novina, internet mediji su bili prinuđeni da se u potpunosti okrenu svom jedinom izvoru prihoda – marketingu, za koji se često pogrešno misli da zahteva samo kvantitet. Najuspešniji oglašivači traže dobar balans između kvaliteta i kvantiteta, jer to po pravilu donosi najveći ROI.
Statistike se svakog dana sve više usavršavaju, šta je Vaš omiljeni engine/tool za merenje uspeha?
Kao što sam rekao, metrika digitalnog marketinga je izuzetno kompleksna, pa ne postoji jedan alat koji može da isprati i izračuna sve parametre. Zbog toga je najbolja ocena uspeha sinteza najbitnijih podataka iz nekoliko izvora i podataka o prodaji. Takvi izveštaji uglavnom nastaju iz nekoliko različitih kompleksnih alata, a krajnji proizvod je jednostavna Excel tabela koja odgovara datoj situaciji i nedvosmisleno prikazuje šta donosi rezultate.
Kada se govori o marketingu na socijalnim mrežama ljudi su najviše zabrinuti za svoju privatnost, da li imate neke profesionalne savete za očuvanje privatnosti?
Marketing na društvenim medijima i marketing na internetu uopšte imaju identične probleme privatnosti i ne bi ih trebalo razdvajati. Sve nas na internetu prate razni alati, kako na društvenim mrežama, tako i van njih. Važno je napomenuti da nas takvi alati ne identifikuju kao osobe, već se obeležavanje “kolačićima” (cookies) svodi na označavenj brojem. U ekstremnom slučaju, tom broju se dodaju pol, godine i interesovanja korisnika ali i dalje niko ne zna ko je tačno ta osoba.
Marketing je samo žrtveni jarac, pokrivalica, zbog toga što je najvidljiviji deo ovog problema. Problem je u zloupotrebi prikupljenih podataka, a to ne rade društvene mreže i kompanije koje se bave marketingom, već najčešće obaveštajne službe i vlade. Afera Snouden nam je dala najbolji uvid u razmere zloupotrebe i glavne krivce. NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost SAD), pored toga što masovno prikuplja podatke i po potrebi ih vezuje za identitet, radi na tome da u svaki uređaj i softver za komunikaciju na internetu već u samoj proizvodnji ugradi tzv. zadnja vrata (backdoor) koja bi im obezbedila nesmetan pristup apsolutno svim informacijama.
Naravno, važno je da dobro proučite podešavanja i politiku privatnosti svih društvenih mreža i internet servisa koje koristite. Moguće je podesiti ih tako da vaše aktivnosti vide samo osobe koje želite u vašem virtuelnom okruženju. Podrazumeva se da se to ne odnosi na organizacije koje sam pomenuo ranije, jer je njima sve dostupno. Šta više, dajte mi Vaš telefon i računar na pet minuta i ja ću na njih instalirati skriveni softver koji će mi slati sve što pročitate, otkucate, pa čak i snimke razgovora i kamere. A ja se ne bavim bezbednošću, pa mogu samo da zamislim šta mogu da urade oni kojima je to posao.
Šta bi bila etika upravljanja društvenim mrežama? Šta bi bila sloboda digitalnih medija u poređenju sa slobodom klasičnih medija?
Mislim da je pitanje etike u ovom slučaju suvišno – morate biti etični u upravljanju društvenim mrežama, jer će u suprotnom svi pisati o tome kako to niste. Ako pokušate nešto da cenzurišete, to će vam se vratiti kao bumerang, i to po nosu.
Slobodu današnjih medija sam već pomenuo, a ako već moram da ih uporedim, onda bih klasične poistovetio sa umiljatim kućnim ljubimcem, a nove sa rojem afričkih pčela-ubica – nemojte ih ljutiti. Svako ima pravo da kaže šta misli i svakako će naći način da to uradi.
Koliko ste lično prisutni na socijalnim mrežama, koja je Vaša omiljena mreža?
Na društvenim mrežama sam prisutan umereno i uglavnom sa poslovnim ciljem. Ovaj posao sa sobom nosi previse informacija i elektronske komunikacije, pa se trudim, koliko to mogu, da privatne kontakte održavam u offline svetu.
Najčešće koristim Twitter i Facebook – prvi mi je pri ruci kada želim da saznam informacije “iz prve ruke”, one koje nisu ulepšane za tradicionalne medije. Facebook je u poslednjih par godina promenio algoritam prikazivanja relevantnih informacija, pa mi je danas jedan od bitnih kanala informisanja kada je posao u pitanju. Preko njega pratim globalne kompanije i medije od kojih mogu puno da naučim, jer su oni ti koji svaki dan pokreću pionirske projekte i inovacije. U ovom poslu ne postoji literatura koja može da vam obezbedi takve informacije. Kako vidite budućnost, odnosno razvoj digitalnog marketinga u regionu? Koji su trendovi i da li se razlikuju od globalnih?
Kako to često kažem svojim saradnicima, imali smo više sreće nego pameti kada smo počeli da se bavimo ovim poslom, s obzirom na to da je digitalni marketing retka svetla tačka krhkih ekonomija u našem regionu. Budućnost ovog posla je prilično svetla, bar u narednih desetak godina, a razvoj tehnologije je taj koji će i dalje diktirati trendove i tempo, kako globalno, tako i lokalno.
Svega nekoliko godina nas deli od trenutka kada će svaka elektronska naprava koju posedujemo biti povezana na tzv. “Internet stvari” (Internet of Things). Takvi uređaji, povezane pametne sijalice, televizori, kuhinjski aparati, automobili, satovi, naočare, su već na proizvodnim linijama i u kratkom vremenu će naći mesto u svakom domaćinstvu. Već vidim sebe kako vam plasiram reklamu za mleko na ekranu frižidera kada iz njega izvadite poslednje pakovanje.
Kako vi birate sadržaje koje konzumirate online?
Pomenuo sam da je Facebook i Twitter pažljivim podešavanjem moguće pretvoriti u sjajan izvor relevantnih informacija. Pored toga, pratim nekoliko kvalitetnih stručnih izvora informacija.
Van poslovnog domena izbegavam političke i mračne teme i biram one vedrije. To znači da moram da se potrudim da bih na ekranu našao ono što želim.
Kako održavate balans između online i real life života?
Kako je to danas jedino moguće u ovom poslu – dobrom organizacijom, planiranjem i postavljanjem ograničenja na koja morate da naviknete vašu okolinu. Trudim se da što više vremena provodim u prirodi, pa imam par neotkrivenih oaza u Srbiji koje volim da posetim.
Muzika koju trenutno slušate?
Lou Donaldson – Blue Breakbeats.
Knjiga koju trenutno čitate?
Beograd ispod Beograda – Zoran Nikolić i Vidoje Golubović. Vodič kroz skrivenu i zaboravljenu istoriju našeg grada i podsetnik da Beograd nisu samo splavovi i restorani.
Film koji ste pogledali?
Whiplash. Dokaz da sjajan holivudski film možete napraviti za budžet jednog srpskog.
Putovanje koga se rado sećate?
Australija. I avantura od Zlatne obale do Sidneja alternativnom rutom pored okeana, koju sam isplanirao zahvaljujući svom neznanju. Rado je se sećam, jer smo nekako uspeli da doputujemo živi i zdravi.
Smartphone, ali ne u potpunosti svojevoljno. Danas svi očekuju da ste uvek povezani, pa je uvek pored mene, iako se trudim da mi to ne narušava trenutke odmora.
Koji je vaš omiljeni doručak i gde obično doručkujete?
Svaki koji spremi moja supruga. J Kada ne doručkujem u stanu, to uglavnom radim ispred računara uz tekstove Breakfast magazina.
Kako započinjete dan i na koji način se informišete?
Dan započinjem vrlo rano, ili odlaskom na jogu ili porodičnim doručkom kod kuće. U kancelariju stižem oko 8h, a prvi sat je tradicionalno rezervisan za informisanje. U današnje vreme, a posebno u našem poslu koji se tiče komunikacija, informišemo se 24/7, ali jutarnje prelistavanje i čitanje vesti, iz štampanih i onlajn medijskih izdanja, zapravo je vid jutarnjeg rituala.
Šta se promenilo u komunikaciji sa dolaskom digitalnih tehnologija, a šta je ostalo isto?
Promenile su se brzina informisanja i količina podataka kojima smo izloženi u jedinici vremena. To ima svojih dobrih i loših strana, koje je naravno važno da prepoznamo.
Posledično, profesionalno su nam se promenili prioriteti – nije dovoljno kreirati kvalitetnu poruku o kompaniji ili brendu, već kreirati način da se ona, u pravom moru drugih i sličnih informacija, istakne i probije do željene ciljne grupe, odnosno publike. Istaći se – biti prepoznatljiv, odgovoran i kvalitetan – zadatak je svih kompanija.
Koliko je teško ili lako baviti se PR poslom u Srbiji i na koji način se mogu primeniti saznanja iz sveta?
Ništa nije teško kada se voli i radi s posvećenošću. Mnogo puta sam bila suočena sa odlukama ili izborima gde je većina govorila da nešto nije moguće. Ukoliko verujete u to što radite, i uložite znanje i trud – dokazaćete da je moguće.
Smatram da kvalitet u svemu, pa i u odnosima s javnošću, nije geografski ograničen. On zavisi od volje pojedinca da posmatra, razmišlja i uči – od njegove hrabrosti da se menja i strasti prema onome čime je odabrao da se bavi.
Šta sve treba da poseduje dobra PR agencija i u čemu se ogleda uspešna saradnja sa klijentom?
PR agencija je partner koji klijentu pruža podršku u poslovnim planovima, gradeći odnose sa relevantnim ciljnim grupama. Savetujemo klijente kako da slušaju, učestvuju i inspirišu. Kompanija tako sagledava šire svoje mesto u društvu, dok eksterne i interne javnosti postaju pouzdani ambasadori brenda ili kompanije klijenta.
Dobru PR agenciju, čini kvalitetan tim koji pored partnerskog odnosa, neguje analitičnost, strateški pristup, proaktivnost, posvećenost, kreativnost i inovacije, fleksibilnost, preciznost i merljive rezultate.
Kako se tržište, kompanije i konkurencija stalno menjaju – moramo i mi. Nije dovoljno osvojiti pohvalu, projekat ili nagradu: kvalitetan odnos sa klijentom nije sprint, već maraton.
Šta čini uspešnu stratešku komunikaciju?
Dobra praksa u građenju ugleda i odnosa je ista kod nas i u svetu. Razlikuju se naravno konkretne prilike na tržištu i budžeti. Neophodne faze tog ciklusa podrazumevaju istraživanje i planiranje, realizaciju i evaluaciju. Na tome moramo da insistiramo ukoliko težimo kvalitetu. Naravno, velike kreativne ideje i inovacije su tu da učine sve strateške napore još uspešnijim.
Trenutno ste na poziciji predsednice Društva Srbije za odnose sa javnošću. Koliko je značajno strukovno udruživanje i da li se ta udruženja bave etikom struke?
Kao nacionalna strukovna organizacija, DSOJ ima tri prioriteta: profesionalizam, umrežavanje i usavršavanje, na kojima se radi cele godine, kroz niz aktivnosti sa članovima.
Misija Društva je da doprinese unapređenju oblasti i struke odnosa s javnošću, pomogne primenu najviših profesionalnih i etičkih standarda i realizuje stručne programe, kao i međunarodnu saradnju i razmenu iskustava.
Sve uspešne kompanije vode računa o komunikaciji, dokazujući tako stratešku važnost te funkcije i direktnu vezu između kvalitetne komunikacije i dobrog poslovanja. Bez napredne komunikacije nema razvijenog tržišta, a da bi tržište napredovalo, neophodne su prilike za dijalog i edukaciju, u čemu je uloga našeg Društva od izuzetne važnosti.
Ako govorimo o razvoju i reputaciji struke, važno je da se uvek podsetimo da je odgovornost za etiku i kvalitet na svima nama pojedinačno. Zato u saradnji sa privrednim subjektima, organizacijama i stručnjacima iz srodnih I drugih oblasti, Društvo kontinuirano radi na unapređenju odnosa s javnošću na svim nivoima u našoj zemlji.
Koje komunikacijske trendove možemo da očekujemo u narednom periodu? Koliko se trendovi u Srbiji razlikuju od globalnih?
Sadašnjost i budućnost su u integrisanim komunikacijskim naporima. Vođeni tehnološkim dostignućima i inovativnim idejama, svakodnevno brišemo granice disciplina i stvaramo nove vrednosti.
Trendovi u Srbiji i svetu se ne razlikuju. Sa kolegama iz Chapter 4 grupe razmenjujem iskustva i redovno prisustvujem stručnim skupovima širom Evrope. Osim iznosa budžeta, nema značajnije razlike među nama. Mnoge domaće PR agencije i projekti su osvajali međunarodna priznanja. I mi u Chapter 4 agenciji u Srbiji smo se uspešno okušali na najuglednijim smotrama u Evropi na kojima smo uspeli da osvojimo nagrade ili uđemo u finale, i to u vrlo ozbiljnoj konkurenciji, među više hiljada projekata.
Muzika koju trenutno slušate?
Muzička podloga za današnji radni deo dana su bile pesme Imagine Dragons… dok me je kod kuće sačekao Stivie Wonder.
Knjiga koju trenutno čitate?
Thinking, Fast and Slow, čiji je autor Daniel Kahneman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i sigurno jedan od najznačajnijih mislećih ljudi današnjice, čije su ideje i dostignuća uticala na korporativno poslovanje, psihologiju i politiku. Knjiga na inovativan način proučava racionalan model prosuđivanja i donošenja poslovnih i privatnih odluka.
Film koji ste pogledali?
Ne stižem toliko često da gledam filmove, ali od novijih toplo preporučujem Force Majeur (Turista), u pitanju je skandinavsko-francuska koprodukcija koja će biti prikazana sada na FEST-u.
Putovanje koga se rado sećate?
Švedska – savršeno skrojena po meri savremenog čoveka, udobnost i efikasnost pre svega (racio)
Portugal – romantičniji je od Italije ili Francuske (emocije)
Rusija – zemlja protivrečnosti.
Šta uvek nosite sa sobom?
Telefon… i kako mo mnogi kažu – osmeh.
Koji je vaš omiljeni doručak i gde obično doručkujete?
Kod kuće ili na poslu, ali nikada ga ne preskačem.
„Okean“ je, kao i tvoj prethodni film Ljuljaška, „road movie“ i značajnije se bavi pitanjem života i smrti. Na koji način te je to putovanje promenilo i da li je to moguće preneti filmom? Koliko se tvoje lično i profesionalno odrastanje nastavilo kroz ovaj film?
Nismo znali šta nas očekuje na teretnom brodu, niti šta znači zapravo biti na sred okeana, odakle ne možete da se vratite nazad niti da ubrzate napred. Nemate nikakav dodir sa dešavanjima na kopnu, nema interneta i nema mobilnih telefona. Konstantno ste suočeni sa skučenim prostorom koji nudi teretni brod i nepreglednom širinom atlantskog horizonta. Pored toga se sve neprestano ljuljuška. Kad stojite na palubi prekookeanskog broda vi ne možete ni o čemu, ali ni o čemu da brinete. Prelaskom okeana sam htela da ispričam veoma intimnu priču o poslednjim trenucima života, onako kako sam ih ja uz prijatelja koji je odlazio, doživela. Ono što sam zatekla na brodu skoro u potpunosti je odgovaralo onome što sam htela da kažem. Koliko se kao takvo prima i od stane gledaoca čućemo kad istekne odjavna špica, a nadam se detaljima na Q&A koji će biti organizovan posle svake projekcije.
U tojim filmovima se prepliće dokumentarna i igrana forma. Da li te ta striktna podela na igrano i dokumentarno ograničava ili inspiriše?
Pitanje dokumentarnog i igranog u filmu je meni veoma interesantno. Sve što se dešava pred kamerom kod igranog filma, koliko god zasnovano na scenariju, predstavlja dokument jedinstvenog trenutka i jedinstvenog pokušaja ljudi, koji se ispred kamere nalaze, da interpretiraju ono što im uloga nalaže. Sa druge strane, sve što smatramo dokumentarnim već samim odabirom određenog okvira kadra i kasnije montažom materijala prestaje da bude onakvo kakvo jeste u opipljivoj stvarnosti.
„Okean“ je moj pokušaj da prenesem veoma bitno, lično iskustvo, poslednje dane i trenutke života bliske osobe. Odabrala sam situaciju za koju mi se činilo da najbolje može da oslika ono što hoću da prenesem, to je prelazak okeana, i odlučila da taj prelazak dokumentujem. Prikupljenim slikama i utiscima sam onda skrojila priču koja nema za cilj prenošenje istorijske, već moje subjektivne istine koju sam htela sa gledaocem da podelim. To je ono što u „Okeanu“ žonglira na granici fikcije i dokumenta.
Pošto na neki način živiš film koji snimaš, proces stvaranja filma i metodologija rada su kod tebe potpuno drugačiji od uobičajenog. Kako u tvom slučaju izgleda planiranje snimanja?
Meni se često dešava da kada me, u toku rada na scenariju, neko pita šta radim, a ja odgovaram – pišem, pri čemu je bukvalna istina onoga što se dešava da sedim i zurim u određenu tačku na mojoj pisaćoj tabli, i razmišljam. Scenario za “Okean” je ispisan na jednoj stranici, ali je svaki delić te stranice detaljno promišljen. Tokom rada na filmu uglavnom slušam određenu muziku koju na neki način povezujem sa različitim aspektima priče. U slučaju “Okeana” je muzika zapravo bila glavna vodilja za određivanje narativne strukture filma, kako u predprodukciji tako i u montaži. Takođe odaberem i knjige koje tokom procesa čitam, kao i filmove koje gledam. Sve u svemu, pokušam da svoj um oblikujem i napunim atmosferom kakvom želim da napunim i film, i onda na putovanju, gde ne znate šta vas očekuje niti možete mnogo toga da planirate, mnogo lakše prepoznate to što za film tražite.
Tokom života i snimanja na brodu i ostrvu da li postoje neke anegdote i iskustva koja nije bilo moguće preneti kamerom?
Mnogo. Nije da nije bilo moguće preneti ih, već bi mnogo toga otišlo u digresiju. Na Guadeloupeu smo, zbog veoma ograničenog budžeta, po ostrvu morali da se krećemo uglavnom autostopom. Tako je sniman ”Okean”, autostopom. To ostrvo je francuska kolonija i njegovi stanovnici su potomci ljudi koji su tu dovedeni u okovima. Zatekli smo ih širokih očiju, osmeha i srca u koje su gosti dobrodošli, i gde je potpuno normalno prekinuti sa svim što u tom trenutku radiš ne bi li drugom izašao u susret. Svaka vožnja kolima sa lokalnim stanovništvom je bila kao minjončić uspomene koju nikad ne želiš da izbaciš iz arsenala onoga što te oblikuje kao čoveka.
Kada se snima na lokacijama koje su same sebi egzotične, koliko je teško zadržati fokus na svim ostalim segmentima filma?
To je malo kao sa plesom. Imaš određene korake, a istovremeno treba potuno da se prepustiš ritmu i sopstvenom osećaju. Kada snimaš film na putovanju, sa veoma malim brojem članova ekipe, slici možeš da se prepustiš mnogo više nalik onome što se dešava kod slikarstva nego onome što nalaže cena, napetost i brzina uobičajene filmske produkcije. Veoma je bitna priprema. Sve ostalo, eventualne probleme na koje nailazim ili povoljnosti, pokušam da pretvorim u dobrodošle elemente unapred osmišljene priče.
U Srbiji je jako teško naći sredstva za snimanje filma. Ti si jedna od prvih autora u Srbiji koja je za to iskoristila Kickstarter platformu. Kako je do toga došlo i kakve promene je doneo internet na tom polju?
U Srbiji postoji problem izlaska iz nekad davno osmišljene šeme kojom se produciraju filmovi. Svaki flm se producira na skoro identičan način, i, na primer, ne postoji opcija da za svoj film tražiš manje od te neke davno izračunate cifre, a da te komisija koja o tome odlučuje shvati ozbiljno. Zbog toga sam pokušala kroz Kickstarter da prikupim novac. Ispostavilo se da su većina onih koji su donirali novac moji prijatelji te, umesto preko platforme, svi su konačno uplatili novac meni lično. Za Kickstarter je neophodna promocija van interneta. Uspešni projekti konstantno organizuju dešavanja u okviru kojih ovako ili onako inspirišu ljude. U tom smislu kod nas to još uvek ne pravi neku razliku, i ne mogu da zamislim da bi domaća plaforma tog tipa u trenutnoj ekonomskoj situaciji urodila plodom.
Izborom lokacija i tema tvoji filmovi nadilaze nacionalne okvire. Da li je to uticalo na to kako su tvoji filmovi primeljni na internacionalnim festivalima?
Kulturno-društvena politika danas od umetnosti traži određen angažman koji odgovara njenim potrebama. Taj angažman je uglavnom skoncentrisan na trenutne probleme i potrebe društva u kom film nastaje. Iako mislim da je neophodno da umetnost i umetnik budu u interakciji sa društvom, ne mislim da je društvo to koje treba da postavlja uslove i zahteve jer na taj način ono počinje da programira pojedinca, umesto da pojedinac svojom samosvešću utiče na program društva. Ja smatram da je, kao u psihologiji i psihijatriji, mnogo učinkovitije baviti se osnovama problema, i sam koren lične ili, u ovom slučaju, društvene orjentacije, usmeriti ka onome ka čemu samosvesna individua treba da bude usmerena. Kada se tako ustanovi pozicija i perspektiva, trenutni problemi bivaju prirodno rešeni. Zbog toga ”Okean” ipak pronalazi mesto na festivalima, i ja sam, priznajem, malo ponosna na strukture i senzibilitet festivala koji su ga do sad pozvali na učešće.
Kuda ćemo putovati sa tobom na sledećem filmu?
Ovog puta ćemo daljinu da potražimo u blizini. Sledeći film pripremam po priči i scenariju Ane Rodić. Priča se zove ”Vetar” i odigrava se na Adi Bojani. Dakle unutar priče slike pripadaju nekom drugom, ne meni. Za samu radnju nisam emotivno vezana kao što jesam za radnju i temu moja prethodna dva filma. Ipak, slike koje ćemo gledati u filmu će biti moje, i to je iskustvo koje me na različite načine veoma privlači. Pošto su moji dosadašnji filmovi veoma intimni, želim da vidim gde ta moja intima u ovakvom načinu stvaranja nalazi.
Muzika koju trenutno slušaš
Trenutno iznova čeprkam po izdanjima Mississippi Recordsa, kao i muzici nastaloj u posleratnoj Americi, kada je gotovo svako mogao da snimi svoj singl te još uvek postoji pregršt najsuludijih dragulja zatrpanih prašinom američkih prodavnica ploča.
Knjiga koju trenutno čitaš
”Lovac na olupine”, Rober Louis Stevenson, treći i verovatno ne poslednji put.
Odluku što činiti, ostvariti, u što usmjeriti svoju energiju, ambicije i ljubav, donijela sam još u 2014. godini, tako da je mi je 2015. počela radno s jasnim vizijama, te intenzivno s još konkretnijim rokovima. Naime, prva mi je želja ispunjena, a to je da moj tim i ja finaliziramo novu online platformu lifestyle sadržaja – JOURNAL.
Možete li nam otkriti više o samom projektu?
JOURNAL je moderna lifestyle online priča koja se tiče svih segmenata života. Platforma koja će na dnevnoj bazi donositi novosti, ponajprije s lokalnog područja, ali i pratiti sve što se događa i izvan naših granica. Želimo približiti čitatelju ono što je novo, dobro i kvalitetno, ali ujedno i dostupno, prihvatljivo, relevantno – moderno i tradicionalno. Želja mi je da se svaki čitatelj može poistovjetiti s napisanom temom, da je može konzumirati, osjetiti i biti dio nje. Da čitatelj ne stekne dojam da sve što je moderno i lijepo nužno mora biti nedostižno, već da bude dio svega i može si to priuštiti.
Ono na čemu smo dodatno poradili su dvije rubrike koje će nas izdvajati od ostalih lifestyle portala. Osim mode, ljepote i lifestylea tu su sekcije Journal Mama i Journal Green. Sekcija Journal Mama je posvećena temama koje će u potpunosti pripremiti čitatelja, tj. čitateljicu, za majčinstvo, trudnoću i dolazak bebe, sve na primamljiv način tako da svaka žena osjeti još veću radost drugog stanja, a ne strah od nepoznatog – da jednostavno bude mama modernog doba.
Journal Green je sekcija o zdravom životu, pogledu na njega te prehranu, uz recepte, ideje, savjete, ljubav prema sebi – životu koji se ujedno reflektira na okolinu. Ukratko, ovo je priča za sve one koji vole život, žive ga i od njega konzumiraju najbolje od ponuđenog. Jako se veselim ovom online druženju, već dugo nisam pri onoj tezi da su online priče distancirane od stvarnosti, ljudi i pravih osjećaja… Dapače, velike se ljubavi tu mogu roditi.
Mislite li da u našoj regiji ima prostora za nove online projekte?
Ne mislim, sigurna sam da ima. Toliko smo svi različiti, toliko različitih “rukopisa” ima – svatko odabire onaj koji mu je legao i koji s lakoćom čita.
Što vas je potaknulo na lansiranje nove online priče?
Upravo moj lifestyle; dinamika, brzina, ljubav prema svoj tematici koju ćemo pratiti – uz sve to mama sam troje klinaca pa vjerujem da sam osoba koja može to svoje iskustvo prenijeti na JOURNAL.
Kako započinjete svoj dan?
Kao i svakoj drugoj mami koja kroz dan ima prepun planer, moj dan započinje meni najdražom jutarnjom kavom dok djeca još spavaju, u tišini. Zatim, u dogovoru sa suprugom, razvozimo djecu po školama i vrtićima pa tek onda započinjem križati stavke iz planera za taj dan.
Što vas svakodnevno inspirira kad se radi o poslu?
Ono što je i inače moj moto, da iz svakog dana uzmem ono najbolje, kada i nije neki dan i kada mi baš ništa ne ide od ruke… Volim pratiti znakove i poruke iz najbanalnijih kutaka, u prolazu. Neka modna priča, lijepa i sretna žena, časopis ili knjiga sa zanimljivim naslovom i sadržajem, glazba, lijepe slike, Instagram, ljudi koje volim, putovanje, dobar citat, poruka na omiljenoj boci vode i prije svega, moja obitelj i prijatelji – evo to su stvari koje me inspiriraju u životu, pa onda i u poslu.
Web ili print izdanja?
I jedno i drugo… Stalno sam na webu, stalno mi je telefon u ruci i surfam, ali kada krećem na put, uvijek imam časopise, listanje i miris papira daju poseban osjećaj… Uvijek nešto istrgnem, fotografiram, ali činjenica od koje ne mogu ni ja pobjeći jest da je web sadašnjost i budućnost.
Što vas najviše opušta?
Mir i tišina u mom životnom prostoru, dobra glazba, dobar film ili knjiga, obiteljski odmor kad sve ostavimo iza sebe u Zagrebu i vozimo se prema moru. Putovanja prema “svugdje”…
Koje žene vas inspiriraju; što smatrate ključnim kada se radi o osobnom stilu?
Vidjela sam toliko lijepih žena i muškaraca, s prekrasnim outfitima, u prekrasnim ambijentima, ali male su ih sitnice odavale – svemu tome nešto je nedostajalo… Zadovoljstvo, ispunjenost, ljubav prema društvu, pomanjkanje socijalnog momenta, traženje sebe ili krivnje sebe… Ne znam, u nekim stvarima zaista možeš napredovati, možeš ih naučiti, ali “to nešto” se vidi i kad se ne trudiš, to imaš ili nemaš – osobnost. Takvi me ljudi privlače, postoji jedna energija oko njih koja plijeni pozornost… Takvi pojedinci ostave dojam na meni, uz iskrenost, a ne prijetvornost.
Znamo da uživate u uređenju interijera, kad ste zavoljeli isto i planirate li se možda usmjeriti više k tome?
Obožavam interijere, toliko se volim ugodno osjećati u svojem da sam sve naše životne prostore uredila s toliko ljubavi da gosti često znaju reći kako se osjećaju kao kod kuće. Planirala sam da mi to bude i poziv, doškolovala sam se za dizajnera interijera, ali zasad ću svoju kreativnost usmjeriti u JOURNAL, u konačnici i pratimo taj segment životnog stila.
Čemu se veselite u bliskoj budućnosti?
Svemu, baš svemu… Sve ide svojim tempom, ništa se ne smije i ne treba požurivati, sve se ionako događa bez našeg upiranja, treba biti fleksibilan i sve prihvaćati, ionako se sve događa s razlogom…
Želim svom timu, suradnicima i samoj sebi uspješan početak našeg JOURNAL putovanja.
Publikacija “Među nama: Neispričane priče gej i lezbejskih života”, u izdanju Hartefakt fonda. Urednice: Olga Dimitrijević i Jelisaveta Blagojević. Dizajn: Mane Radmanović
Kao teoretičarka si se bavila narodnom muzikom i kroz sve svoje tekstove i likove uvodiš narodnu muziku u potpuno drugačiji diskurs. Koji su tvoji motivi i koji emancipatorni potencijal ova muzika ima? Koju ulogu ta muzika igra u razbijanju elitizma institucije pozorišta i vraćanju publike u pozorište?
Kada je u pitanju narodna muzika, iščitavam je kroz prizmu melodrame. Melodrama je, kao i narodna muzika, u elitnim krugovima potcenjen, „ženski“ žanr. Ono što mene uzbuđuje je to kako uprkos jednostavnim i ličnim zapletima, nejednaki društveni odnosi neprestano odjekuju u melodrami; i sličan mehanizam je prisutan u velikom delu narodnih pesama.
Iako kritički stav možda nije vidljiv u tekstu odmah na početku, on se otkriva u širem kulturnom kontekstu – u svetu u kom živimo, ovom svetu organizovanom po tradicionalnim, patrijarhalnim, heteronormativnim, rasističkim merilima. Za mene je jednom delu (ne u svim, logično) folk pesama emancipatorno upravo to što one sve vreme govore o pukotinama u patrijarhatu, što se kroz njihove tekstove i ženu-pevačicu koja ih izvodi poziva na akciju i borbu za svoju ljubav i želju, suprotstavljanje sredini koja ograničava i slično, što se reflektuje na svoju potčinjenu poziciju itd. I važno mi je da govorimo o tome i u pozorištu, bez paternalističkog ironijskog odmaka, jer ni pozorište nije samo okoštala buržoaska institucija, nego i mesto na kom i dalje može da se odvija kompleksni društveni dijalog i promišljanje. A teme ljubavi, pesme i emancipacije su od ključnog značaja za sve nas.
Tvoja drama „Kako je dobro videti te opet“ je posvećena AFŽ-u. Koliko je za tebe bitno to nasleđe i koliko je ono prisutno u današnjem društvu?
AFŽ je bio najmasovniji ženski pokret na ovim prostorima, koji je uspeo da za žene izbori do pre Drugog svetskog rata gotovo neostvarivo: pravo glasa, pravo na imovinu, na učestvovanje u političkom životu, zapošljavanje, opismenjavanje, sistem brige o ženama i deci, sistem samoorganizacije i solidarnosti među ženama od kojih i danas možemo da učimo. I na primeru AFŽa, i njegovog ukidanja, vidimo kako istorija borbe za ženska prava ide stalno korak napred-korak nazad. Nasleđe AFŽa nas podseća da „uvijek moramo biti budne“, i podseća nas na antifašističku borbu koja nam uvek mora biti važna.
Da li si trenutno angažovana na nekim novim projektima?
Radim kao dramaturg na predstavi „Romeo i Julija“ u režiji Mikija Manojlovića, i planiram da u skorije vreme počnem rad na predstavi po romanu Aleksandre Kolontaj, „Crvena ljubav“, u kojoj planiram da se bavim politikama ljubavi i emancipacije, i preispitivanjem teme ljubavi van polja trivijalnosti. Ostvarenje ljubavnog odnosa nam se nameće kao društveni ideal, ljubav se posmatra kao izdvojeni totalitet koji briše sve razlike i socijalna raslojavanja, dok se zapravo različitim društvenim barijerama i normama isti ti ljubavni odnosi sistemski onemogućuju: odnosi između pripadnika različitih klasa, rasa, istog pola, ravnopravni odnosi muškarca i žena, ljubavni odnosi koji ne spadaju u ideal romantične ljubavi, ljubav u prijateljskim odnosima, solidarnost… Tu smo u potpunosti na području melodrame – odnos dve strane ometa treća strana, a ta treća strana je često svet – i društveni poredak – sam.
Kako gradska vlast planira da počne da zaključava Studentski park. Ne mogu da se odlučim da li je stav da, citiram: „od ponoći pa do pet, šest ujutru nema potrebe da bilo ko u parku boravi“, sumanut ili represivan, ili i jedno i drugo.
Četiri dana provedena prošlog leta u Pobjerovu, malom mestu razvijenog masovnog turizma za nemačku nižu srednju klasu, na poljskoj obali Baltičkog mora. Podsećalo je na sve mitove jadranskog primorja.
Šta uvek nosiš sa sobom
Lak za kosu.
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak
Sveže pečen hleb iz rerne, puter, sjenički sir i paradajz. Na terasi.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Poslednja rečenica drame „Kako je dobro videti te opet“:
„Ako prestanemo da zamišljamo pravednije svetove, ufitiljili smo ga skroz.“
Šta je tvoja inspiracija, odakle dolazi tvoja energija? Na čemu sada trenutno radiš?
Inspiracija je nekad direktna, nešto ti zapadne za oko i u glavi započne transformacija. Nekad je indirektna , nešto što si davno ubacio u lični magacin, umetnost, moda, literatura, izreke… Trenutno spremam Milano Design Week za Baxter kompaniju sa kojom intezivno sarađujemo.
Kako je došlo do tvoje saradnje sa Anthropologie? Gde se sve mogu naći tvoji radovi? Da li planiraš otvaranje nekog show-rooma u Beogradu?
Kada je izašla reportaža o našem ateljeu 2010. godine u italijanskom Elle Decoru, Mister Keith Johnson je bio na putu ka Endhovenu, naišao je na te novine, našao kontakt i promenio rutu. Kada je došao da nas vidi zaljubio se u interpretacije vintage nameštaja, kupio ih i ostavio nas bez teksta. Morali smo da zaposlimo 4 novih saradnika da bi ispunili njihovu narudžbinu.
Naš nameštaj je svuda po svetu distribuiran preko Baxter-a.
Koji dizajneri su tvoja inspiracija, da li postoji neko sa kim bi volela da radiš?
Kako je tvoj posao stalno vezan za preispitivanje prošlosti, koliko u tome ima nostalgije, koji su bili omiljeni komadi tvog detinjstva? Da li imaš neke uspomene koje možeš da ispričaš kroz dizajn?
Mislim da kod mene nije pitanje nostalgije već prezervacije lepote i kvaliteta ručnih izrada kao i stav da je bolje spasiti nego baciti. Otvorite stare fijoke i pogledajte kako su rađene majstorski, svucite staru fotelju i vidite koje ćete iznenađenje naći.
Kada sam jednu fotelju iz 18. veka otvorila toliko mi se dopala juta, kaiševi, kanap i leptirići koji vezuju capitone’, tako sam bila fascinirana da sam odlučila da je tako ostavim. Ona je trebala da se razotkrije, umesto da se ponovo pokrije. Tako je nastala kolekcija “Déshabillé”
Iako sigurno predstavlja zadovoljstvo, za profesionalne dizajnere uvek je izazov uređenje svog radnog i životnog prostora. Kako izgleda tvoj životni prostor?
Sto koji je napravljen od ogledala koje je postalo nogar na suprotnoj strani. U pitanju je pisaći sto i zove se Typo Long.
Osim neverovatnog uticaja na posao, tehnologija je bitno promenila i naše privatne živote, šta ti misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Ja nisam tehnosnob, internet nam je totalno promenio život. Bez interneta ne bi bilo ni ovog intervjua. Samo bih volela da nam deca više igraju školice !! Na žalost raste generacija nerdova koja ne zna kako izgleda jare!!
Koji su sve aspekti društvenog angažmana Bajsologije? Na čemu ste trenutno angažovani?
Trenutno radimo na nekoliko frontova – pripremamo neke novosti za naš sajt, radimo na strateškom planu beogradskog kruga biciklističkih udruženja i aktivista, nastavljamo sa podrškom kargo biciklistima i radimo na mapiranju bike-friendly mesta u Beogradu. Cilj nam je da promovišemo i unapređujemo korišćenje bicikla kao sredstva za postizanje održive urbane mobilnosti i da podržavamo pojedince i grupe koji rade na tome da stignemo do tačke u kojoj bicikl nije iznenađenje za vozače automobila, pešake i sve ostale na ulici.
Razgovarali smo i o različitim pozitivnim primerima, vezanim za biciklistički saobraćaj u svetu. Od koga bi Beograd mogao da uči po tvom mišljenju?
U pričama o bicikliranju u Beogradu se stalno ugledamo na primere drugih gradova. Zapravo, čini mi se da je to pogrešno i da je ključno da se okrenemo oko sebe i shvatimo da u ovom gradu postoji mnogo sjajnih ljudi koji svakodnevno pomeraju neke stvari i čija iskustva i znanje mnogo mogu da pomognu. Potrebna nam je jasna vizija kako želimo da izgleda Beograd – kao mesto u kom se sto ljudi vozi u sto automobila i gde se po dvesta ljudi vozi u jednom autobusu ili kao mesto koje izgleda kao Kopenhagen. Od toga moramo da krenemo i kad to shvatimo onda ćemo lako regulisati pitanja koja se tiču biciklističke infrastrukture.
U okviru Bajsologije i u saradnji sa drugim inicijativama, napravili ste i vodič za početnike na dva točka – Beograd na pedale. Možeš li da nam kažeš nešto više o ovom projektu?
Beograd na pedale je pokušaj jedne dosta aktivne grupe biciklističkih udruženja i entuzijasta (koju čine Ulice za bicikliste, Beociklizacija, Beograd Velograd, Ministarstvo prostora, kancelarija Hajnrih Bel fondacije u Beogradu i još nekoliko prijatelja) da na jednostavan način pomogne onima koji ovih dana kreću u svoje prve beogradske biciklističke vožnje. Ako sam ja kad sam kretao da vozim bicikl Beogradom morao da ogulim laktove jer nisam znao koliko je opasno kad ti točak upadne u tramvajske šine ne mora to da se dogodi i onome ko će sutra odlučiti da po prvi put ode biciklom na posao.
Kada nisi na biciklu, radiš kao pravnik. Koji su tvoji komentari na novi zakon o bezbednosti u saobraćaju i kako bi biciklisti i pešaci trebalo da se odnose prema ovom, za sada, predlogu zakona?
Nažalost nacrt Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima u mnogome predstavlja refleksiju pogrešne percepcije prema biciklistima i pešacima u saobraćaju. Pod izgovorom veće bezbednosti uvode se mere koje skoro pa da nigde ne postoje, a prethodno propisane mere za postizanje veće bezbednosti se nisu ni primenjivale. Tako će biciklisti sada imati obavezu prema novom nacrtu da u uslovima smanjene vidljivosti i noću uvek nose reflektujuće prsluke, ali sa druge strane vozači automobila neće biti u obavezi da pretiču bicikliste na rastojanju koje se smatra bezbednim. Reflektujući prsluk tu ništa ne može da pomogne i prava je šteta što biciklistička udruženja i pojedinci nisu imali prilike da iznesu svoje stavove pre izrade nacrta ovog zakona.
Bezbednost je gorući problem biciklističkog saobraćaja, i u tome inicijativa za usvajanje ovog zakona ne greši, šta su tvoji saveti za bezbednost na biciklu?
Iako često izgleda stresno i opasno, posebno onima koji ne voze često bicikl po Beogradu ipak to nije toliko strašno i nebezbedno. Svi oni koji žele da budu bezbedni na biciklu pre svega bi trebalo da gledaju kako se ponašaju drugi učesnici u saobraćaju, da obavezno budu osvetljeni, daju znak kad skreću i poštuju semafore. Pored toga malo obraćanja pažnje na rupe i ulegle šahtove nije na odmet.
Koji ti bicikl voziš? Gde voziš, koje su najdalje ili najzanimljivije rute koje si prešao biciklom?
Kad pomislim na bicikl koji trenutno vozim uvek se prisetim toga kako sam u stvari imao sreće što su mi ukrali prethodni bajs. Da se to nije desilo nikad ne bih tražio i našao bicikl po meri – koji odgovara mojoj visini i od kog skoro pa da se odbijaju automobili na ulici. Jedan srebrni Pegasus gradski bicikl mi je to omogućio. Uglavnom ga vozim po Beogradu, do posla i nazad i za obavljanje redovnih dnevnih obaveza. Kao najzanimljiviju turu svakako ću uvek pamtiti jednu od pre desetak godina koja se pretvorila u neslavni odlazak na Frušku goru bez rezervne gume, alata i bilo kakve pripreme.
Živimo u vreme ubrzanog tehnološkog razvoja na svim poljima, šta ti misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže? Da li je lakše biti aktivista danas ili ranije?
O internetu i društvenim mrežama sve najbolje! To govorim pre svega kao neko ko je neprestano online i ko je redovni posetilac sajtova sa slikama pandi i slatkih mačića. Šalu na stranu, mogućnosti su neograničene, brzina kojom dobijamo informacije je vrtoglava, a komunikacija nikad lakša. U tom smislu mislim da je danas mnogo lakše biti aktivista, mada ne samo zbog interneta i društvenih mreža već i zbog toga što su neki sjajni hrabri muškarci i žene do sad osvojili za sve nas ogromne prostore slobode koje mi sad koristimo. Naše je da sad te njihove borbe nastavimo i da i iza nas ostane makar još malo više prostora za druge koji dolaze.
Šta su pitanja ili društveni problemi koja te trenutno okupiraju ili oni na kojima želiš da radiš u budućnosti?
Trenutno me najviše okupira pronalaženje odgovara na pitanje šta se desilo sa proklamovanim načelima socijalne pravde i jednakosti i nedostatkom solidarnosti u našem društvu. Trudim se da kroz svoj rad utičem na neke od pojavnih oblika ovog trenda. Mere štednje koje najviše pogađaju najugroženije, oporezivanje socijalnog stanovanja, prinudna iseljenja romskih naselja, pristup pravdi, obavezan „društvenokoristan“ rad za korisnike novčane socijalne pomoći, su neke od stvari koje me u poslednje vreme najviše okupiraju. S druge strane percepcija ekonomskih i socijalnih prava kao da su milostinja, a ne garantovana prava i nove perspektive u ovoj oblasti su ono čime nameravam da se bavim u budućnosti.
Muzika koju trenutno slušaš
Ovih dana najviše slušam sjajnog džez trubača Takuyu Kurodu i njegov album Rising Son, pravo uživanje je slušati ga. Odlično ide sam ali i u kombinaciji sa okretanjem pedala (samo na biciklističkoj stazi). Ovih dana je neizbežno i podsećanje na Vladu Divljana i sve one njegove divne pesme uz koje smo odrastali. Provlači se tu u plejeru i Nick Cave i štošta još…
Knjiga ili stripovi koje trenutno čitaš
Već neko vreme uživam u Kiklopu, remek delu Ranka Marinkovića, ali sam ga odložio na par dana dok ne dovršim Grobnu tišinu Arnaldura Indridasona, mračni krimić koji se sjajno uklapa uz zimsku melanholiju i čekanje na prve zrake sunca.
Putovanje koga se rado sećaš
Definitivno Belgija – Briž, Ostende i Dam zbog biciklističke infrastrukture, ali i još nekih jako lepih uspomena.
Šta uvek nosiš sa sobom
Ranac, a u njemu sto čuda – olovke, punjač za telefon, knjige, ključeve i nešto malo alata za bicikl…
Bicikl koji želiš da voziš
Trenutno maštam o britanskom Pashley Clubmanu, ali to se kod biciklista često menja, već sutra možda zapadne za oko neki drugi. Svakako bicikala nikad dosta.
Omiljeni doručak
Slatko pecivo u bilo kom obliku i dobra kafa su mi sasvim dovoljni da lepo krene dan.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Nešto na šta mi se vraćaju misli u poslednje vreme, Brehtova Razmišljanja
„Razume se, kad bismo mi bili kraljevi
Postupali bismo kao kraljevi, ali postupajući kao kraljevi
Klasično za srpski multi-funkcionalni arhitektonsko-dizajnersko-izvođački duo. Mnogo telefonskih razgovora, čitanje mail-ova u kolima na putu do gradilišta, uz obavezan kratak espresso.
Već nekoliko godina uspešno vodiš samostalnu arhitektonsku praksu u svom ateljeu, sa kakvim si se izazovima susretala?
Svaki projekat je priča za sebe i mi od svakog pravimo novi izazov. Trudimo se da uvek osmislimo nešto novo i drugačije.
Šta je tvoja najveća strast u poslu?
Mnogo volim svoj posao, ali mi je najveća strast i uzbuđenje u procesu smišljanja te prve ideje koja posle nosi ceo projekat.
Arhitektura je takođe izuzetno odgovoran posao, koja je tvoja najveća briga i šta te noću drži budnom…
Radimo ovaj posao vec deset godina & poučeni sopstvenim iskustvom napravili smo neki naš sistem tako da spavamo malo, ali mirno.
Do danas su se zadržale predrasude prema ženama na gradilištu, iako to nije retka pojava. Kako je izgledao tvoj prvi dan na gradilištu?
Pošto radim sa bratom, moram da priznam da su gospoda majstori presrećni kad sam ja na gradilištu… prvi ili poslednji dan svejedno.
Da li je teško biti žena u arhitektonskoj praksi?
Najvažniji je odnos i energija između klijenta i arhitekte… I mislim da to nema veze sa tim da li ste muškarac ili ena.
Kako komentarišeš sadašnji trenutak u poslu, koje su specifičnosti projektovanja danas i koliko se praksa razlikuje od onoga što si učila?
Kad kažete da ste arhitekta u Beogradu prvo svi pomisle da ste mnogo bogati, da ustvari ništa ne radite, da ste stalno nasmejani, “moderni&lepi”. Nas arhitektonski posao je ovde i sada veoma interesantan, ponekad tužan, krajnje inspirativan i traži mnogo energije, ljubavi i predanosti da se izborite za sve ono što su nas na Arhitektonskom fakultetu učili.
Koji je najzanimljiviji projekat na kome si radila do sada, a u kojoj oblasti bi tek volela da se okušaš?
Pa projekti su mi ko’deca! Svi su mi podjednako dragi! A volela bih da projektujem poslovni objekat za neki modni brend.
Nešto što do sada nisi uradila, a želela si
Želela bih da pokrenem svoju liniju nameštaja & aksesoara za kuću.
Na čemu si trenutno najviše angažovana?
Trenutno završavamo enterijer lokala YO!your natural way u Bulevaru Zorana Đinđića i stambeni objekat u Tikveškoj ulici.
YO! je nov jedinstven brend na nasem tržištu – zdrav & ukusan fast-food koncept za koji smo kreirali sjajan ambijent na dva nivoa koji prati upečatljiv dizajn fasade.
Objekat u Tikveškoj je još jedan u nizu dizajn-objekata made by AtelierKaštelan. Vračar je dobio prvu fasadu na čije su grane sleteli leptiri.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Obožavam, pratim & aktivan sam član svih društvenih mreža.
Nedavno si pokrenula ArchyStyle blog o arhitekturi i uređenju enterijera, ali i modi na neki način. Kako je došlo do tog projekta?
Pored arhitekture, velika ljubav su mi moda i pisanje. Od 2012. aktivno pišem i objavljujem autorske tekstove u nekoliko magazina. Archystyle je nastao neprimetno samo za mene kao nastavak mojih razmišljanja u okviru kojih sam slobodna da tragam za specificnom estetikom koja prožima i spaja arhitekturu, modu i dizajn. Archystyle je moja sloboda da pišem i objavljujem sve ono što me zanima, jer svaki dan spontano pronalazim i male i velike stvari koji inspirišu život.
Koliko u arhitekturi enterijera vladaju trendovi i koliko trenutna moda određuje naše životne prostore?
Kao i u modi tako i u enterijeru trendovi su uvek prisutni i nekako kao da se trude da vladaju našim ambijentima. Smatram da je prostor odraz ličnosti korisnika i stila ljudi koji u njemu žive ili rade. Kako je rekao Yves Saint Laurent:“Trend je prolazan, ali je stil večan.”
Šta je tvoja inspiracija, i koliko uspevaš da je preneseš u projekte na kojima radiš?
Sve me inspiriše – od nove boje laka za nokte, instagrama, prijatelja, oblaka, oronulih fasada, preko nasmejanih lica u prepunim kafeterijama do tišine sunčanog jutra u rano beogradsko proleće.
Dejvid Nikols “Jedan dan” …jer moja najbolja drugarica uvek napravi savršen izbor
Omiljeni/a arhitekta ili projekat
Frank Gehry & Muzej Fondacije Louis Vuitton u Parizu. Njegova arhitektura savršeno oslikava duh prestižnog modnog giganta.
Blogovi koje pratiš
Arhitektura, dizajn, moda, lifestyle, travel … Nema koji ne pratim.
Putovanje koga se rado sećaš
Jedno savršeno leto na ostrvu Kefalonia.
Šta uvek nosiš sa sobom?
Uvek nosim Ipad, Iphone, naočare za sunce, prolećni Shiseido Shimmering Rouge & nezaobliaznu malu crnu čokoladicu.
Omiljeni doručak
Croque Monsieur
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Volite ono što radite. Ako verujete u sebe i svoje ideje uvek ćete pronaći inspiraciju. Budite vredni, radujte se svakom novom danu, jer nikada ne znate šta vas lepo čeka iza ugla.
Inicijative kao što je Belgrade Supper Front postoje u mnogim gradovima širom sveta. Koja je razlika u započinjanju takve inicijative ovde? Kako si dobio ideju da to započneš? Ko su idealni gosti za ove “misteriozne” događaje?
Belgrade Supper Front je još jedan projekat koji sam pokrenuo, koji nema veze sa bisiklizmom. Radi se o kreiranju specijalnog okruženja gde ljudi mogu da se sretnu dok uživaju u sjajnoj hrani i zabavi. U gradovima kao što je Amsterdam i Njujork takvi događaji se organizuju već dugi niz godina. U Beogradu postoji mala grupa ljudi kojima se dopada koncept, i još važnije, koji ga razumeju. Kao i mnoge stvari u Beogradu, ovo nije novo, ali je novo u Beogradu.
Napravio sam logo i sajt i počeo da širim priču o prvom događaju koji sam organizovao u 7. marta 2015. To sam uradio zajedno sa jednim Holanđaninom, odličnim kuvarem koji živi u Beogradu već 10 godina. Organizovali smo male pred-žurke za prijatelje i prijatelje prijatelja i ubrzo je došlo do toga da je 150 ljudi došlo na naš prvi događaj.
Po čemu se “supper” razlikuje od obične večere?
“Supper” je ono što imaš kada želiš da okusiš dobru hranu, upoznaš nove ljude, odvojiš vreme da popiješ čašu više i uživaš. Večera je ono što radiš kada si gladan.
Koji su tvoji utisci sa prvog događaja? Reci nam neke zanimljivosti, samo nagoveštaj?
Prvi događaj je bio uspešan jer je sve ispalo kako smo i planirali. Loša strana je što je grejanje u prostoru u kom smo organizovali prvi događaj bilo veoma loše. Tako da je temperature bila dosta niska, što je uticalo na ceo događaj. Sjajna stvar je bila što smo imali nekoliko ljudi kojima do toga nije bilo stalo i koji su i dalje uživali u događaju u potpunosti. To su uglavnom bili stranci koji žive u Beogradu, kao recimo ambasadori i ljudi koji rade za međunarodne organizacije. Sa druge strane, bilo je ljudi kojima se uopšte nije dopalo i koji nikada više neće doći. I to je dobro, jer pokušavamo da izgradimo zajednicu ljudi koja nas razume i jedni druge, tako da smo napravili dobru selekciju. I veoma se radujemo organizovanju sledećeg događaja, na novoj tajnoj lokaciji, sa novim menijem i odličnim ljudima.
Da li bismo mogli da započnemo Breakfast Front zajedno?
Da možemo! Kad, kad, kad? Ne mogu da dočekam! Hajde da organizujemo Belgrade Supper Front i bdoručak odjednom! Možda možemo da pozovemo ljude na tajnu lokaciju gde će jesti, piti, partijati, spavati i imati doručak sledećeg dana!!! Hajde da to uradimo!
Muzika koju trenutno slušaš
Dok pišem odgovore slušam soundtrack iz Kose. Odlična muzika, umetnici, tekstovi… Nisam ovo slušao 10 godina…
Knjiga koju trenutno čitaš?
Danubia od Simon Winder-a, istorijska knjiga koja opisuje priču o habsburškoj imperiji na interesantan način I zabavan način. Želeo sam da upoznam malo bolje ovaj deo istorije I kako je uticala na Beograd I region.
Omiljeno putovanje
Moj prvi odmor na Balkanu, nakon što sam radio tamo 3 godine. Moja želja je da odem na još više putovanja po regionu, i dalje na istok.
Ono što uvek nosiš sa sobom
Sliku moje ćerke koja živi u Holandiji.
Bicikl koji voziš
Može da zvuči veoma čudno, ali nemam svoj bicikl. Uvek pozajmljujem bicikl iz moje kompanije ili od prijatelja.
Omiljeni doručak
Engleski doručak. Ceđena pomorandža x2. Cappucino x 2. Gomila novina za čitanje.
Povod za intervju sa Stašom Koprivicom je premijera pozorišne predstave Upoznaj mog tatu, 31. Marta u DOB-u. U martu se u beogradskim pozorištima igraju i dve predstave na kojima je potpisana kao rediteljka – Anđeli čuvari u BDP-u i Čorba od kanarinca u Zvezdara teatru.
Premijera predstave “Upoznaj mog tatu” je 31. marta u Domu omladine. Kako bi za Breakfast najavila ovu predstavu?
Upoznaj mog tatu je brza, pametna i pomalo bizarna komedija zabune koja se bavi mehanizmima laganja kod ljudi koji su nespremni da se suoče sa sopstvenom odgovornošću. Priča je zabavna koliko i veoma uzbudljiv trač koji ne smeš nikome da ispričaš.
Koliko ti je bilo teško da komad britanskog autora iz šezdesetih prilagodiš današnjoj publici u Srbiji?
Alan Ejkborn je napisao komad koji ima odlično postavljenu osnovnu situaciju, sjajne obrte i zanimljive likove, i iznad svega – govori o stvarima koje ne mogu da zastare dokle god čovečanstvo postoji. Motivi su večni i univerzalni. Zbog toga sam radnju i ostavila u šezdesetim godinama. Najviše promena pretrpeli su dijalozi, jer su neke rečenice i fore malkice osetile zub vremena.
Razgovarajući sa tvojim kolegama i koleginicama, govorili smo o tome da unutar dramske umetnosti u Srbiji, poslovi obično podrazumevaju uključivanje i u sve okolne struke. Kakvo je iskustvo istovremeno raditi dramaturgiju, režirati ili biti kasting menadžerka na različitim projektima?
Ponekad jednostavno nemaš izbora nego da se prihvatiš posla za koji nisi direktno školovan, nekad zbog prirode projekta, nekad zbog novca, a nekad iz čiste radoznalosti. Dramske umetnosti su po svojoj prirodi jedna veoma renesansna kategorija, i velika većina ljudi koji se bavi tim poslovima usput nauči da radi sve po malo. Posla nema mnogo, i često ne može previše da se bira ako želiš da ostaneš aktivan na duže staze, pa se zanat širi koliko god je moguće. Meni to ne smeta, uživam u čestim promenama.
Režiraš, pišeš, imaš bend(ove), šta je od svih različitih profesija kojima se baviš tvoja najveća strast?
Moja najveća strast je pričanje priča. Da li ću ih pripovedati kroz pozorište, televiziju, tekstove, pesme ili skečeve, potpuno je svejedno. Važno mi je samo da priča bude jasna i da publika u njoj može da pronađe nešto što je se direktno tiče. Trudim se da krajnji rezultat mog rada bude zabavan, koji god da je format u pitanju.
Očaravajući smisao za humor je tvoje privatno, ali i poslovno obeležje, koliko je moguće projekte koje radiš prilagoditi svom senzibilitetu?
Kao prvo, hvala na komplimentu! Humor nije nešto što forsiram, on ili dođe ili ne. Komedija me prati od početka karijere, čak i onda kad pokušavam da pobegnem od nje. Čini mi se da je moj odbrambeni mehanizam kada je reč o užasima stvarnosti upravo sprdnja i to se nekako uvek prenese na ono što radim, htela ja to ili ne.
Ko su tvoji omiljeni autorke ili autori pisane reči, kome se profesionalno diviš?
Moj ukus je poprilično adolescentski i veoma štreberski. Odrasla sam uz Daglasa Adamsa i Terija Prečeta, stripove i grafičke novele, pa su oni ponajviše oblikovali moj stil pisanja. Kasnije su došli Gogolj, Bulgakov, Gejmen, i u poslednje vreme najviše Vonegat. Volim spoj psihologije, komedije i fantastike, to je ono što me zalepi za knjigu gotovo uvek.
Na tvom blogu 100 lisica, ponedeljak je bio dan za postove, kako počinješ ponedeljke, i na koji način se suočavaš sa izazovima svake nedelje?
Meni ponedeljak uglavnom ne predstavlja početak radne nedelje jer nemam stalno radno vreme. U mom poslu je potpuno normalno vikend provesti radeći 12 sati dnevno, kao i da ponedeljak bude dan za dremanje na kauču i gledanje serija. Nema pravila. Osim da su utorci uvek nekako odvratni, to je neizbežno.
Veoma si aktivna na Tviteru, i nedavno si u emisiji Agitop bila u žiriju za tvit 2014. godine. Ko su tvoji omiljeni tviteraši, koga bi preporučila za sutrašnji follow friday #ff?
Oni koje najviše volim da čitam mahom su već i sami veoma popularni pa su velike šanse da ih čitaoci Breakfast-a (ukoliko imaju nalog na Tvitteru) već prate. Stoga mislim da je bolje da preporučim neke manje poznate ljude koji su jednako genijalni. U tu ekipu spadaju Pesnik (@PESnick), Van Pefi (@Sir_Psycho_Pefi), Ra’s Chick (@H_athor), potpuno ludački nalog Srpske Činjenice (@chinjenice), Nikola Silić (@nikolasilic), i još jedno 500-600 ljudi koje pratim, eno sve piše na Tviteru.
Tviter je poznat kao mreža jakog društvenog uticaja i mreža društvene kritike, koliko iz tvog iskustva društvene mreže mogu da doprinesu rešenjima nekih društvenih problema?
Prošlogodišnje poplave su dokazale su da Tvitter ima velikog uticaja na rešavanje problema, dok sadašnje stanje u zemlji dokazuje da ga i nema baš. Nisam sigurna šta da mislim o tome. Mnogo je lako lupiti zvezdicu na tvit ili ga čak i retvitovati, ali izaći iz kuće i uraditi nešto što takav tvit sugeriše je već druga priča. Samim tim, čini mi se da su društvene mreže odlično oruđe, ali da su potpuno beskorisne kada nema prave motivacije. Takođe, pošto se na društvenim mrežama uglavnom okružujemo ljudima koji misle slično kao mi, stvara se nerealna slika o tome kakav je stav mnjenja u zemlji.
Kao blogerka i tviterašica, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Rekla bih da je pojava Interneta i društvenih mreža samo iščistila, pojačala i dovela u prvi plan sve ono što odavno postoji u ljudima. Danas smo ogoljeniji nego što smo to ikada bili; moćniji, ali i ranjiviji – uprkos lažnim identitetima iza kojih se krijemo. Odgovornost za izrečeno i napisano takođe nikada nije bila veća, jer Internet pamti sve. Svaki tvit može da bude onaj leptir što maše krilima iznad jednog okeana i tako napravi cunami u drugom. Sve je važno i sve se računa.
Jedna si od autorki u novim sezonama serije Otvorena vrata koju smo zajedno gledali u detinjstvu, da li su ovakvi angažmani na neki način ostvaranje dečijih snova? Koja je danas serija na kojoj bi volela da radiš?
Bila mi je izuzetna čast da radim na Otvorenim vratima, upravo zato što sam tu seriju gledala pobožno kad sam bila klinka. Upoznavanje sa Vesnom Trivalić na setu ove serije i trenutak u kome ona izgovara rečenice koje sam ja napisala pružili su mi neizmernu radost. Sledeća serija na kojoj budem radila će, nadam se, biti nešto vezano za web i Youtube, jer su to formati koji me najviše zanimaju.
Multitasking je kao što smo na početku pomenuli sudbina svih frilensera, ali nas izuetno zanima na čemu trenutno radiš i šta možemo da očekujemo sledeće?
Odmah nakon premijere predstave “Upoznaj mog tatu” putujem u Crnu Goru na pripreme snimanja filma “Igla ispod praga” Ivana Marinovića, na kome sam bila kasting direktor i na kome ću biti drugi asistent režije. Nakon toga se bacam na pisanje nekih tekstove koje odlažem već duže vreme, a posle toga… Niko ne zna, pa ni ja.
Muzika koju trenutno slušaš
Bliznakinje Diaz, poznatije kao Ibeyi i njihov istoimeni debitanstki album.
Knjiga koju trenutno čitaš
Teodor Zeldin “Intimna istorija čovečanstva”
Putovanje koga se rado sećaš
Moj mali, lični “Praznik u Rimu” tokom proleća prošle godine.
Omiljena serija
Ovo je trik pitanje smišljeno da me uništi! Ako baš moram da izaberem, Rome iz 2005. i True Detective iz 2014.
#gledamfilm
Ove sezone najtoplije preporučujem Force Majeure, atipičnu švedsku komediju.
Šta uvek nosiš sa sobom
Ručni sat. Bez njega nemam osećaj za vreme i počinjem da ludim.
Budući da svi dolazite iz sveta dizajna, i umetničke produkcije, koji su bili motivi koji su vas vodili? Koju ulogu je u tome odigrao dizajnerski background?
Motiv je bio oplemenjivanje životnog i radnog prostora. Mislim da nam je dizajnerski background pomogao da maksimalno iskoristimo tehnologiju štampe, format i priliku da se uvučemo ljudima u život na najbrutalniji način!
U okviru Side Effects tima imaš i ulogu selektora koja podrazumeva rad sa umetnicima, kreativni brief… Koliko se ova vrsta kustoske prakse razlikuje od posla art direktora u studiju, a koliko podseća na tu ulogu?
Ne razlikuje se nimalo.
Primetili smo veliko interesovanje za proces selekcije, možeš li da nam kažeš nešto o planovima za proširenje kolekcije?
Krenuli smo od ljudi iz okruženja, čiji rad cenimo, nastavili smo rad sa ljudima van okruženja koje ne poznajemo, ali čiji rad cenimo. Svakodnevno, u online svetu pronalazimo ljude koje bi voleli da uključimo u kolekciju.
Jako bitan segment, pomenut i na predavanju jeste online život kolekcije, distribucija i marketing. Kakva su vaša iskustva sa kojima ste se susreli, šta ste naučili kroz Side Effects o digitalnom tržištu umetnina koje se ovde polako razvija?
Participiranje na globalnom tržištu je jako dobro za ego, jer shvatiš koliko si nebitan, nevidljiv i nejak. Projekat je definitivno zanimljiv, pošto je po sredi neka vrsta online galerije – shopa. I u svetu je to novo i sveže polje delovanja i nedovoljno istražena oblast. Cilj nam je da radimo na vidljivosti kolekcije, i da kolekcija dođe do prave publike u moru sadržaja koji nas okružuje. Teška vremena su pred nama!
Šta je najveći izazov kada je u pitanju Side Effects?
Sam proces je zabavan. Vreme koje provedeš u razgovoru sa autorima, selekcija, interesantan je sam proces štampe, saradnja sa fenomenalnim Ferikom iz Novog Sada, raduje nas narudžbina u inboksu, doživi se katarza kad dobiješ mejl od nekoga sa nekog dalekog ostrva, iz Azije, s druge strane planete koji kaže da je primio pošiljku, uramio grafiku i okačio je na zid. Izazov je poslati toliko grafika tako da ceo projekat bude finansijski održiv. Sa druge strane, Side Effects je neka vrsta izdavačke delatnosti, tako da je konstantno širenje kolekcije preduslov da projekat zaživi u potpunosti.
Čega je Side Effects nus-produkt?
Teškog dizajnerskog rada za korporativne klijente.
Ti si u ekipi koja stoji iza Laserskog Samita Jeftine Grafike, koji poput Side Effects ima u fokusu predstavljanje i distribuciju rada grafičkih umetnika u regionu i šire. Koliko su ova dva projekta slična?
Oba se bore za povratak umetnosti u svakodnevni život.
Pored Side Effects o kojima smo pričali na CreativeMornings, zajedno sa Lazarom Bodrožom vodiš studio Metaklinika, koji već godinama uspešno balansira između umetničkog i komercijalnog rada sa zahtevnim klijentima. Ono što se vaše kolege često pitaju je kako pravilno odnosno održivo balansirati? Na koji način uspevate da održite prepoznatljiv vizuelni jezik na svim projektima – od godišnjih izveštaja i grafikona do umetničkih izložbi?
Našim portfoliom i stavom u radu mi definitivno prizivamo neke specifične projekte, mada mi se više čini da projekti biraju nas, češće nego što mi biramo projekte. Tako da je neku zakonitost, jako teško utvrditi. Najveća kob, a možda i jedino spasenje naše profesije leži u teškom, svakodnevnom radu, koji integriše u sebi repetativne, manuelne radnje (razne vrste vizuelnih onanija) i strateško promišljanje.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, moramo da te pitamo o promenama koje su u tvoj život doneli internet i društvene mreže? Čemu se od toga raduješ, a od čega bežiš?
Radujem se što mogu da komuniciram sa istomišljenicima, sa ljudima koje cenim. Impresivna je brzina kojom se dolazi do informacija, a zastrašujuća je količina stvari koja te obasipa i koliko kreativna energija može da se usmeri na pogrešnu stranu.
Gde je danas polje političke borbe? Kako na pravi način artikulisati političke zahteve i u isto vreme preživeti u svetu koji na svaki način otežava društvenu promenu?
Polje borbe je uvek bilo svakodnevni život. Ne neki veliki “svet”, čak ni “društvo”, nego to kako živimo, kako provodimo dan i noć. Društveni rat, od kada traje, vodi se oko toga šta ćemo raditi preko dana. A pošto živimo u sistemu koji se razvio u čudovište čije se potrebe u moći, radu i energiji ne mogu zasititi, svaka vlast je oduvek imala pred sobom jedan zadatak: da natera ljude da rade, više i drugačije nego što bi oni sami to odredili. To je stvorilo ovaj poremećeni kontekst u kojem živimo, ali koji odavno nije samo nešto spoljašnje, već deo nas, naših očekivanja, metabolizma, snova. Uz sve otpore i povremene eksplozije, taj svet, to smo mi. Prema tome, “društvenu promenu” ne otežava nešto odvojeno od nas, nešto suštinski strano. Mi sami imamo strahovitu krizu motivacije za bilo kakvom bitnom promenom. I kakve se onda artikulacije mogu očekivati? U najboljem slučaju, u pitanje se dovode neki uslovi, propozicije, prava, ali ne i opšti odnosi u kojima živimo. Sve se svelo na proteste nezadovoljnih korisnika, koji ostaju suštinski lojalni, ne nekom političkom režimu ili ideologiji, nego ovom načinu života. I to je ugao iz kojeg se može dočarati problem. Po meni, stvar je u tome da li će u središte svih naših preokupacija i rasprava ponovo doći pitanje samoodređenja, borbe za samu srž te stvari koju zovemo život. Da sami, bez ikoga sa strane i odozgo, određujemo njegov oblik, putanju, sadržaj. Ako se ta pitanja vrate među ljude, svuda gde sada rmbaju za pare, imaćemo neku novu situaciju. Neki već osećaju koliko je sve ovo postalo ne samo opasno, o čemu govore i zvanični pokazatelji, već i apsurdno, besmisleno. Sav taj džinovski promet materije i energije, svo to sagorevanje, rmbanje, ekonomski pritisci – čemu više sve to? Ali, to čuđenje ne dele i naši intelektualci, teoretičari, aktivisti, levica. Sva njihova očekivanja i dalje su vezana za taj apsurdni sklop. Uz tek poneki izuzetak, svi oni ostaju dobra deca prosvetiteljstva, progresa, liberalizma. Samo bi potpuna promena orijentacije, okretanje svih očekivanja od ove ludnice bilo nešto novo. I to se u stvari već događa. Neki ljudi više ne očekuju ništa od svega toga, prekidaju svaku komunikaciju sa svim otuđenim instancama, otkrivaju sebe, jedni druge, grade drugačije stavove, odnose, ideje, istrajavaju u tome. To im prija, obnavlja ih, vraća njihovim životima ukus, uzbuđenje, dubinu. To su realni kvaliteti ljudskog stanja – a ne “progres”, “nivo tehnološkog razvoja”, “životni standard” ili “ljudska prava”. To se dešava u mikroskopskim razmerama, ali se dešava. U svakom slučaju, stvar sigurno nije u borbi za veće plate i bolje radne uslove. Jednostavno nije, ne kažem to olako, jer sam svestan da s time ne možemo prekinuti tek tako. Pritisak je strašan, mnogi nemaju kad oko da otvore. Ali uobičajeni politički i socijalni zahtevi ne vode nikud.
Možda si videla onaj citat Adorna na stranici anarhije/ blok 45: “Možda će istinskom društvu DOSADITI razvoj; možda će, u svojoj slobodi, ono ostaviti mogućnosti NEISKORIŠĆENIM, umesto da pod sumanutom prisilom juriša na udaljene zvezde.” To mi se svidelo jer ne koristi reči “ukinuti”, “uništiti”, itd., što mi inače ne bi zaparalo uši, nego nešto naizgled bezazleno: “dosaditi…” Ali, to bi bio kraj. Kada ljudima, u kulturnom smislu, nešto “dosadi”, to znači da je došlo do potpunog debakla jednog sistema vrednosti i da je na pomolu neki drugi. Kažem, ta promena paradigme je već u toku, ali onoj sićušnoj manjini koja u tome istrajava ne treba zamerati što nije zaraznija. Oni daju sve od sebe.
Svedoci smo toga da društvene mreže povezuju ljude na potpuno nove načine. Da li si aktivan u cyber svetu? Šta misliš o aktivizmu na društvenim mrežama, i na internetu, i koliki je potencijal ovih oblika delovanja za postizanje stvarnih efekata u društvu?
Očigledno sam aktivan, ali ne baš laka srca. Cela ta sfera je stvorila novu izolaciju i privid komunikacije, ali i drastično izmenila percepciju ljudi, tako što ju je učinila još površnijom. To se vidi i po opštem srozavanju kritike na nivo realpolitike i liberalnog diskursa “prava”. Nema više refleksije, ostali su samo refleksi, kao što je govorio Žak Elil (Jacques Ellul). Novi mediji su ubili ulicu, dinamiku živih susreta, neposrednost – osnov samog iskustva. Čak i kao pomoćno ili sekundarno sredstvo, kako ga ja vidim, to je nešto vrlo problematično. Nema nikakve promene na bolje s tolikim osloncem u tehnologijama, s toliko posredovanja, s toliko zurenja u ekrane. Kako da bude, ako su svi negde unutra i svako za sebe, umesto da se sreću i sudaraju negde napolju? Verovatno i na ovaj način doprinosim tome. Ali, radim i drugačije, držim neka pitanja otvorenim, mada sve moguće dileme ostaju.
Muzika koju trenutno slušaš
Slušam svašta, zaista svašta, ali zatekla si me u zaista posebnom trenutku. Spremam Pazolinija, slušam… Vivaldija! “Četiri godišnja doba”, ali u novom izvođenju, koje je priredio izvesni Max Richter. Neki dirigent ili kompozitor, mlađi, ne znam ništa o njemu. Nešto skroz drugačije od uobičajenih interpretacija. Ovako bi Vivaldija možda svirao Tuxedomoon, samo što je sve i dalje u klasičnom kanonu. Zaista ne liči na mene; u tom domenu znam samo za Satija, koga obožavam – i koga sam takođe počeo da prevodim, jer je bio i pisac, ne samo kompozitor. Ali, eto, trenutno sam na Vivaldiju. Samo to vrtim. Preskačem prvi stav “Jeseni”, koji stvarno zvuči malo svadbarski, ali ostalo je prosto fantastično.
Knjiga kojoj se vraćaš
“Leto”, Alber Kami. Mala zbirka solarnih eseja. O moru, suncu, pustinji, Mediteranu. O osećanju života, iz tog ugla, ili elementa, kojim sam doslovno opsednut. Za Kamija je neko jednom rekao da je bio “slavuj koji je uobražavao da je mudra sova”. Ponekad je zaista bio takav, malo tanak. Ali, ovde je bio mudri slavuj. A toj mudroj sovi, koja je to rekla, ostaje samo da pukne. Još malo i znaću knjigu napamet. U situaciji iz Farenhajta 451, kada bi neku knjigu trebalo sačuvati tako što bi se naučila napamet, to bi bio moj izbor.
Nedavna vest ili članak iz magazina koji te je oduševio
Ne pamtim, zaista. Kažem, ne čitam štampu. Ali, dobro, evo nešto iz medija, baš sa interneta, onaj stari italijanski pop, Don Gallo, koji u jednoj crkvi u Đenovi, zajedno s pastvom, peva Bella Ciao, na sav glas. Zaplakao sam kad sam to video (doslovno). Kakav duh. Snimak je od pre 3 godine, Don Gallo je u međuvremenu umro, ali video sam to tek skoro. Mada i to ima veze s tim Pazolinijevim tekstovima na kojima radim, to je taj kontekst.
Umetnici sa ovih prostora koje ceniš
Ispašće da sam neki skorojević, da mi samo strano valja, ali, evo ne mogu da navedem nijedno ime. Osim Marka Brecelja, koji mi je bio idol kad sam bio klinac. Kasnije smo se i družili. Inače cenim neke stvari koje rade ljudi koje znam, ali koji ne žele da se eksponiraju kao „umetnici“ ili ne mašu mnogo time: Goran Pegla Mars, bata Neša, Marko, Nenad, Armano Jeričević. Ima ih još. Umetnost mi je spasila život, ali ono što se danas, ovde i svuda, tako naziva, najčešće nema nikakve veze sa uzbuđenjem, idejama, nadahnućem, stavom, koje sam zbog nekih drugih ljudi, iz drugih vremena, asocirao s tim pojmom.
Uvek sa sobom nosiš…
Previše toga.
Najčešće doručkuješ…
Veverice. Kakvo ti je to sad pitanje…? Kao za Bravo!
Kako počinje tvoj dan? Koji doručak je odgovarajući, s obzirom da si vegeterijanac?
Bio je taj period u toku 2013. i 2014. kada sam 180 dana ustajao u 4:59, obezbeđujući sebi “holy hour”, sat vremena posvećenih meditaciji, čitanju i kontaktu sa sobom.
Danas sve to izgleda burnije: dan počinje protezanjem u krevetu, ceđenim sokom i poridžom. Tri puta nedeljno idem u teretanu ujutru. Tuširam se naizmenično toplom i hladnom vodom: vežbam organizam da bude OK sa drastičnim razlikama.
Pokupim kapućino i poslovni dan može da počne.
Završio si FON, programer si, no ipak si izabrao malo drugačiji pravac u karijeri. Osnovao si internet portal trcanje.rs, a zatim i Beogradski trkački klub. Da li se ideja o klubu spontano javila ili si ta dva projekta uporedo razvijao? Podeli sa našim čitaocima kako je počela tvoja trkačka priča.
Bila je 2008. godina i ja sam kao stipendista Fonda Dr Zoran Đinđić obavljao svoju praksu u Štutgartu u Robert Bosch GmbH. Radio sam kao programer u nekoj fabrici i pomislio: zar će se moj život svesti na sedenje ispred kompjutera i mestimične timske sastanke.
U Nemačkoj su već tada svi trčali i ja sam bio oduševljem tim “new age” pokretom: jedemo organsku hranu, trčimo, plivamo, imamo aktivan odmor, lepo izgledamo i živi smo – nasuprot mom tadašnjem životu: vikend pušenje, postalkholona dijareja, višak od 10kg u stomaku i perspektiva gojaznog programera.
Došao sam u Srbiju, osnovali smo sajt Trčanje.rs i ubrzo zatim organizovali prvo okupljanje trkača Beograda na Adi Ciganliji. Bilo nas je 7, kasnije 20, pa 30. Nakon godinu dana neformalnih zajedničkih okupljanja odlučili da krenemo da treniramo ljude i da napravimo klub. Svi su mislili da je ideja najgluplja moguća i da nema poente praviti trkački klub kada se može trčati napolju.
Ivan Radenković, moj partner i ja bili smo sigurni da je svakom početniku i početnici koji kreću sa trčanjem potrebna stručna podrška i podržavajuća atmosfera da završe trku na 21 km i kroz taj proces pripreme promene životne navike i postanu ispunjeniji ljudi.
Tako je nastao Belgrade Running Club i projekat Škole trčanja. Rezultat je približno 1000 ljudi koji su uspeli da urade nešto jako dobro u svom životu, da istrče trku i pronađu snagu da načine važne korake u svom životu i to ne samo u trčanju, pre svega u poslu i ljubavi.
Trend trčanja raste u Srbiji i susednim zemljama, u Beogradu već postaje tesno za pešake i prolaznike na trotoarima i mostovima, u parkovima. Da li imate neki trkački klub na koji se ugledate?
Ugledamo se na dva velika trenda: New York Road Runners i njihovog idejnog vođu, koji više nije živ, ali je ostavio možda i najjači pečat u istoriji rekreativnog trčanja, Fred Libou. On je naša inpsiracija, a NYRR je institucija koja organizuje na desetine programa za sve generacije, kao i više od 50 trka godišnje sa fokusom na najveći svetski maraton – njujorški.
Drugi trend na koji se ugledamo jeste činjenica da je trčanje sve više u kategoriji druženja i da se ljudi bave trčanjem ne samo zbog zdravlja i dobrog izgleda – već je akcenat na socijalnom aspektu. Zato organizujemo žurke i fun trke: Pyjama Run, Čokoladna trka, Tropska trka u kupaćim kostimima…
Bliži se Beogradski maraton, na kojem ćeš učestvovati. Po čemu se razlikuje maraton u Beogradu od ostalih u drugim gradovima sveta? Koji predeo ti je ostao u sećanju kao najzanimljiviji u dosadašnjoj trkačkoj karijeri?
Beogradski maraton je trenutak kada se centralne ulice grada zatvaraju za trkače. Tada se svako ko trči oseća posebno: to je trenutak kada postaješ heroj grada i kada trčiš velikim bulevarima po sredini puta.
Beogradski maraton je praznik pokreta – u njemu učestvuju trkači, ali i svi navijači; svi oni Beograđani koji iz nekog razloga neće trčati, ali izlaze na trku da podrže trkače i trkačice.
Moj najdraži trenutak je iz 2009. kada sam trčao prvi put maraton (42,2 km). Na 32. kilometru mi se priključio moj burazer koji je pio pivo i koji je čekao da mi preda energetski napitak. Kada me je video kako mi je teško, onako u starkama i farmerkama, na 30+ stepeni je krenuo i istrčao trku do kraja sa mnom. To je burazer koga obožavam i trenutak koji ću pamtiti do kraja života.
Osim trčanja, trend biciklizma takođe raste. Ti si triatlonac-rekreativac, sa željom da jednog dana učestvuješ u Ironman triatlonu. Ovo celodnevno takmičenje podrazumeva oko 4 kilometra plivanja, 180 km pređenih biciklom i maraton; kako se pripremaš za ovaj izazov?
Ironman je veoma zahtevan sport, jer ni manje ni više treniraš 3 sporta odjednom. Svako treba da se posveti minimum 2-3 treninga nedeljno, tako da se trenira svaki dan nekada i dva puta dnevno.
Pored vremena, potreban resurs je i fokus, jer toliko treninga pomeri životne prioritete, pa postoji šansa da trpi i posao i emotivni, porodični život.
Treći resurs koji je potreban jeste novac – potrebno je angažovati trenera, bazen, bicikl, a i sama startnina za trku je 500€ i do nje se mora putovati, jer trke tog formata se ne održavaju u Srbiji.
Ja sam završio Half-Ironman format, što je 1.9 km plivanja, 90 km bicikla i 21 km trčanja. Trenirao sam 7 puta nedeljno, sa ukupno 8-10 sati nedeljnog treninga. Toliko za sada. Možda sebe častim za 40 rođendan sa jednim full Ironman triatlonom.
Kojim trasama voziš bicikl u Beogradu? Gorući problem o kome se priča je bezbednost biciklističkog saobraćaja u Srbiji; koji su tvoji saveti za bezbednost na biciklu? Koji bicikl voziš?
Bicikl uvek vozim po putevima kuda idu kola, ne i trotoarima i biciklističkim stazama. Kaciga je obavezni deo opreme. Pomaže i vožnja u grupi, jer vozači onda moraju da uspore i razmisle kako pretiču. Najvažnija stvar jeste da se ne plašiš – tada možeš da nastaviš da voziš pravo kada pored tebe protunji kamion od 5 tona.
Bajs sam prodao, tako da trenutno ne vozim ni jedan. Imao sam Canyon Speedmax Evo, hronometarski. Ako bih sad kupovao, uzeo bih isti brend Canyon, ali drumski-trkački tip bicikla.
Uporedo sa razvijanjem zdravog načina života, počeo si da se baviš vršnjačkim koučingom u okviru organizacije Aktivan život. Danas se profesionalno baviš koučingom; kako biti svestan sebe ili kako se pronaći u sveopštem obilju informacija? Gde da počnemo?
(Lajf) Koučing je nešto što kod nas izaziva velike otpore. Ipak to je jednostavan set tehnika i način života kojim učimo da pre svega ispravno razmišljamo i komuniciramo. Kada ispravno razmišljamo, onda se “ne tripujemo”, tj. ja bih rekao postajemo svesni svojih predrasuda i nekonstruktivnih obrazaca ponašanja, te uviđamo koliko zapravo imamo da ponudimo ovom svetu i ljudima u njemu.
Kada komuniciramo valjano, onda dozvoljavamo sebi samima i ljudima sa kojima dolazimo u kontakt da nas čuju. Kada se ljudi istinski čuju, onda umesto svađa i rasprava dolazi razumevanje i saradnja.
Odakle krenuti? Od onoga što te najviše muči. Ako se ne snalaziš na poslu – onda je tu biznis/poslovni koučing, ako je to odnos sa partnerom – porodični/emotivni koučing-savetovanje… Ili jednostavno krenuti sa nekim kursom o komunikaciji. Image may be NSFW. Clik here to view.
U počecima ekspanzije Facebook-a na ovim prostorima, na svom nalogu si eksperimentisao sa čestim promenama ličnih podataka, te si dobio privremenu zabranu korišćenja ove društvene mreže. Uz pomoć prijatelja, organizovana je i Facebook grupa podrške da bi ti se omogućilo ponovno korišćenje naloga, što se ubrzo i rešilo. Koliko su se društvene mreže promenile od tada, a koliko smo se promenili mi? S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli savremena tehnologija i internet?
Menjao sam datum rođenja svaki mesec, pa su mi ljudi iznova i iznova čestitali i slali mi predivne poruke. Shvatiš da ti jedni te isti drugari čestitaju 3-4 puta uzastopno rođendan i da uopšte ne izvaljuju foru.
Moje mišljenje je da je tehnologija uvek u službi čoveka, a da se kao i sa svim velikim promenama javljaju izazovi koji se moraju pregurati.
Za mene lično to npr. nije problem privatnosti – tu sam prihvatio da će mojim klincima biti skroz OK da dele stvari koje su za mene “između četiri zida”.
Još uvek učim kako da prevaziđem problem nefokusiranosti i potrebe da non-stop proveram FB, Instagram i Gmail. Još uvek se učim da kada sam na večeri sa dragim ljudima, slušam i budem prisutan u razgovoru, a ne da odmah fotkam i kačim fotografiju na Instagram.
Vratio sam se u Beogradski trkački klub. Trenutno pravimo veliku žurku za naše članove i članice na Beogradskom maratonu – mislim da će ovo biti “najsvetska” stvar koju smo ikada uradili.
Good to great – Jim Collins na osnovu petogodišnjeg istraživanja najuspešnijih američkih kompanija pronalazi principe koje omogućavaju bilo kojoj organizaciji da skoči od dobrog ka odličnom.
Koliko je teško a koliko divno raditi na projektima koje bi ispratila i da nisi profesionalno angažovana?
Gotovo jednako je naporno.. S tim što kad si angažovan na projektu koji voliš imaš ono što se zove odgovornost, a to nosi i malo stresa sa sobom.
Koje su specifičnosti posla PR? Šta misliš da su osnovne prednosti ili ograničenja za rad koji je mnogima primamljiv.
Ne radim klasičan PR, vrlo sam fokusirana na segment kulture i zabave (onoliko koliko je meni nešto zabavno).. tako da je to samo po sebi specifično. Prednosti u mom slučaju su da pratim i promovišem ono što volim, da sam okružena prijateljima i kreativcima.. Mane su što nema dovoljno prostora u medijima za to što radim, jer mahom nije komercijalno.
Koji su najlepši trenuci koje si doživela kroz posao, a ko su najveće zvezde koje si upoznala?
Trenutaka ima mnogo, za šta sada nemam vremena, jer odgovarma na pitanja u sred Resonatea… ostajem ti dužna ovaj odgovor. A najveće zvezde koje sam upoznala su Johnny Depp i Justin Timberlake.. Između ostalih.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže? Na koji način su društvene mreže transformisale tvoj posao?
Ne mogu da zamislim kako sam funkcionisala bez interneta.
Društvene mreže mi mnogo znače u poslu, navučena sam, priznajem, sve bi mnogo sporije išlo bez Facebooka i Twittera. Da, svesna sam da oduzimaju mnogo vremena, ali šta da radim.
Koje su tvoje muzičke preporuke na ovogodišnjem Resonate festivalu.
Kako počinje Vaš dan? Na koji način se informišete?
Iako se trudim da pratim političku scenu, pre svega zbog pisanja kolumne na ”Peščaniku”, moj dan ne počinje informisanjem. Uvek dam sebi vremena da se sa tišinom natenane pripremim za uključivanje u svet. A onda polako, oprezno, prvo malo Slobodna Evropa na radiju B92, pa probrani sajtovi i naslovi na onim drugim sajtovima, a onda se lagano zahuktavam sa popodnevnim vestima na televiziji dok potpuno ne poludim pa uveče odgledam sve iole gledabilne TV pričaonice.
Vaše dugogodišnje iskustvo copywriter-a i kreativnog direktora uključuje velike agencije. Od 2000. radite nezavisno. Koje su prednosti rada u agenciji, a šta je, pak, bilo presudno da postanete freelancer? Koliko je teško biti freelancer u Srbiji?
Biti slobodnjak u bilo kojoj profesiji je pre svega – velika neizvesnost. I ne samo finansijska. Što vas posledično može dovesti u dilemu da li da zbog novca prihvatite i neki posao koji inače nikada ne biste. I to je možda i najveći izazov, profesionalno i ljudski, kojem ste izloženi. Ali, ako uspete da odbijete nedoličnu ponudu, bez obzira što ste u blagoj ili čak u ozbiljnoj panici zbog nedostatka para, onda imate neku drugu, mnogim ljudima nerazumljivu satisfakciju.
Iako se često govori o tome da su žene već faktički ravnopravne, vi ste prva žena dobitnica Nagrade za životno delo UEPS-a, Udruženja za trzišne komunikacije 2014. godine. Kako biste prokomentarisali ovo značajno priznanje u tom kontekstu?
Ja vam nisam dobar primer ni ravnopravnosti ni neravnopravnosti polova. Nikada nisam mislila da bi išta moglo da mi bude uskraćeno samo zato što sam žensko niti da ću nešto samo time postići. Tako da ni sada ne bih primetila da sam prva dobitnica. Po toj logici sam onda i prva kopirajterka, u svakom slučaju prva u tadašnjem Sačiju kod Dragana Sakana, a zatim i prva kreativna direktorka. Ali to nije bitno, mnogo važnije pitanje od toga ko je kojeg pola je ko je tu nagradu zaista zaslužio.
Često navodite reči Dejvida Ogilvija “Potrošač nije idiot, on je Vaša žena.” Ako reklama ima moć da utiče na društvo i na formiranje stavova, a ne samo svesti potrošača (pre svega potrošačica), kako biste opisali potrošačku svest u našem društvu?
Ogilvy je hteo da kaže da potrošač(ica) nije neka amorfna žena od 25 do 50 godina, kako se obično definiše ciljna grupa, već da uspešna komunikacija zahteva da se obratite jednoj konkretnoj osobi koju poštujete i do čijeg suda vam je stalo. Oni koji se ne pridržavaju toga prave reklame koje šire stereotipe, loš ukus, plitkoću i jedno zarazno nerazumevanje.
Jedna od najpoznatijih slogana po kojima Vas pamtimo je Peščanik – Ako vam je dobro onda ništa, koja je aktuelna i danas. Možete li da podelite sa nama priču o saradnji sa Peščanikom?
Kad sam prvi put gostovala u Peščaniku, koji je tada bio samo radio emisija, rekla sam kako sam devedesetih htela da zakupim bilborde i na njima objavim samo to: Ako vam je dobro, onda ništa. Kad god bih sledeći put gostovala, Cece su me najavljivale kao ”onu koja je htela da zakupi bilborde i na njima napiše: Ako vam je dobro, onda ništa”, tako da je postalo jasno da se pojavio ”klijent” koji je ”kupio” slogan. I morate priznati da im odlično pristaje, adekvatnijeg klijenta ne mogu ni da zamislim.
Radili ste na velikom broju društveno angažovanih projekata poput “Crveni krst: Ne pucajte u nas”, “Prajd. Normalno.”, “Gole činjenice”, “REKOM: Zbog mene”… Da li je moguće menjati naše društvo kroz advertajzing?
Svako društvo se menja kroz promovisanje onih stvari koje odredite da treba da budu bitne tom društvu. Bez dobre promocije ne bi bilo ni nacizma ni demokratije. I ne mora to biti samo propaganda u onom pežorativnom značenju niti advertising u uskom značenju. Pa pogledajte samo kako je Amerika uspela da, kroz holivudsku produkciju, ”prodaje” model ponašanja i razmišljanja ne samo svojim građanima, nego i planetarno.
Prethodne nedelje ste održali predavanje u Novom Bioskopu Zvezda pod nazivom GOODVERTISING, o reklami u društveno-odgovornom kontekstu. Kako vi vidite događaje u Zvezdi?
Kao materijalizaciju onog: ”Ako ne ti – ko? Ako ne sada – kada?”.
Trend društveno odgovornih kompanija i Meaningful Brandova nastavlja da raste. Koliko je odgovornost značajna za velike korporacije, i da li je to samo fraza? Kako percipirate odgovornost u advertajzingu i u medijima?
Kod nas je to samo fraza, jer niko ne biva kažnjen zbog društveno neodgovornog poslovanja. U uređenim društvima to nije fraza zato što kompanije trpe posledice od nezadovoljnih kupaca, udruženja potrošača, boraca za ova ili ona prava, ekoloških pokreta… Sa jedne strane su zastrašeni negativnim publicitetom i finansijskim kaznama, a sa druge stimulisani pozitivnim imidžom i poreskim olakšicama. A pošto ni jednog ni drugog mehanizma kod nas još uvek nema, nema ni razloga da svi odgovorno posluju.
Predajete Idejologiju na Fakultetu za medije i komunikacije, šta za vas znači pedagoški rad, čemu učite svoje studentkinje i studente?
Ove godine više nisam na tom fakultetu, ali će se taj kurs nastaviti u drugačijoj formi. Zadovoljna sam kako je koncipiran jer se prema kreiranju ideja zaista odnosi kao prema ideologiji. Daje vam i širu sliku i konkretne instrukcije kako da kreirate ideje. A ideje su jedina valuta koja vredi. Danas, kada su informacije svima dostupne, ideje su te koje prave razliku.
Kako biste ocenili današnje kampanje? Koju domaću kampanju ste zapamtili?
Pa sad kad me pitate, prvo mi pada na pamet reklama za jedan prodajni lanac. Imali su spotove koji su se završavali egzaltiranim uzvikom: Kupićeš više!!! pa zatim: Platićeš manje!!! a onda, kada je došla sezona zimnice, napravili su varijaciju sa: Stavićeš kupus!!! To mi nekako najbolje ilustruje situaciju na reklamnoj sceni.
Kojim se svojim delom naročito ponosite? Gde je danas vaša strast u poslu, šta vam je intrigantno i poslovno izazovno?
Strast je tamo gde je oduvek i bila: u samom kreiranju i mom nekritičnom verovanju da to nekoga može da pomeri makar malo.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta mislite o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže? Na koji način su društvene mreže transformisale kreativu u marketingu?
Naterali su ljude iz marketinga da budu dovitljiviji i kreativniji jer vam publika više nije ”na izvol’te” nego morate mnogo više da se potrudite da ih zainteresujete da vam uopšte posvete pažnju. Ranije, kad ste imali samo oglase, TV i radio spotove, kasnije i bilborde, ljudi su, hteli-ne hteli, svakako videli vašu poruku i imali kakav-takav odnos do nje. Sada dolazi do izražaja suština ove profesije, a to je da morate da se autentično i iskreno udvarate ljudima kojima želite da se obratite. U suprotnom će vas, kao što se u životu i inače dešava, naprosto ignorisati.
Muzika koju slušate
Možda je bitnije šta ne slušam, nikada, ni u ludilu, čak ni iz fazona, ni iz kempa, sa kobajagi ironičnom distancom, ma čak ni kad dok menjam kanale na TV-u. To bih svima od srca preporučila.
Knjiga koju biste preporučili našim čitaocima
Preporuka bi morala da zavisi od faze u kojoj ste i od pitanja za kojima tragate.
Putovanje kog se rado sećate
E, to bi bilo za jednu celu knjigu, ne obavezno putopisnu.
Šta uvek nosite sa sobom?
Za mene je više karakteristično ono što nikada ne nosim sa sobom, a to je ranac ili torba uopšte. Pošto sam jednom morala da se vratim iz Beograda u Kragujevac po ranac u kojem sam imala sve formalne dokaze o svom identitetu, zaključila sam da mi je pametnije da sve što mi treba kad polazim iz kuće mora da stane samo u džepove.
Koji je Vaš omiljeni doručak, gde i šta obično doručkujete?
Posle spavanja jako sporo ”dižem sistem” tako da sam sposobna samo za tečne stvari: sok i kafu. I za gasovite – cigarete.
Kako počinje tvoj dan? Koji doručak je odgovarajući?
Ne pijem kafu, retko doručkujem. Nemam neke ustaljene navike ili rituale, ali volim ujutro da vežbam u Starom DIF-u, otprilike tri puta nedeljno.
Završio si Fakultet primenjenih umetnosti, ali si našao primenu svog obrazovanja u širokom spektru delatnosti. Kao Klark Kent, imaš dnevni posao, radiš u osnovoj školi kao nastavnik likovne kulture, a potom imaš i tu večernju dužnost superheroja, kada oslikavaš prostor i držiš radionice štićenicima domova za nezbrinutu decu i najmlađim pacijentima Instituta za majku i dete.
Iako na prvi pogled deluje da je taj večernji posao dužnost superheroja, on se zapravo vremenom izjednačio sa ovim dnevnim poslom Klarka Kenta (smeh). Dosta sam naučio kako da pristupim deci upravo kroz kreativni rad u dečjim odeljenjima u bolnicama i u domovima za decu bez roditeljskog staranja. U školi lakše primećujem određene probleme koji se javljaju kod mladih, najčešće zbog problematičnih okolnosti u porodici. Najviše me interesuje ta pedagoška strana mog dnevnog posla, nalazim se u tome i trenutno sam sasvim zadovoljan tu gde jesam.
Ova vrsta tvog društvenog angažmana je počela u Udruženju građana Grupa IDE sa koleginicom Natalijom Dabić. Kako je nastala Grupa IDE?
Natalija je od srednje škole radila murale za decu obolelu od teških bolesti, a na fakultetu joj se pridružilo nekoliko kolega među kojima sam bio i ja. Po diplomiranju, oslikali smo Dom za gluvu decu u Zemunu i tada se rodila ideja da ozvaničimo naš rad u okvirima udruženja građana. U međuvremenu, saradnici su se menjali, ali smo Natalija i ja ostali kao stalna postava.
Grupa IDE sada održava radionice u Roditeljskoj kući i odeljenjima za hematoonkologiju u Institutu za majku i dete. Deca uživaju u stvaranju nečega lepog – poslednje što smo pravili su kućice za igračke. Bili su oduševljeni. Treba videti kako ta deca, kada izađu iz bolnice, čuvaju te svoje umetničke radove kao blago.
Grupa IDE je učestvovala sa izložbom fotografija. Posao sakupljača sekundarnih sirovina je ekološki održiv i društveno koristan, ali je izuzetno nisko plaćen i praćen otvorenom ili prikrivenom diskriminacijom, kao i brojnim predrasudama kao “prljav posao”. Težak položaj ljudi koji se bave ovim napornim poslom uspeli smo da zabeležimo kroz određeni real life photo-story. Nadamo se da smo uspeli na ovaj način da doprinesemo iskorenjivanju ili barem ublažavanju određenih predrasuda u društvu.
Koje su najinteresantnije saradnje koje si ostvario u toku svog dosadašnjeg rada?
Imamo dugogodišnju saradnju sa brojnim udruženjima i pojedincima, poput Udruženja roditelja “Zvončica” ili graffiti crtača Lorteka. Posebno smo ponosni što su u okviru radionice “Rapresent”, u oslikavanju novobeogradskog podzemnog prolaza u Jurija Gagarina učestvovala i deca iz Dnevnog centra. Sve je počelo od filma “Rapresent” Ivane Todorović, Bojan mi je bio inspiracija da uđem u svet grafita, a njegova priča me potakla da radim sa unesrećenom decom, jer sam otkrio da ima još mnogo takve dece koja propadaju kao žrtve okolnosti i nebrige društva.
Istakao bih saradnju i sa Centrom za pozorišna istraživanja ApsArt u okviru podrške marginalizovanim grupama. Poslednji je bio evropski projekat “Parol! Umetnost izvan zidova, izvan granica” koji predstavlja saradnju umetnika i (bivših) osuđenika iz Belgije, Italije, Grčke, Poljske i Srbije, kao i dece-štićenika Zavoda za vaspitanje dece i omladine i Prihvatlišta Beograd. U Belgiji je nedavno održana završna izložba ovog projekta gde smo izlagali fotografije osuđenika na kojima su potom intervenisala deca-štićenici Zavoda, ali su bili izloženi i originalni radovi dece iz Zavoda i Prihvatilišta – crteži, ilustracije, stripovi i animacije. Sarađivalo je trinaest zatvora iz pet evropskih zemalja, a jedan od finalnih proizvoda ovog projekta u Srbiji je i rečnik zatvorskog slenga, “Zatvor za početnike”.
Radiš kao producent međunarodnog festivala animiranog filma ANIMANIMA koji se održava u Čačku. Po čemu se ovaj festival razlikuje od ostalih animiranih festivala u Srbiji i regionu?
ANIMANIMA je na neki način nasledila Jugoslovenski festival animiranog filma koji se održavao u Čačku. Milen Alimpijević kao umetnički direktor je spiritus movens ovog festivala. ANIMANIMA kao takva postoji od 2007. godine i tradicionalno se održava pod pokroviteljstvom Grada Čačka I Ministarstva kulture Republike Srbije. Zasniva se na konceptu međunarodnog takmičarskog programa, revijalnih programa, škole animacije, autorske retrospektive, kao i pratećih programa poput predavanja i izložbi.
ANIMANIMA prezentuje savremenu svetsku produkciju u ovoj oblasti u cilju afirmacije umetnosti filmske animacije za razliku od npr. Balkanime, koja se održava u Beogradu i ima regionalnu i evropsku dimenziju.
Ugledamo se i dalje na najznačajniji festival u regionu, Animafest u Zagrebu, koji se održava svake druge godine i već dugi niz godina je poznat u svetskim krugovima, još iz vremena Jugoslavije. Iz te zagrebačke škole animacije su izašli proizvodi poput Baltazara, ikone našeg detinjstva.
Između svih angažmana, nalaziš vremena da uživaš u još jednom vidu umetnosti. Kako si odlučio da se baviš fotografijom?
Oduvek sam voleo fotografiju, ali sam počeo ozbiljnije da je proučavam na fakultetu. Fotografisao sam povremeno, sve do pre tri godine kada mi je prišao jedan dvanaestogodišnji učenik koji je počeo da se zanima za ovu umetnost. Imao je uvek dosta pitanja za mene, želeo je da sazna što više, pa sam se osetio dužnim da imam adekvatne odgovore za njega. Zahvalan sam mu, jer sam uz njega i ja počeo da se intenzivnije bavim fotografijom. Uživam kada na ovaj način ovekovečim motive ranog jutra i zimskog sunca pred zalazak.
Ranije sam bio fasciniran impresionizmom, a večna inspiracija su mi planine – konkretno, Jahorina, pošto sam poreklom iz tih krajeva. Deca su takođe nepresušni izvor inspiracije, evo, maločas sam pričao o fotografiji; iako sam im nastavnik, osećam da i ja od njih mnogo učim.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli savremena tehnologija, internet i društvene mreže?
Internet je zapravo sjajna stvar. Postoji određena vrsta nostalgije ka prošlim, delimično jednostavnijim vremenima, ali iskreno ne bih mogao da zamislim dan bez telefona i opcija koje savremena tehnologija nudi. Svakodnevno sa učenicima komuniciram putem društvenih mreža, informacije mogu da budu dostupne u mnogo kraćem vremenskom roku nego ranije. Ljudi se često opiru toj dostupnosti, ali je to sasvim u skladu sa vremenom u kom živimo. Često čujemo komentare kako je takav vid komunikacije veštački. Aposlutno se ne slažem sa tim – danas je to sve vrlo prirodno.
Na čemu si trenutno najviše angažovan? Koji su dalji planovi?
Radim na projektu animiranog filma autorke Jelene Bešir. Radi se o novoj vrsti kombinovane 2D i 3D tehnike, a animirani film je zapravo adaptacija pripovetke “Žena od slonove kosti” Ive Andrića.
U planu su likovne radionice u okviru dečjeg hora ,,AprilZMAJun”, za koje trenutno tražimo sredstva. Ovaj dečji hor je nastao 2013. godine u Domu za decu bez roditeljskog staranja ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Beogradu. Ideja je da deca sama naprave autentičan vizuelni identitet hora, u vidu npr. stripova, po motivima pesama koje izvode.
Prošle godine sam se popeo na Triglav, neverovatno iskustvo. Kakav je osećaj? Morate sami da otkrijete.
Šta uvek nosiš sa sobom?
Skalpel. Možda zvuči čudno, ali taj alat svuda sa sobom nosim. Često zaboravim šta nosim u rancu, pa se desilo da su me na aerodromu zadržali da bi mi oduzeli skalpel. Inače, vrlo je koristan – spasao me je u Belgiji, kada je pred izložbu grupa od trideset ljudi bila u mogućnosti da deli samo jedan skalpel i jedan selotejp.
Omiljeni doručak?
Uspomena na detinjstvo – uštipci sa džemom i domaće mleko, sa kajmakom.
(Pre)poruka našim čitateljkama i čitaocima..
U petak, 24. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju pogledajte pozorišni reality show Kuća Velikog Rata koji se bavi fenomenom nacionalizma kod mladih.
U dan volim da uklizim lagano, bez histerije i stresa, uz neku finu čokoladnu kafu ukoliko je to moguće. Jutarnju dozu informacija crpim uglavnom sa internet sajtova, socijalnih mreža i nekoliko manjih poluzatvorenih foruma, a tu su i prijatelji sa kojima svakodnevno razmenjujem informacije.
„Kritična masa“ je u subotu napunila četiri godine postojanja. Kako je sve počelo?
Sve je počelo kada je jedan bečki student na volonterskoj razmeni rešio da u Beogradu pokrene mesečne biciklističke vožnje kroz centar grada koje su u 300 gradova širom sveta poznate pod nazivom Kritična masa, koje za cilj imaju podizanje svesti o ravnopravnom učešću vozača bicikla u urbanom saobraćaju.
Od tada prošlo je dosta vremena i kroz udruženje koje stoji iza Kritične mase je prošlo mnogo ljudi koji su nesebično dali svoj doprinos.
Udruženje „Ulice za bicikliste“ se od 2011. godine aktivno zalaže za povećanje broja biciklista i biciklistkinja u saobraćaju grada Beograda. Možeš li nam reći više o aktivnostima udruženja? Da li su u međuvremenu napravljeni neki pomaci po pitanju uslova za vožnju bicikla po gradu?
Udruženje građana Ulice za bicikliste kao neformalno osnovano je aprila 2011. godine, a zvanično je registrovano 15.12.2012. godine, jer se u međuvremenu razvila potreba za daljim, zvaničnim napretkom.
Misija udruženja je da nadležna tela gradske i državne uprave razumeju da je ulaganje u automobilsku kulturu štetno za ovaj grad, te zatvaranje šireg centra za sav motorni saobraćaj, osim električnog javnog prevoza, i povećanje prostora na ulicama grada za socijalne aktivnosti, pešačenje, bicikliranje i ostale zdrave i održive vidove saobraćaja koji su poželjni u modernim gradovima.
Želimo pre svega promenu politike razvoja grada, Beograd za ljude, a ne automobile. Želimo pešačke trgove, biciklističke staze, trake i parking, centar grada bez zagađujućeg saobraćaja, bolji javni prevoz i javne bicikle kao podsistem javnog prevoza itd.
Ja sam inače tek godinu dana aktivan u udruženju, ali pratim rad istog od samog početka i moje mišljenje je da je za ove četiri godine napravljen pomak sa mrtve tačke. Sve više ljudi shvata značaj biciklizma, bicikl se sve manje gleda isključivo kao sredstvo rekreacije, a sve više kao potencijalno gradsko prevozno sredstvo. Osim toga, biciklisti shvataju da je potpuno legitimno, šta više neophodno, da se bore za svoja prava u saobraćaju, jer to je najefikasniji i najbrži način da biciklistička kultura i infrastruktura zažive i na ovim prostorima. Tome svedoči sve veća popularnost same beogradske Kritične mase, a istu vožnju počinju da praktikuju i drugi manji gradovi širom naše zemlje.
Koji su izazovi sa kojima se biciklisti u Beogradu suočavaju? Kakvu percepciju biciklizma imaju tela gradske i državne uprave i u kojoj meri imaju sluha za probleme i potrebe biciklističkog saobraćaja?
Najveći izazov predstavlja sama vožnja gradskim ulicama koje uglavnom nemaju neophodnu biciklističku infrastrukturu, pogotovo stari deo Beograda. Psihološki momenat suočavanja sa bukom brzih automobila koji vam prilaze i obilaze vas na često nedovoljno velikom rastojanju na kolovozima, prilično je neugodan za mnoge, pogotovo manje iskusne bicikliste.
Na žalost, moram da primetime da gradske nadležne službe imaju “nikad manje” sluha za aktuelnu problematiku vezanu za biciklistički saobraćaj, iako se udruženje trudi da konstantno ukazuje na goruće probleme kao i da nudi rešenja po uzoru na najuspešnije primere iz Evrope i sveta. Imam osećaj da se već neko vreme ne pomeramo sa mrtve tačke jer se bavimo banalnim stvarima kao što su npr. apeli da se popravi trotoar sa jedne strane Brankovog mosta koji evo već dve godine stoji zatvoren za pešake i bicikliste. U atmosferi u kojoj se promovišu miltimilionske investicije u gradsku infrastrukturu potpuno je apsurdno da ovakve osnovne stvari ne bivaju brzo i efikasno rešavane.
Koje su sve prednosti korišćenja bicikla kao prevoznog sredstva u gradu u odnosu na druge vidove transporta?
Ako izuzmemo zimu i sneg, gotovo u svakoj varjanti osećaj je lepši dok putujete kroz grad na svom dvotočkašu. Takođe, mnoge studije pokazuju da je kretanje biciklom u gradskom okruženju na relacijama do 15km jednako brzo kao i putovanje gradskim prevozom, osim što ne plaćate kartu i ne gurate se sa ostalim putnicima. Osim toga, bicikl ne troši fosilna goriva i ne emituje štetne gasove i njegovo parkiranje je jednostavno i potpuno besplatno. Naravno, ne treba zanemariti ni činjenicu da ste tokom vožnje sve vreme fizički veoma aktivni, što doprinosi i vašem dobrom zdravlju.
Šta misliš o merama za bicikliste u saobraćaju koje su predložene novim narctom Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima?
Smatramo da su mere kao što je obaveza nošenja svetloodbojnog prsluka za bicikiste u noćnim uslovima i u uslovima smanjene vidljivosti kontraproduktivna jer se uvodi zbog neosvetljenosti biciklista. Radi se o tome da se već postojeća i vrlo efektna mera obaveznih svetala na biciklama ne poštuje, i da se prvo mora raditi na sprovođenju postojeće mere, pa tek ukoliko ona ne dalje rezultate, onda preći na uvođenje nove. Takođe, zemlje sa razvijenim biciklističkim saobraćajem nemaju obavezu nošenja svetloodbojnih prsluka, dok su svetla za bicikliste obavezna svuda u svetu, i dokazano efektna.
U kojoj meri građani danas imaju mogućnost participacije u životu grada?
Za sad nam sve govori da je mogućnost participacije građana tek deklarativno predviđena upućivanjem eventualnih dopisa i primedbi, ali ne postoji nikakva jasna obaveza da se na iste odgovori. Nadležne inspekcije će retko izdati rešenje kojim će kazniti neku od gradskih direkcija ili sekretarijata, ili pokrenuti upravni spor protiv njih, tako da praktično status kvo može trajati u nedogled, jednostavnim prebacivanjem nadležnosti za neki uočeni problem.
Stvari se postepeno popravljaju, ali će biti potrebno još dosta vremena da se građanima izađe u susret na pravi način i u razumnom roku.
Nedavno ste u saradnji sa drugim inicijativama napravili veoma koristan gradski vodič Beograd na pedale. Možeš li nam reći više o saradnji sa drugim inicijativama, i koje akcije možemo da očekujemo u budućnosti?
Trenutno inicijative koje su bile uključene u izradu vodiča Beograd na pedale zajedno sa inicijativama iz Šapca, Novog Sada i Niša prave zajednički kontra-predlog izmene zakonske regulative vezano za biciklistički saobraćaj u Srbiji. Predlog će se sastojati od mera kao što su kontra-smer kretanje biciklista u jednosmernim ulicama, obavezno bočno rastojanje prilikom preticanja biciklista, biciklističke ulice, bajk boks, kombinovane pešačko – biciklističke staze i slično. Biće interesantno da čujemo kako će pisci nacrta zakona o izmenama i dopunama ZOBS reagovati na naše predloge, koji se primenjuju u Evropi već par decenija.
Koji bicikl voziš? Koja ti je najzanimljivija ruta koju si vozio do sada?
Trenutno preferiram „drumaše“, lake, elegantne i brze bicikle čiji se koncept zasniva na trkačkim biciklima, ali su se danas uz manje modifikacije isti odlično pokazali u gradskoj vožnji. Naravno, ukoliko volite maksimalno udobnu vožnju onda se morate opredeliti za jedan od mountain bike (MTB) modela, čija robusnija konstrukcija i deblje gume bolje podnose rupe koje na žalost nisu retka pojava na našim kolovozima.
Što se vožnje tiče, duže rute koje nude minimum motornog saobraćaja i kvalitetne puteve su obično i najpoželjnije. Još ako je krajolik zanimljiv i priroda lepa, uživanju nema kraja. U regionu neke od najlepših ruta vozio sam u Istri, a uskoro će biti završena i nova biciklistička ruta koja povezuje naš Zrenjanin sa rumunskim gradom Temišvarom i jedva čekam da se tuda provozam.
Šta možemo da naučimo iz praksi koje postoje u regionu ili svetu?
Pre svega, moramo da shvatimo da se ovom tematikom u svetu bave ozbiljni stručnjaci uz ozbiljne projekte i ozbiljne investicije. Ovde nema mesta za nestručnost i polovična rešenja. Na primer, predlozi za pospešenje sigurnosti biciklista u gradskom saobraćaju izmenom biciklističke infrastrukture ili koncept efikasnijih biciklističkih parkinga koje sam nedavno viđao po internetu su toliko daleko od naše svakodnevnice da mi prosto dođe da plačem. Takođe su neophodne i promene u našem zakonu o sabraćaju kako bi biciklisti bili sigurniji i brojniji na ulicama. Naravno, ove poteškoće ne smeju da nas odvrate od borbe za „bolju sutrašnjicu na pedalama“, naprotiv!
Šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže? Da li je lakše biti aktivista danas ili ranije?
Internet je svakako promenio aktivizam iz korena. Međutim i tu imamo klasične zamke, nedovoljan fokus na suštinu problema, zatim obavezu da se temeljno filtrira sav priliv informacija pre nego što se iste uzmu u obzir, kao i mogućnost lakše manipulacije korisnika mreže.
S druge strane smatram da je najveći benefit zapravo neograničena i brza razmena znanja i iskustava ljudi iz celog sveta, što vas stavlja u poziciju da na neki problem gledate (i delujete) kao osoba koja poseduje globalno iskustvo.
Na čemu si trenutno najviše angažovan?
Trenutno sam angažovan na jednom sopstvenom skromnom projektu koji naravno ima veze sa biciklističkom populacijom i radim na tome da isti uskoro i zaživi.
Muzika koju slušaš
Trenutno slušam album DJ Phixion-a „Intermetropolitan“. Radi se o producentu poreklom sa naših prostora koji živi i radi u Japanu, a njegova muzika se može definisati kao elektro-ambiental u kojem se prepoznaje snažan uticaj Japanskog tradicionalnog zvuka, sjajan album!
Knjiga koju si pročitao
Nedavno sam naleteo na knjigu Edvard Lusi-Smita „Pirati“ koja proučava eru piratstva u karibskim vodama i glavne protagoniste tog zanimljivog razdoblja.
Šta uvek nosiš sa sobom
Ako sam na bajsu, u šteku je uvek jedna nova unutrašnja guma, osim toga smartfon mi je postao nužno zlo pa je i on uvek uz mene, a pošto odlično reagujem na šećer poželjan je i jedan Kinder Bueno…
Bicikl o kom maštaš
Voleo bih da imam neki multipraktik „Kargo“ bajs aluminijumske konstrukcije, njime možeš da prevoziš i neki ozbiljniji teret ili set solidnih zvučnika sa akumulatorom ili čak dvosed-box u koji npr. klinci mogu udobno da se zavale i uživaju u višečasovnoj vožnji!
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Uživam da spremam klopu, pogotovo neki jači doručak koji uključuje jaja i šunku uz tost, dosta povrća i sveže ceđenu pomorandžu. Lokacija nije toliko bitna koliko je bitno da je tu mirno i po mogućstvu okruženo nekim zelenilom.
Poruka našim čitaocima i čitateljkama
Ostanite vedrog duha, radite na sebi konstantno, pomažite onima kojima je to potrebno i trudite se da budete iznad svih negativnih stvari koje vas svakodnevno okružuju. I ne zaboravite da je vožnja bicikla jedan od najboljih načina da zadržite osmeh na licu, što nas je više na pedali, to bolje!
Kako počinje tvoj dan i na koji način se informišeš?
Volim da ćutim ujutru. Pijem kafu i čitam mailove. Uglavnom do informacija dolazim preko raznih društvenih mreža. Član sam nekoliko domaćih i međunarodnih asocijacija, tako da me i u tim prepiskama sačeka dosta materijala.
Dok je većina muzeja zatvorena, projekat “Ulične galerije” na kom si angažovana je upravo proslavio tri godine postojanja. Kako je sve počelo?
Prolaz u kome se nalazi Ulična galerija, bio je sporedni izlaz iz bioskopa “Kozara”, a zid koji koristimo za izlaganje, služio je za postavljanje plakata i obaveštenja vezana za filmske projekcije. Od privatizacije Beograd filma 2007. godine, ne samo Kozara, već svih 14 bioskopa bili su prepušteni potpunom propadanju i namerno uništavani. Taj prostor bio je ilegalan parking i neformalan toalet.
Sve je počelo izložbom našeg prijatelja, fotografa Luke Doninija, u maju 2010. godine. U toku manifestacije Noć muzeja, postavili smo Lukine radove u razvaljene niše. Nakon nekoliko sati ekipa iz Bezistana je pocepala fotografije, jer ih je doživela kao previše “pederske”… a nama je taj događaj bio okidač za pokretanje ideje o korišćenju tog prostora.
Danas iza sebe imamo preko 50 izložbi, saradnje sa Muzejom savremene umetnosti, galerijom Remont, KCB-om, BINA-om, Oktobarskim salonom, veliki broj radionica, koncerata i festivala.
U vreme kada nam poručuju da kultura “nije za svakoga” i kada se umetnost zatvara u sve uže krugove, u kojoj meri projekti poput “Ulične galerije” mogu da doprinesu njenoj deelitizaciji, ali i da podignu svest o nevidljivim ili nedovoljno vidljivim temama u društvu?
Mislim da svrha Ulične galerije nadilazi čisto umetničku ili kulturnu funkciju, njena uloga je propitavanje same mogućnosti postojanja takvih prostora i odnosa koji utiču na razvoj grada. Obzirom da smo u javnom prostoru, u vrlo prometnom delu grada, galerija ima veliki broj posetilaca i upravo to nam omogućava da široj publici predstavljamo teme za koje osećamo odgovornost da o njima govorimo, zajedno sa umetnicima.
Takođe, jako nam je važno da podržavamo umetnike koji stvaraju na talasu diy filozofije. Tu bih izdvojila autore iz Ekspedicije Inex Film i Matrijaršije u Zemunu, sa kojima imamo odličnu saradnju.
Šta bi trebalo promeniti u kulturnoj politici danas i da li ona uopšte postoji?
Trebalo bi zaustaviti partijsko rukovođenje ustanovama kulture i politizaciju zasnovanu na interesima partija na vlasti. Trebalo bi hitno uskladiti kulturnu politiku sa realnim potrebama i uslovima rada. Trebalo bi uvesti transparentnost u raspodeli skromih budžeta. Trebalo bi jačati saradnju između civilnog društva, nezavisnih kulturnih organizacija i javnih institucija. Konstantno smanjivanje budžeta za kulturu i nemar prema akterima sa nezavisne scene preti njenom opstanku. Nezavisna scena Srbije ima izuzetan proaktivan odnos u oblasti kulture, a potpuno se namerno margnializuje.
Drugo, sve više se u lokalnim strategijama razvoja ističe korišćenje kulturnog kapitala/policya sa ciljem ubrznog razvoja i unapređenja lokalnih urbanih sredina. Insistira se na novim vizijama budućnosti grada koje propagiraju kreativnost i preduzetnički duh u projektima usmerenim na ostvarenje kompetitivnosti grada na tržištu, koja će biti ostvarena privlačenjem investitora i turista. Nema sumnje da se nalazimo u apsolutno tržišnom društvu, ali okretanje kulture i umetnosti ka spektaklu i zabavi ili ka isključivo kreativnim industrijama predstavlja elementarno nerazumevanje kulture i umetnosti.
Ministarstvo prostora se već dugo bavi urbanim transformacijama i intervencijama. Šta danas znači boriti se za prostor kao javno dobro?
Moramo koristiti dostupne resurse kako bi uključili i vratili javni interes u urbane i kulturne politike. Širom Evrope razvija se veliki broj društvenih, kulturnih i političkih inicijativa koje se na različite načine suprotstavljaju neoliberalnoj mantri i bore se protiv privatizacije i stavljanja na tržište svega što je javno, i trebalo bi da je dostupno svima.
Jasno je da nas zanimaju različiti načini upravljanja, i vlasništva nad prostorom, novi tipovi ekonomije i samo-organizovanja. Otvorenost, solidarnost, transparentnost, demokratičnost i društvenost su za mene jasne i važne stvari, i boriti se za prostor kroz ove principe znači boriti se za pravednije društvo. To su pitanja političke i etičke pozicije.
Na koji način „okupacija“ može biti put ka pronalaženju novih modela za upravljanje javnim dobrima u kulturi?
Veliki broj napuštenih, nedefinisanih ili nedovoljno iskorišćenih objekata i prostora, za mene, predstavljaju novi prostorni resurs za reorganizaciju grada i društvenih odnosa. Pre svega, ta zajednička akcija treba da ukaže na greške države i tržišta, na nemar prema javnom dobru i ugrožavanje zajedničkog interesa. Kroz samo-organizovanu praksu moguće je vežbati i primeniti nove sisteme vrednosti, upravljanja, donošenja odluka uz aktivnu brigu o javnom interesu i dobru.
Ovde bih izdvojila Ekspediciju Inex Film, akciju koju smatram veoma važnom, i oko koje se Ministartvo prostora i okupilo. Inex je napunio četiri godine prošle nedelje, iako su mnogi u njegovom nastajanju mislili da od toga nema ništa. Taj anglomerat pojedinaca i kolektiva je uspeo vrlo uspešno da prebrodi krize, odupre se komercijalizaciji, proizvodi veoma kvalitetne društvene i umetničke programe, i uspostavi sistem zajedničkog odlučivanja i nehijerarhijske strukture.
I ne bih ja to baš tako “okupacija” – pre bih koristila “oslobođenje”.
U svetlu trenutne urbane politike, u kojoj meri građani danas imaju pravo na grad i mogućnost participacije u njegovom životu?
Kod nas, očigledno, nikakvo. Odavno je poznato da je apsolutno isključivanje javnosti i građana iz procesa donošenja odluka postalo obeležje urbanog i prostornog planiranja u Srbiji. Javnim raspravama i javnim uvidima simulira se demokratija, a to nam je konačno i postalo potpuno jasno kroz delovanje inicijative Ne da(vi)mo Beograd.
Svaki put kada smo reagovali onako kako regulativa nalaže, nailazili smo na potpuni bojkot bilo kakvog razgovora ili primedbi sa naše strane. Pri tom su te primedbe rezultat ozbiljne analize i rada više različitih stručnjaka i građana, a ne neke grupe zgubidana koji su protiv progresa i modernizacije (kako to u paralmentu vole da kažu). I ne mislim ovde samo na članove Inicijative, ima tu i drugih pojedinaca i organizacija koje vrlo argumentovano brane svoje stavove protiv projekta, samo što neki ne žele da ih čuju.
Čim počnete da postavljate pitanja bivate proglašeni za plaćenike tajkuna; omladinu opozicionih partija; ljubitelje udžerica, narkomana i pasa lutalica; čim ukažete na povrede zakona i regulative onda ste protiv napretka i interesa države.
Koja je veza između procesa džentrifikacije koji se godinama kotrlja siromašnim beogradskim kvartovima i najavljenog projekta uređenja savske obale?
Ministarstvo prostora je već govorilo i pisalo o posledicama urbane regeneracije i procesima džentrifikacije grada. Ono što se poslednjih godina dešava na dnu Savskog amfiteatra nije neka slučajnost ili izuzetak u planiranju gradova. Još sedamdesetih godina prošlog veka zabeleženi su prvi primeri urbane i kulturne regeneracije u američkim industrijskim gradovima. Ono što se kao posledica javljalo jeste rast cena nekretnina u tim kvartovima. Pa je tako postavljanje potreba za prostorom, kulturnih radnika i umetnika, vodila izmeštanju najsiromašnijeg stanovništva, a kasnije i samih umetnika. Kako neki teoretičari urbanih studija objašnjavaju, a i praksa pokazuje, ovi regeneracijski planovi vodili su ustupanju tih lokacija privatnom sektoru i potrebama bogate elite koja kasnije ubira profit.
Učestvovala si u brojnim akcijama kojima se podizala svest o tužnoj sudbini beogradskih bioskopa usled problematične privatizacije Beograd filma. Upravo je prodat i Avala film. Iz filmskih krugova možemo čuti da je na taj način otvoren put prodaji svega što se tretira kao „nacionalno dobro“. Kako ti to vidiš?
Mi smo se kampanjom vezanom za pitanja katastrofalne privatizacije Beograd filma i pravima radnika bavili tri godine pre ulaska u Zvezdu (Bioskopi: Povratak otpisanih). Namerno smo se korisitili umetničkim metodama kroz bavljenje temom, sve vreme vrlo svesni političke moći tog “umetničkog čina”. Nikada nismo slali saopštenja niti bilo kakva objašnjenja naših akcija, jer smo želeli da temu ponovo stavimo u žižu javnosti neupotrebljavajući “teške reči”, a insinuirajući na njih delovanjem. I to nam je nekako, čini mi se, uspelo. Ono što mi smeta u poslednjoj akciji jeste što ne prepoznajem principe koje sam istakla kao meni važne. Do toga je došlo zbog nerazumevanja osnovnih pojmova o kojima smo pričali i zbog potreba da se ne ekperimentiše mnogo, već prikloni postojećim modelima i sistemima upravljanja i odlučivanja. Tu je negde i naša krivica.
Do sad su već privatizovane fabrike lekova, šećera, građevinskih materijala,… a usled krize kapitala možemo samo očekivati sve veći broj privatizacija i sve više dilova na uštrb građana. Za mene se tu pojavljuju fundamentalna pitanja: u kakvom društvu/gradu želimo da živimo i šta ćemo tim povodom uraditi.
Na koji način digitalne tehnologije doprinose društvenom angažmanu i organizovanju mimo postojećih struktura?
Nema sumnja da brojne tehnologije značajno doprinose društvenom angažmanu i unapređuju organizovanje, ali istovremeno smo svedoci praćenja i kontrole digitalnog materijala. Tu ulazim u paranoju, pa ću i da stanem.
Na čemu si trenutno najviše angažovana?
Uh… Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, doktorat, Ulična galerija, The New Metropolitan Mainstream projekat,… uglavnom stvari od kojih ne mogu da se plate računi.
Muzika koju trenutno slušaš
Nemam to trenutno. Volim da u kancelariji, sa ministrima, slušam KUD Idiote.
Kod Dobrice u kolima imamo Hladno pivo, i Aksinu kompilaciju na kojoj dominira Bajaga, to pevamo kad se vozimo. Kad Dobrica i Aksa odu onda sa Mikom volim da pustim “Ribare” od Vinka Cocea, mislim da i Marko to voli. Kad sam sama omiljena mi je Beck-ova verzija Sound and Vision-a, pustim live nastup i pojačam.
Knjiga koju trenutno čitaš
Bavim se svojim doktoratom, tako da uglavnom prolazim kroz literaturu vezanu za temu, a među autorima su: David Harvey, Niel Smith, Sheron Zukin, Margit Mayer…
Putovanje koga se rado sećaš
Ekvador – Peru / autostopom, 2006. godina
To je dosta uticalo na to kakva sam sada.
Šta uvek nosiš sa sobom
Optimizam.
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Kod moje sestre, vikendom. Ona i mama prave strava kačamak.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Priključite se Inicijativi Ne davimo Beograd; bavite se svojim okruženjem i učestvujte u stvaranju pravednijih društvenih odnosa.
Kako počinje Vaš dan i na koji način se informišete?
Kao i kod većine poslovnih ljudi, moj dan počinje veoma rano. Već od kuće, sa mobilnog telefona proveravam mejlove, odgovaram na ono što je najhitnije, a ostatak ostavljam za dolazak u kancelariju. Osim toga, prve jutarnja informacije dobijam sa stranih sajtova, poput BBC-a, CNN-a, kao i domaćih poput B92. Pored toga smatram da štampane dnevne novine koje su uspele da održe tradiciju kvalitetnog sadržaja ne gube svoju čitalačku publiku. Ja se i dalje informišem i iz dnevnih listova Politika i Danas, a isto smatram i obavezom svojih kolega.
Već više od deset godina radite u okviru francuske elektroenergetske kompanije Schneider Electric, a poslednje tri godine ste na poziciji generalnog direktora za Srbiju i Crnu Goru. Koje su to kompanijske vrednosti koje izdvajaju Schneider Electric?
Mi za sebe kažemo da smo lideri u upravljanju energijom. Činjenica je da je delatnost naše kompanije danas globalno usmerena na energetiku, ali nije oduvek bilo tako. Kompanija je osnovana pre 170 godina i prešla je put od proizvođača oružja, vozova, brodova do proizvođača elektroopreme i softverskih rešenja, a samo u Srbiji je Schneider prisutan duže od 100 godina. Kojom god delatnošću da se bavio, Schneider Electric je u svojoj istoriji uvek bio spreman da bude jedan od nosilca razvoja društva i to je nit koja je povezivala sve naše transformacije. Od uvek smo smatrali da naša uloga u društvu ne sme da se svede samo na posao i zaradu. Naša ideja jeste da primenom najsavremenijih tehničkih rešenja, podižemo nivo tehničkih znanja i tehničke standarde u društvu, da bi privredu učinili efikasnijom. Naša misija je da omogućimo da se uz manje angažovanje prirodnih resursa efikasnije upotrebljava dobijena energija, ne samo da bi se štedelo, već i da bi se smanjilo zagađenje i sačuvali resursi i za pokolenja koja dolaze.
Na koji način se koncept društveno odgovornog poslovanja vaše kompanije odražava na odnos prema zaposlenima?
Kompanija Schneider Electric u više od 100 država, zapošljava više od 180.000 ljudi. U Srbiji Schneider Electric zapošljava više od 1000 vrhunskih stručnjaka koji projektuju najsloženija integrisana rešenja u oblastima energetike, infrastrukture, industrijskih procesa, automatizacije u objektima, data centara, kao i u sektoru stanovanja i građevinarstva, kako bi se sa manje energije ostvarila ista produktivnost ili komfor. Zanimljiivo je da prema listi od 100 najtraženijih poslodavaca na globalnom nivou, koja je kreirana na poslovnoj društvenoj mreži LinkedIn, kompanija Schneider Electric zauzima respektabilno 50. mesto, a osim toga kompanija je proglašena i svetskim liderom u definisanju i unapređivanju standarda etičkog poslovanja, gde se kao jedan od parametara uzima i sprovođenje etičkih standarda i osiguravanje dugoročnih vrednosti i za zaposlene.
Kroz odnos prema zaposlenima, mi implementiramo i važan deo naše misije, odnosno nastojimo da pružimo nadu mladim ljudima, da im pokažemo da vredi obrazovat se, učiti jezike, tehnologije, baviti se umetnošću. U budućnosti će se sve više ceniti znanje i to je ono što pripada svakom pojedincu. Zapošljavanjem 1000 viskokvalitetnih mladih ljudi koji rade na najsavremenijm rešenjima dajemo dobar primer. Mi želimo da pokažemo da je i u Srbiji moguće napraviti preduzeće u kom vlada normalna i pozitivna atmosfera, u kome svako ima moućnost za lični razvoj i u kome je pravo zadovoljstvo ići na posao svaki dan.
Francusko-srpska privredna komora, gde ste podpredsednik Upravnog odbora, će i ove godine nagraditi najbolje studentske radove, a Vaša kompanija sponzoriše prvu nagradu. Cilj konkursa je promocija održivog razvoja. Na koji način održiv razvoj može da se isplati, ne samo stanovništvu već i kompanijama?
Kompanije dele sudbinu svojih klijenata i svojih zaposlenih. Istorija kompanije Schneider Electric i iskustvo stečeno u prethodna dva veka govori da je dugoročni opstanak i uspešan razvoj neke kompanje moguć samo ako je održiv, sa punom odgovornošću prema okruženju, klijentima, zaposlenim i deoničarima. Naša misija je da proizvedemo i implementiramo rešenja koja omogućuju minimalnu upotrebu prirodnih resursa u radu naših klijenata. Takođe, naši proizvodi mogu da se recikliraju po završetku eksploatacionog ciklusa.
Na koji način Schneider Electric još ulaže u obrazovanje mladih u Srbiji? Da li je moguće na ovaj način uticati na problem „odliva mozgova“?
Kako bi u budućnosti imali kvalitetne kadrove mi intenzivno radimo na stipendiranju studenata, a u skladu sa tim je i na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka, otvoren odsek profilisan u skladu sa zahtevima naše kompanije, za elektroenergetski sofverski inžinjering. Osim toga, stipendiramo i dodatno obrazovanje 400 najboljih srednjoškolaca i osnovaca. Svakog od njih čeka radno mesto, odmah po završetku školovanja, s obzirom da zbog stalnog rasta i razvoja, kompanija otvara više od 200 novih radnih mesta godišnje. Verujemo da na taj način mladima, kod kuće, pružamo priliku da rade na razvoju vrhunskih tehnologija i rešenja i da usled toga mogu da budu zadovoljni i uspešno organizuju svoj život i ostanu ovde.
Schneider Electric fondacija osnovana je sa idejom doprinosa „opstanku naše planete“? Koje su dosadašnje i planirane aktivnosti ove fondacije u Srbiji?
Fondacija Schneider Electric je osnovana 1999. godine u Parizu i fokusira svoju delatnost na pomoć putem donacija, a angažovanje naše kompanije ostvaruje se putem razvoja duštvenih programa, iniciranih od samih zaposlenih, finansiranih zajednički, putem donacija. U Srbiji putem ovog programa želimo da pomognemo onima kojima je pomoć potrebna. U prethodnom periodu smo saradnju ostvarili i sa srednjim i višim tehničkim školama u Srbiji putem donacija i obuka (Viša tehnička škola u Lazarevcu i Požarevcu, Elektronski fakultet u Nišu, Fakultet Tehničkih nauka u Novom Sadu i dr.) i sl.
Za potrebe vodovodnih sistema, razvili ste softver „Aquis“, koji omogućava praćenja stanja na mreži, racionalizaciju gubitaka i bolji kvalitet vode. Šta vas je podstaklo na ovaj poduhvat? Kakvo je stanje vodovodnih mreža u Srbiji danas?
Veliki broj fabrika za proizvodnju vode ne zna šta se događa sa vodom kada ona napusti vodovod. Zbog starenja cevovodne mreže i iscrpljnosti izvora vode, fabrike se danas suočavaju sa gubicima u vodovodnoj mreži i padom kvaliteta vode. Konkretno, iako je Srbija zemlja sa značajnim vodnim resusima, nebriga o vodi i zastarela rešenja za kontrolu vodovodnih sistema i prečišćavanje voda predstavljaju veliki problem. S druge strane širom sveta imamo primere da fabrike voda ulažu tek 20 odsto sredstava u proizvodnju vode, dok se preostalih 80 odsto ulaže u distribucijsku mrežu. Kao lider u upravljanju energijom, kompanija Schneider Electric se u poslovanju vodi principom upotrebe svih, pa i vodnih resursa na efikasniji način. Kako bi se postojeći problemi prevazišli, važno je postojanje integrisanog alata koji pruža mnoštvo informacija o stanju vodovodnog sistema. Mi smo za potrebe vodovodnih sistema, razvili posebno softversko rešenje Aquis koje omogućava praćenja stanja na mreži, racionalizaciju gubitaka vodovodne mreže i bolji kvalitet vode za krajnjeg potrošača.
Na čemu ste trenutno najviše angažovani?
Kao što smo najavili krajem prošle godine, naš fokus u 2015. godini je saradnja sa preduzećima od vitalnog nacionalnog značaja. U 2014. godini sa preduzećem „Elektroprivreda Srbije“ potpisali smo pismo o namerama kojim se definiše saradnja u cilju smanjenja gubitaka u elektromreži, poboljšanja kvaliteta napajanja potrošača, osavremenjenje sistema za kontrolu i upravljanje elektrodistributivnim sistemom, pa očekujemo nastavak saradnje na realizaciji ovog projekta.
Šta Vas inspiriše? Ko su ljudi na koje se ugledate, profesionalno i lično?
Duboko verujem da svako može da se razvija, napeduje i da se usavršava, u cilju pronalaženja posla i radnog okruženja kojim će biti ispunjen i zadovoljan. Najveća inspiracija mi je kada prisustvujem transformacijama kroz koje prolaze kolege koje su odlučile da se usavršavaju i na taj način još bolje upoznaju sebe.
Izuzetno cenim one ljude koji mogu da u mladima raspale iskru i probude interesovanja za obrazovanjem i sticanjem znanja. Takva inspiracija će, ukoliko se podrži na pravi način, naučiti mlade da je učenje proces koji traje čitavog života koji sa sobom nosi rad na sopstvenom razvoju i usavršavanju. Takođe, gajim ogromno poštovanje za ljude koij su svojim poslovnim, političkim, obrazovnim potezima omogućili značajno zapošljavanje ljudi, radili na opštoj dobrobiti čitavog društva i podizanju kvaliteta života njegovih članova.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta mislite o promenama koje su u naš život doneli savremena tehnologija, internet i društvene mreže?
S obzirom da se bavimo savremenim tehnologijama i upravljanjem energijom, uvek podržavamo svaku inovaciju koja je tu da olakša i oplemeni čovekov život. Kao i sve drugo, savremene tehnologije, interenet i društvene mreže su naše sluge ukoliko nađemo prave načine da ih koristimo, a mogu biti i loši gospodari ukoliko ne prepoznamo benefite koje nude.
Povod za razgovor sa Nikoletom Kosovac je aprilski CreativeMornings na temu Humility na kome je održala predavanje Working Not Begging, posvećno programu Liceulice čiji je koordinator. Za sve one koji nisu stigli na poslednji CreativeMornings, želeli smo da približimo ovaj projekat i pružimo im mogućnost da saznaju više o njemu.
Kako je došlo do saradnje sa CreativeMornings Belgrade i kakvi su tvoji utisci sa predavanja?
Organizatori su veliki fanovi magazina Liceulice i jedva su čekali da se pojavi neka tema u okviru CreativeMornings-a kako bi mogli da nas pozovu u goste – na sreću nisu dugo morali da čekaju.
Liceulice je projekat uličnih novina koji postoji u više zemalja sveta, a u Beogradu postoji od 2010. godine. Kako je došlo do toga da ova ideja zaživi kod nas?
Bane je upoznao ulične prodavce kada je bio u Slovačkoj i vratio se sa željom da na sličan način podrži svoje sugrađane i sugrađanke kojima je pomoć potrebna. I potpuno spontano se oko te ideje okupila prva ekipa – neki od nas su želeli da vrate veru u ono čime se bave, neki da počnu da rade nešto u šta veruju. Ulične novine su bile baš to. Sve je krenulo kao projekat nekoliko organizacija, uz veliku podršku Međunarodne asocijacije uličnih novina i nekih uličnih novina iz Evrope, i već posle godinu dana Liceulice je prevazišlo okvire projekta i od 2011. godine funkcioniše kao nezavisno udruženje građana.
Danas iza sebe imamo 24 izdata broja, preko 150 obučenih prodavaca, na desetine uličnih akcija i kampanja koje govore o borbi za jednakost i solidarnost, pokrenut Ulični festival aktivizma – Vreva, inicijativu za direktnu pomoć beskućnicima Moj komšija bez krova, program odgovornog dizajna Iz Dobrih Razloga, bezbroj neprospavanih noći, spavanja u kancelariji, puno prehlada, nekoliko stomačnih virusa, puno tehničkih prepreka, finansijskih poteškoća koje nikada ne prestaju, ponekog nervnog sloma, ali i puno ljubavi i vere jedni u druge.
Magazin Liceulice praktikuje jedinstven održiv biznis model – razvija mrežu uličnih prodavaca teško upošljivih grupa (Romi, beskućnici, osobe sa invaliditetom, samohrane majke, mladi koji žive i/ili rade na ulici, itd), koji zarađuju 50 procenata od svakog prodatog primerka. Možeš li nam reći više o tome kako taj model funkcioniše?
Da, to je jedno od glavnih načela svih uličnih novina – da polovina od svakog prodatog primerka ide direktno prodavcu. Prodavci otkupljuju određeni broj primeraka po ceni od 75 dinara, a prodaju ih po 150 dinara. Ostatak novca se koristi za štampanje novih primeraka magazina i druge programe namenjene prodavcima. Oni sami odlučuju o tome koliki broj magazina će uzeti svakog dana, kao i koliko dugo će tog dana raditi. U mrežu uličnih prodavaca može da se uključi svako ko teško dolazi do posla i ko ovo vidi kao način da zaradi za stanarinu, račune i druge dnevne potrebe. Ulične novine su prilika da oni koji nisu imali jednake šanse kao i drugi rade i zarade novac dostojanstveno.
Ono što je ovde takođe važno naglasiti jeste da ulične novine grade veze između prodavca i čitaoca, jer se prodaja obavlja licem u lice. Ovakva interakcija pomaže u građenju mostova između onih koji su na margini i šire javnosti i pomaže svima da shvate ključna pitanja socijalnog isključivanja i da smo svi isti, samo nismo imali iste šanse.
Na koji način Liceulice širi mrežu svojih prodavaca i na koji način se njihovi životi menjaju?
Svako može postati prodavac Licaulice, bilo kroz mrežu naših partnerskih organizacija, bilo kroz direktnu saradnju sa nama. Brojne organizacije širom Srbije imaju dugo i ozbiljno iskustvo u radu sa svojim korisnicima, bilo da su to osobe sa invaliditetom ili mladi koji žive i/ili rade na ulici, i Liceulice posmatraju kao još jedan od programa kroz koji mogu da uključe svoje korisnike u regularne društvene tokove. Svako od njih prolazi kraću obuku pred sam izlazak na ulicu, dobija svoju uniformu, ID karticu i 10 besplatnih primeraka, kao podršku na početku.
Neki prodavci su već dugo deo ‘Licaulice’ i imaju svoje lokacije i ‘svoje’ kupce koji ih prepoznaju, često zastanu u prolazu i razgovaraju sa njima, iako su već kupili nekoliko brojeva u prethodnom periodu. Neki su tu od samog početka, neki budu tu neko vreme, potom idu da rade nešto drugo, pa se posle nekog vremena opet vrate, neki se ne vrate, i tako u krug. “Liceulice” je za neke povremeni, za neke dodatni posao, a za neke jedini. Prodavci su ti koji odlučuju koliko i kada će da rade. Često ćete od njih čuti da im je komunikacija sa ljudima bitnija od same zarade. Neki su na samim počecima bili jako tihi, stidljivi, povučeni, a danas su među najkomunikativnijima, najsnalažljivijima i najuspešnijima. Neki su zahvaljujući kontaktima koje su ostvarili kroz rad u “Licuulice” našli neke druge poslove ili nastavili davno prekinuto školovanje.
U vreme kada se štampani mediji sve više gase, čitanost LicaUlice raste iz godine u godinu. Kako vam to polazi za rukom i na koji način uspevate finansijski da se održite?
Dok u celom svetu opadaju tiraži štampanih medija, tiraži uličnih novina širom sveta rastu. Preko 120 različitih uličnih novina, u preko 40 zemalja, prodaje preko 200.000 prodavaca, a čita ih preko 6 miliona ljudi.
Ulične novine nisu bilo kakvo parče papira koje ćete da kupite jer ste se sažalili na onoga ko ih prodaje – one su kvalitetan magazin, u kom ćete svaki put naučiti nešto novo, čitati o temama koje nisu česte u drugim medijima, pravima ugroženih i marginalizovanih grupa i pojedinaca, solidarnosti, integraciji, borbi za pravednije i bolje društvo. Liceulice nudi potencijalna rešenja za probleme umesto da konstantno produbljuje ovu crnu rupu u kojoj se svi nalazimo. Pored toga, dosta nam je važan i vizuelni identitet i kako su sve te teme upakovane. Svaki broj radi drugi dizajner ili grupa dizajnera i na taj način pokušavamo da afirmišemo i mladu, sjajnu dizajnersku scenu. Imamo i veliku podršku brojnih poznatih novinara, pisaca, dizajnera, fotografa iz celog regiona, koji svakom broju daju svoj pro-bono doprinos. Neki od njih su: Aleksandra Nikšić, Ivan Ergić, Katarina Subašić, Dejan Kožul, Bojan Marjanović, Miloš Lazin, Svetlana Slapšak, Bratislav Milenković, Kamerades kolektiv, Borut Vild, Dragana Nikoletić, Ivan Tokin, Ivan Čolović, Božidar Mandić, i mnogi mnogi drugi.
Uz magazin, imamo i dodatne izvore zarade (oglasi, nova izdanja, neki proizvodi i usluge), te stabilnu, individualnu i korporativnu, filantropsku podršku. Teško je danas računati na ograničenu, sve manju podršku stranih donatora, tako da se ovakvi inovativni programi poput našeg teško uklapaju u rigidne, ponekad i klijentelističke, donatorske šeme. Iako je naš program, kao retko koji, na samo korak od održivosti i finasijske samostalnosti. Stekli smo prepoznatljivost i poverenje građana, stečeno poverenje sada treba pretvoriti u trajnu podršku. Potrebno nam je da kao organizacija ojačamo na još nekim planovima, da se osnažimo profesionalno i u specifičnim znanjima, proširimo našu mrežu po čitavoj Srbiji, da osnažimo mehanizme podrške, pre svih lokalne zajednice. A da bi to bilo moguće, valjalo bi da se bar na neko vreme oslobodimo svakodnevne brige za goli opstanak, koja, nažalost, i posle ovih pet godina, i dalje traje.
Da li vaši prodavci učestvuju i u kreiranju sadržaja časopisa?
To je nešto što svi mnogo želimo od samog početka i na čemu radimo, samo to sve ide jako sporo. Uvek će rađe reći «Ma ti ćeš to bolje uraditi od mene», pa ih je jako teško motivisati i objasniti da to nije tačno, ali ni važno, na kraju krajeva. U nekim brojevima smo imali i crteže i fotografije i pesme i kratke tekstove nekih prodavaca, naših ali i prodavaca drugih uličnih novina, ali radimo svim snagama na tome da takvog materijala bude što više u narednim brojevima. Veliki uspeh je to što mi je Mirko, jedan od prodavaca, danas sam predložio jednu sjajnu priču za neki od narednih brojeva i ponudio se da je baš on uradi. Eto, ipak napredujemo.
Pokrenuli ste i prva regionalna izdanja u Skoplju, Prištini i Sarajevu. Možeš li nam reći više o tome?
Tokom 2011, kroz jedan regionalni projekat, pokrenuli smo Lice v Lice u Skoplju, Ball per Ball u Prishtini i Liceulice u Sarajevu. Samo je Lice v Lice nastavilo svoj život nakon završetka tog projekta, izdali su 14 brojeva, proširili distribuciju na druge gradove u Makedoniji i potpuno nezavisno funkcionišu od nas danas. Mi volimo da kažemo da su prištinsko i sarajevsko Liceulice trenutno na odmoru, ne odustajemo i uporno tragamo za novim potencijalnim partnerskim organizacijama, neformalnim kolektivima, zainteresovanim pojedincima i pojedinkama koji bi zajedno sa nama razvijali ulične novine u njihovom gradu, njihovoj zemlji. Ulične novine su projekat koji je lako primenjiv na sve sredine, uključuju veliki broj aktera, uvek su u žiži javnosti, a sa malom ekipom može tako puno da se uradi ne samo za lokalnu zajednicu već i mnogo šire. Pa ako ovo čitaju ljudi iz BiH, Crne Gore ili sa Kosova i dopada im se ideja neka mi se jave.
Pored časopisa, kroz koje dodatne programe Liceulice direktno podržava marginalizovane grupe i povećava njihovu vidljivost?
Liceulice organizuje razne radionice i programe usavršavanja iz različitih oblasti za prodavce – od radionica finansijske pismenosti, preko radionica komunikacija i sticanja novih veština u samoj prodaji, do novinarskih radionica. Ono što je delimični problem ovde je taj što se Liceulice uglavnom finansira projektno i što ova vrsta usluge zavisi od toga da li postoje sredstva uvek za nju.
Ali, imamo saradnju sa raznim organizacijama i mrežama iz regiona, pa u saradnji sa nekima od njih, uključujemo naše prodavce u njihove programe podrške ili razvijamo zajedničke programe.
Na primer, u saradnji sa organizacijom Klikaktiv počeli smo da razvijamo i uslugu podrške i zastupanja u samostalnom životu i traženja hitnog smeštaja za one koji su u situaciji beskućništva. Organizacija Praxis je, na primer, uvek tu za naše prodavce koji nemaju lična dokumenta a ni način da do njih dođu, da taj problem brzo i lako reše.
U kojoj meri su teme kojima se Liceulice bavi vidljive u komercijalnim medijima?
Liceulice pokriva veliki broj tema, samo to radimo na drugačiji način. Kod nas nema senzacionalizma, ni mesta ljudima koji to nisu zaslužili. Mi imam svoje heroje, koji imaju šta da kažu i pokažu, ali ne i mesto za to. Svaki broj ima svoju temu, a one koje smo do sada pokrivali su: beskućništvo, migracije, voda, pobuna, pravo na grad, igra i igračke, ulica, siromaštvo, filantropija, aktivizam, putovanja… Sve teme obrađujemo iz perspektive na koju čitaoci nisu navikli. Na primer, kada pišemo o putovanjima, ne predstavljamo lepe putopise, to rade drugi, mi pišemo o tome kako i da li uopšte osobe sa invaliditetom mogu da putuju, o tome šta je to dizaster turizam (putovanjima na mesta koja ljudi posećuju zbog toga što se tu odigrala neka katastrofa ili nesreća uzrokovana ljudskim faktorom), kako javni prevoz može i treba da bude besplatan, mladima koji žive na aerodromima (portabl deci). Kada pišemo o sportu, ne pišemo o tome da li je bolji Partizan ili Zvezda, već o, npr, svetskom prvenstvu u fudbalu za beskućnike, ili paraolimpijcima, kada pišemo o migracijama, ne pišemo samo o putevima migranata već i o jezičkim migracijama i migracijama životinja.
Ono što je zanimljivo jeste to da nas sve češće druge kolege novinari/ke kontaktiraju sa molbom da damo komentar na neka aktuelna zbivanja koja se tiču osoba u stanju beskućništva ili onih koji rade na ulici.
Na koji način su digitalne tehnologije i društvene mreže uticale na aktivizam danas?
Svakako jesu doprinele boljem organizovanju, širenju informacija, da u par sekundi možeš da saznaš da je upravo počeo ozbiljan protest na ulicama Skoplja, kao i šta se u kom trenutku tamo dešava. Ali, sa druge strane, u isto vreme postoji previše kontrole, ograničavanja, praćenja, ne samo u Severnoj Koreji već i kod nas. A u novom broju Licaulice se baš bavimo i temom kliktivizma, pročitajte, pa onda možemo dalje da diskutujemo.
Na čemu si trenutno najviše angažovana?
Na neprestanoj borbi za pravednije društvo, za sve.
U okviru Licaulice trenutno najviše radim na širenju mreže po Srbiji i regionu, kao i na pokretanju jednog novog proizvoda. Podržavam i pomažem kad stignem raznim divnim i važnim formalnim i neformalnim inicijativama. Zadruga Oktobar. Kampanja Stop privatizaciji. Centar za politike emancipacije. Klikaktiv. Kamerades kolektiv. Ne davimo Beograd…
A počela sam i da radim na dokumentarnom filmu o tražiocima azila u Srbiji i nadam se da ću uskoro imati više vremena da ga i završim.
Na telefonu već 3-4 godine samo The National. U kancu sve zavisi od toga kako je raspoložen onaj kod kog su zvučnici tog dana – od grandža do himni diskotekta i pesama iz JNA spavaonica. Ponedeljak u 22h je rezervisan za Spacewalker-a i emisiju Balanco. A skandinavska muzička scena je odlična kao partner u pisanju projekata.
Knjiga koju si pročitala
Trenutno čitam (u busu od kuće do posla i nazad jer jedino tad imam vremena) “Za Esme”, Dž.D. Selindžera.
Šta uvek nosiš sa sobom
Osmeh (i punjač za telefon).
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Definitivno BagelBejgl radnja. Dvoumim se između slanog (sa omletom) i slatkog (sa jagodama i cimetom).
Poruka našim čitaocima i čitateljkama
Nemojte nikada da zaboravite šta znači solidarnost. (I kupite novi broj Licaulice.)
Razgovarali smo sa mladom operskom pevačicom Hanom Ramujkić protekle nedelje na proslavi European Opera Days na Kolarcu u prostorijama Operosa festivala, i pitali smo je sve o počecima, planovima, ali i aktuelnim pripremama za ponovno izvođenje Mocartove opere La Clemenza di Tito ovoga puta u Studentskom Kulturnom Centru.
Šta je tvoja najveća strast?
Sa sigurnošću mogu reći da je moja najveća strast svakako oduvek bila muzika. Krenula sam da sviram violinu sa 6 godina i od tog dana je nisam napustila. Kada sam bila mala, moj tata, inače vatreni zaljubljenik u operu, mi je stalno puštao snimke poznatih arija koje izvode svetski pevači. Sećam se da mi je omiljena bila E lucevan le stelle iz Toske,pa sam je stalno pevala po kući pokušavajući da oponašam operski glas. Samim tim moje upisivanje na solo pevanje nije nikoga iz kuće posebno iznenadilo.
Kako si se odlučila za operu? Šta je tvoj pokretač iz kog proizilazi tvoja energija i inspiracija?
Mislim da je lepota te muzike i moja zaista ogromna ljubav prema njoj ono što me je uvek guralo. Kao što se može videti i iz mog prethodnog odgovora, opera je oduvek bila deo mog života i moje ličnosti.
Kako se opera i pevanje uklapaju u tvoj svakodnevni život, a kako na njega utiču?
Opera se kao vrsta muzike koju svakodnevno slušam svakako uklapa u moj život kao i svaka druga strast koja me okupira, ali potpuna posvećenost pevanju već zahteva određene žrtve koje počinju da se odražavaju na vaš život vrlo brzo. Osim što je prelepo, pevanje može biti, pogotovo u početku, i veoma naporno, a da biste svoj glas održali u što boljoj formi neophodno je da se konstantno štedite i čuvate ga. Tako da za nas nema pušenja i nepotrebnog vikanja, a ni prekomerno pričanje i konzumiranje alkohola nije preporučljivo.
Kako izgleda jedan tvoj dan?
Svaki dan mi je poprilično krcat obavezama, jer pored pevanja pohađam i fakultet, a i radim u pozorištu pa se obično vratim kući oko 23h. Upevavam se svakog jutra uz klavir i kafu, a trudim se i da učim redovno kako bih polagala ispite bez prevelikog stresa.
Koliko je bitno stalno usavršavanje i rad na sebi u tvom poslu? Šta to sve podrazumeva?
Usavršavanje i rad na sebi je apsolutno neophodan za posao operskog pevača. Čak ni posle završene akademije ne možete reći da znate sve o pevanju. Potrebno je da prođe mnogo godina kontinuiranog rada u ovoj oblasti da bi se stekla neka vrsta sigurnosti u svoje telo i znanje, ali čak i tad, potrebno je pratiti master klasove i konstantno raditi na sebi. Mi mladi imamo sreću što smo se baš u vreme početka našeg pevačkog sazrevanja uključili u razne radionice koje pruža fondacija Operosa. To je organizacija sa sedištem u Beogradu koja se bavi edukovanjem i pomaganjem mladim operskim pevačima kroz razne aktivnosti. Organizuju se master klasovi uglednih pevača iz inostranstva, razna predavanja na temu operske umetnosti kao i radionice u kojoj mladi imaju priliku da učestvuju u postavci određene opere uz iskusne reditelje i dirigente.
Postoji li nešto vezano za tvoju karijeru što nisi ostvarila, a želela bi?
Postoji mnogo stvari koje nisam još uvek ostvarila u svojoj pevačkoj karijeri, ali sa svojih tek 20 godina na njih mogu da gledam samo kao na nešto što tek treba doživeti i uraditi. Pošto sada polako počinjem sve više da se upoznajem sa svojim pravim glasom i svojim fahom, cilj mi je da te uloge koje su za moj glas jednog dana negde i odigram.
Ispričaj nam malo o svom iskustvu u Operosi?
Operosa je zaista jedna divna stvar za sve nas pevače i već sada mogu da kažem da sam joj izuzetno zahvalna na svim iskustvima koje sam tamo stekla. U početku sam odlazila na besplatne master klasove i slušala velike pevače poput Darine Takove i Marijane Mijanović, a potom sam i sasvim slučajno „upala “ u projekat rada na operi „Romeo i Julija“ Šarla Gunoa kao zamena za jednu od uloga. Tada sam se zapravo prvi put upoznala sa procesom stvaranja opere i svim tim neophodnim stepenicama kroz koje prolaze pevači pre nego što ih vidimo na sceni kao izvođače. Na ovoj operi smo radili bez prestanka skoro mesec dana. Svakog dana smo imali probe, u početku muzičke, a kasnije i režijske. Kao zamena, nisam nastupala puno puta na probama, ali sam svakako naučila mnogo, kako od dirigenta Eralda Salmieria i reditelja Martina Lioyd Evansa, tako i od svojih starijih kolega koji su zaista bili fenomenalni. Nakon ovog divnog letnjeg iskustva, usledila je još jedna produkcija opere. Ovaj put je to bila Mozartova opera La Clemenza di Tito.Ona je bila znatno manjeg obima od Romea i Julije i samim tim što se ideja za njeno stvaranje rodila iz režijske radionice danskog reditelja Mortena Roseena. Na njoj smo radili samo 5 dana, a ovaj put sam u njoj dobila ulogu Annia – mladog zaljubljenog dečaka. Ideja je bila da originalnu operu, koja inače traje više od dva sata, nekako skupimo u samo 45 min, tako da je dosta materijala bilo izbačeno, ali su najupečatljivije arije i dueti naravno ostali. Izveli smo je 27.februara u Studenstkom kulturnom centru i još uvek mi nije jasno kako smo sve to uspeli da spremimo za tako kratko vreme. Bilo je zaista divno, svi su se potpuno predali ovoj priči i svojim likovima, a ja sam stekla verovatno najveće i najdragocenije iskustvo do sada.
U kojoj meri je Operosa uticala na tebe i tvoju karijeru?
Rad na operi La clemenza di Tito je na mene svakako ostavio verovatno najveći utisak. I pored toga što smo svi zaista radili neumorno od ranog jutra, jako smo se lepo i zabavljali. Posebno sam volela te momente kada tek treba po prvi put da pokušamo da odglumimo ono što je reditelj zamislio, a da tome svakako dodamo i nešto svoje, nešto što se uklapa u naš karakter i karakter lika kojeg tumačimo. A jako su mi prijale i komične scene kojih ima dosta u ovoj operi. Rad na njima je bio pravo zadovoljstvo.
Kakvi su ti planovi za buducnost?
Planovi za budućnost su mi trenutno da upišem Akademiju.To je trenutno jedini plan ka kojem stremim, s obzirom da se moje srednjoškolsko muzičko obrazovanje uskoro završava. Naravno jako bih volela da u međuvremenu učestvujem u još mnogim Operosinim ostvarenjima i tako steknem nezaboravna iskustva.
Koliko usko je tvoj napredak u operi povezan sa razvojem interneta?
S obzirom da Srbija ruku na srce nije „operska“ nacija poput Austrije ili Nemačke, moram reći da je internet u svemu tome jedna apsolutno neophodna stvar za sve mlade umetnike. Naravno, svi mi negujemo kulturu odlaska u pravo pozorište, ali ono što meni najviše fali kada posmatram naše Narodno pozorište je ta suženost repertoara. Takođe, uz pomoć interneta sam i saznala za Operosa fondaciju. Svim pevačima, ali isto tako i instrumentalistima koje zanima učešće u nekim od narednih Operosa projekata, bih toplo savetovala da posete njihov sajt i prijave se na Operosa forum. Na taj način će moći da podele svoje snimke i biografije sa velikim brojem stručnjaka i samim tim obezbede sebi učešće u raznim projektima. Online se takođe može prijaviti za učešće u masterclassovima, što bih svim pevačima savetovala, jer im može mnogo pomoći u karijeri.
Knjiga koju trenutno čitaš?
Trenutno čitam Murakamijevu “Norvešku šumu” – sjajno delo sa odlično razrađenim likovima.
Tvoj omiljeni doručak i mesto za doručak?
Za doručak uvek biram što raznovrsnije stvari kako bih obezbedila dovoljno energije za ceo dan. Posto su okolnosti takve da najčešće izađem iz kuće poprilično rano, a vratim se poprilično kasno, moj doručak mora sadržati i povrće i voće, ali i meso zbog gvozđa. I naravno kafa! Piće kome dugujem svu svoju efikasnost ikada!
Bez čega nikako ne izlaziš iz kuće?
Sa sobom moram imati svoj telefon, novčanik, ključeve i naravno – slušalice. Nigde bez muzike!
Šta poručuješ našim čitaocima?
Poručujem im da jure svoju strast i ljubav kako bi im život bio ispunjeniji i lepši, a ako su bilo kako povezani sa klasičnom muzikom da se priključe Operosa forumu i postanu deo svetske operske mreže.
Pre par god sam provela prvomajske praznike kružeći biciklom po Mljetu, to je bio pravi mali poklon, na koji je lako usuditi se.
Moje drugo veliko putašestvije bilo je sa istom ekipom iz Italije. Ovog puta ruta je bila mahom mediteranska, shodno tome vremenski smeštena u drugu polovinu septembra, balansirajući između dovoljno sunca i prijatnim temperaturama za vožnju. Ventimilja, gradić na granici Italije i Francuske kao polazna tačka i Barselona kao grand finale. Između: Azurna obala, Provasna, regija Landok-Rusijon, obronci Prineja i Kosta Brava. Ukupno oko 1200 km za 16 dana vožnje.
Koje je poslednje putovanje na kom si vozila i kakva su ti iskustva?
Za prvi maj sam bila na planini Besna kobila u jugoistočnoj Srbiji.
Uf, imala sam veoma neobično iskustvo freebiking-a u organizovanoj grupi od 30 mountibajkera. Odlepila sam na prirodu i naučila par stvari:
Da tendencija nošenja drečave fluo biciklističke opreme raste proporcijalno sa brojem godina koje ljudi imaju
Da sam u organizovanim turama sa ljudi koje spaja samo biciklizam, osuđene na socijalnu neskladnost
Gde planiraš da voziš ovo leto?
Ako se sklope kockice, Slovenija i Istra, kasni septembar, jesen u najavi, jer su mi omiljene vožnje sa pogledom na more. Zamisljam šešir umesto kacige, ali dobro, sigurnost prvo.
Koji si bicikl odabrala?
Trekking bicikl Stevens.
Meni je bio pravi mali pakao naći bicikl za sebe, toliko iracionalno sam želela blogovski “lifestyle racer” da sam skoro bila na korak od toga da zaboravim da sam do tada vozila samo MTB bicikl i volela osećaj da mogu da pređem preko svakog ivičnjaka u Beogradu. No, upravo trekking bicikl omogućava brzine približne trkačkim i jačinu konstrukcije MTB bicikla.
To je neka vrsta “želim sve od bicikla” i najbolja odluka za biciklistička putovanja. Naravno uz dodavanje svetla, pak tregera, bisaga i blatobrana vremenom počinje da liči na mali tenk. No, planiram ovih dana da svoj tenk dovedem do vrhunca, da probam da ga ofarbam u zeleno i dodam puno kožnih detalja da bude bar pokušaj fashion tenka.
Radiš kao dizajnerka u studiju Metaklinika, kako izgleda tvoj dan? Na koji način počinješ dan i kako se suočavaš sa izazovima?
Dok stignem do Metaklinike već sam prilično dugo budna. Jutro je vreme za šetnju ili trčanje sa Smoki, mojim psom, po Dunavskom keju. Zatim do posla busom ili bajsom, a potom specijalan “metaklinka espreso” i “big silly talks” u kancu.
Ako uspem usput sebi da obezbedim i parče svesti da je sve sasvim ok i kako treba da bude, onda su izazovi čak i dobrodošli.
U okviru CreativeMornings, predstavili smo Side Effects Print ediciju, u kojoj si jedna od autora, kakva su tvoja iskustva sa ovim projektom?
Učestvovala sam kao autor, ali sam imala i priliku da pratim način na koji se vodi projekat. Ljudi koji su nosioci projekta sa razumevanjem su prišli širem kontekstu produkcije i autorskog odnosa prema radovima. Strava je da sa vremena na vreme saznaš da je tvoj rad negde gde bi i ti želeo da budeš, npr. u Portlandu.
Šta čini tvoju etiku u grafičkom dizajnu, da li postoje poslovi koje nikada ne bi radila, i sa druge koji te poslovi raduju?
Poslovi koji me raduju mi istovremeno donose i najviše problema, upletem se emotivno u njih pa su to prave male borbe, usponi i padovi, traženja većeg stepena prenosa i jačeg pritiska, mnogo više obrtaja i znoja. To su obično mali, autorski projekti ilustratorske prirode.
Prvo što mi pada na pamet da nikako ne bih radila je bilo šta za crkvu, iako me upotreba mnoštva zlatnih nanosa boje i tankog biblijskog papira loži u najavi, kao i krupni inicijali i fotke bradatih muškarca, ali, sve jedno, ne ide mi se u tom pravcu.
Šta je tvoja najveća strast u poslu, a šta privatno?
U poslu su mi hightlightovi naslućivanje obrisa projekta i apstraktna još nerealizovana ideja u parčićima, kao neka gradnja temelja projekta i muka izvedbe i gradnje koja zahteva minucioznost i posvećenost zaljubljenika. I još da neko sa kim to radiš to kapira i kaže “to je to”.
Privatno mi prija jurcanje u potrazi za ljudima, razgovorima, mestima i stvarima, kao i harmonične ili random kombinacije svega ovoga.
Osvajanje mikroprostora slobode, nesigurnosti i intmnosti.
Na čemu si trenutno najviše angažovana? (u nekoliko rečenica promoviši tvoje trenutno angažovanje, projekte koji su ti bitni, na kojima radiš ili svoja trenutna razmišljanja)
Tražim formu, platformu i izraz u kome ću ja i moj vizuelni rad više biti u interakciji sa drugim ljudima, pokušavam da uteknem prirodnoj autističnosti svog radnog procesa. Takođe pokušavam da slomim svoj cinizam i ogromno nepoverenje u organizovane aktivističke pokrete i poklonim im svoje vreme.
Rečenica koja je uticala na tebe ili koju često voliš da kažeš
Talozi uticaja i rečenica su sigurno prisutni, no nisam sigurna da sam u poslednjih 10 godina ikog citirala. Posebno ne tačno.
Koja ti je omiljena uspomena iz detinjstva
Tata mi tajno spušta voće ili slatkiša sa prozora, kanapom, u kutiji, jer ko ima vremena da jede kod kuće.
Gde nisi putovala biciklom, a želiš?
Imam jedan biciklistički “wetdream”: Havaji. Planine i more. I jedan nama bliži biciklistički “wetdream”: Korzika. More i planine.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Pristup na koji neko koristi internet je tipično mesto gde sam snosiš odgovornost i biraš način konzumacije. Površnost internet grotla, inflacija informacija, lucidnost efermernosti je toliko privlačna i dopadljiva da joj je često teško uteći.
Ono što me i dalje veoma intrigira je samoreprezentacija preko društvenih mreža. One su na neki način naši polufiktivni dosijei i nešto najbliže autobiografskoj enciklopediji. Pišeš priču o sebi, svoj si cenzor i izdavač.
Još jedna stvar me zanima: komunikacija imidžima. Da li ćemo uskoro moći čitati slike bez hashtagova i da li ćemo uspeti tako da komuniciramo. Ja nekad jednostavno guglam pojam na “images search” umesto na Google-u. Sve shvatim odmah, mrzi me da čitam.
Muzika koju trenutno slušaš
Pošto sam na silaznoj tački grafikona obožavanja albuma “Carrie & Lowell” Sufijan Stevensa, mogu da ga slušam samo jednom dnevno.
Knjiga koju trenutno čitaš
Zbirka priča Rejmond Karvera “Odakle zovem”, u izadanju Loma.
Izuzetno mi prijaju priče kao forma, a jedna od najdaržih zbirki su mi sabrana dela Hulio Kortasara u izdanju Službenog glasnika.
Putovanje koga se rado sećaš
Par gradova zapadne obale USA, sama, iznenadno, 2008.
Bicikl iz snova
Neki vintage bicikl koji je već godinama u porodici, ali ga niko nije pominjao i odjednom je tu, sasvim slučajno u savršenom stanju i performansi modernog cross bicikla. Neki koji sporo guraš pored kafana i svi ti zavide, ali koji može da gazi nizbrdo po kamenjaru na planinama. Rekli smo “iz snova”.
U našoj ponudi imamo fixed gear i gradske bicikle vintage stila sa jednom ili tri brzine, sa kontrom ili dve kočnice. Ideja je da pravimo bicikle koji su jednostavni i za vožnju i za održavanje. Bicikli sa tri brzine imaju Shimano nexus zadnju glavu koja ima te brzine integrisane u sebi. Nema masivnih zupčanika, što ih čini lakšima, nema štelovanja menjača, što ih čini jednostavnima za održavanje. Neće vam spadati lanac i lako ćete postići i održati željenu brzinu.
Popularnost fixed gear i singlespeed bicikala sve više raste. Zašto je to tako i po čemu su oni specifični?
Fixed gear i single speed bicikle koriste mnoge kurirske službe u velikim gradovima širom Amerike I Evrope. Upravo zbog svoje jednostavnosti, dizajna, namene, male težine, lakoće održavanja i lakoće vožnje. Za laganu gradsku vožnju, čak i po brdovitom Beogradu, nije vam neohodan veliki broj brzina.
Šta vas inspiriše i ko su vam uzori?
Inspiraciju nalazimo svuda. Često dok sklapamo jedan bicikl, dobijemo ideju već za neki sledeći. Ljudi koji komentarišu naše bicikle daju nam smernice u kom pravcu možda možemo da idemo. Posmatramo šta rade drugi proizvođači u svetu i kakve bicikle voze ljudi u drugim zemljama. Obzirom na to da smo tek počeli ideja imamo mnogo i nismo još ispucali sve adute.
Koje bicikle vi vozite?
Mi vozimo upravo gradske bicikle sa jednom brzinom, čak i ovde na brdovitoj Karaburmi.
Broj biciklista na ulicama Beograda se povećava, ali i dalje ne dovoljno. Šta možemo da naučimo iz praksi koje postoje u regionu ili svetu?
Teško je promeniti bilo šta preko noći. Prvi komentar koji smo dobili od osobe kojoj smo dali prvi naš katalog bio je: “Baš su lepi. Uzela bih ja sebi jedan da imam gde da ga vozim.” U pitanju je bila osoba koja živi u centru grada. U Beogradu u saobraćaju problem imaju svi. Pešaci negde teško mogu da prođu od parkiranih automobila, da ne pominjem žene sa kolicima. Jednom prilikom sam dupla blizanačka kolica gurala po tramvajskim šinama uz Resavsku ulicu jer nisam imala gde drugde da prođem. Opet, ni vozači nemaju često gde da parkiraju automobile. Kad sve to uzmete u obzir, bicikl je zapravo pravo rešenje za naš grad, ali za neke veće promene treba mnogo vremena i ulaganja. Pre nego što se infrastruktura prilagodi svima nama, treba jednostavno da bude što više bicikala na ulicama i stvari će se postepeno menjati.
S obzirom da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Kada je u pitanju posao, bez interneta i društvenih mreža stvari bi bile mnogo komplikovanije. Komunikacija sa kupcima je mnogo brža i kvalitetnija. Mnogo lakše i brže se razmenjuju utisci, informacije, mnogo lakše se ljudi odlučuju da vas kontaktiraju, da vas nešto pitaju i to u bilo kom trenutku gde god da ste.
Na čemu ste trenutno najviše angažovani?
Nas dvoje sve radimo sami. Uvozimo delove iz Evropske Unije, dizajniramo, sklapamo i fotografišemo bicikle, komuniciramo sa kupcima i medijima. U planu su nam promocije tokom juna i jula meseca u okviru Mikser festivala. U pitanju je Like-my-bike kampanja u organizaciji IBikeBelgrade.
Pored toga, ja trenutno pohađam kurs web dizajna da bih mogla da održavam I redovno ažuriram naš sajt, a moj muž pored ovoga svira bas gitaru u jednom našem domaćem bendu.
Muzika koju slušaš
Slušam najčešće domaću muziku: Nežni Dalibor, Žene kese, Veliki prezir, Jarbole, Artan Lili.
Knjiga koju si pročitala
Moram da priznam da to i nije bilo baš skoro. Ono što me trenutno interesuje da pročitam nalazim na internetu, jer za neko sedenje u fotelji i opuštanje uz knjigu nemam vremena.
Šta uvek nosiš sa sobom
Notes koji zovem “Mozak” I u koji sve beležim!
Bicikl o kom maštaš
Upravo jedan naš. Crveni ženski kontraš sa jednom brzinom. Ne moram da maštam o njemu, mogu da ga vozim!
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Mi imamo tu naviku da uvek doručkujemo svi zajedno u kuhinji za stolom. Tako nam počinje gotovo svaki dan.
Uvek ste dobrodošli u našoj radionici na adresi Pjera Križanića 7d iznad stare okretnice na Karaburmi.
Pružite biciklima i Beogradu šansu. Bicikl se, za razliku od većine drugih stvari na koje trošimo novac, od mobilnih telefona do automobila, kupuje uglavnom jednom za ceo život.
Koliko je ova edukacija važna za svakodnevnu vožnju bicikla? Koji je minimum tehničkog znanja koje svako ko vozi bicikl treba da ima da bi se osećao bezbedno i sigurno?
Jako je važna jer to je bukvalno učenje ljudi da stave svoj mobilni telefon da im se puni.
Po mom mišljenju, minimum koji bi svako morao da zna, da bi bio bezbedan i da bi vožnja bila prijatna, jeste da promeni gumu, proveri i popravi kočnice i bude dovoljno suguran da su ostali delovi bezbedni za vožnju. Po ulicama se zaista voze razni krševi koji nisu bezbedni, a za čije doterivanje je potrebno par sati i jako malo para.
Najbitnije je za sve da obavezno voze sa jakim prednjim i zadnjim svetlom, napred ide belo, a pozadi crveno svetlo. Ja uvek vozim sa kacigom i to bih svima preporučio.
Bike Kitchen Belgrade funkcioniše isključivo kroz volonterski rad i donacije. Odakle crpite entuzijazam za to?
To volimo, pare ne volimo.
Nova stvar koju pokrećemo jeste otvorena “biciklistička biblioteka” gde će svako za doniran deo ili donaciju moći da uzme neki drugi deo.
U kojoj meri ovakve inicijative mogu da pomognu razvoj biciklističke kulture u Beogradu? Šta možemo da naučimo iz praksi u svetu i regionu?
Čini mi se veoma mnogo. Broj biciklista i biciklistkinja u Beogradu raste iz dana u dan, a mi smo tu da im pokažemo da je to ubedljivo najjeftiniji i najlepši vid transporta.
Najbolji primer iz regiona je Budimpešta, koja je ukinula svoje Kritične Mase (u Beogradu, vožnje se organizuju svake poslednje subote u 17h sa Trga Republike) jer se na njoj jedne godine pojavilo gotovo 100 000 biciklista i bicikliskinja koji su paralisali Budimpeštu.
Aktivno voziš Brevete u Srbiji. Možeš li nam reći više o tome, kakva je to vožnja i kakva su tvoja iskustva? Šta je najteže, a šta najlepše?
Brevet je zapravo biciklistički maraton od 200 do 2200km iz cuga. To je ljubav. Kad počne neki Brevet imate određeni broj sati za koji treba da ga završite, broj sati zavisi od dužine Breveta. Nema pobednika.
U toku njega se smenjuju sva osećanja, ja sam i plakao i slušao Milana Stankovića u toku jednog Breveta. Ako to izaberete sami ste na putu danima, možete da izaberete i da budete u grupi sa još par biciklista ili biciklistkinja.
Deonice na kojima sam plakao u toku određenih breveta mi se čini da su zapravo najlepši delovi.
Najlepše je bilo kuče koje me je pratilo po kiši na oko 5 stepeni, oko 2 sata posle ponoći, sredinom avgusta od Brzeća do vrha Kopaonika. Zašto? Zato što sam mu dao dva bajata sendviča sa odvratnom veganskom paštetom.
Koji bicikl sada voziš i koja ti je najzanimljivija ruta koju si vozio do sada?
Vozim Capriolo Firebird, drumski bicikl koji se sklapa u Bačkoj Topoli. Jako je fin i volimo se.
Najzanimljivije su rute kojima prolazim po prvi put, mada i sve ostalo je predivno.
Za vreme majskih poplava, bio si uključen u inicijativu #biciklnavodi.Reci nam malo više o tome?
To je pokrenula Marija Ratković. Nas par je bilo uključeno u tu priču, cilj je bio tačno izveštavanje putem društvenih mreža o potrebama za volontiranjem u Beogradu, jer su u tom periodu dolazile oprečne informacije o stvarnom stanju na terenu.
S obzirom da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Internet je kul, jako jako, ali se trudim da manje vremena provodim na njemu.
Na čemu si trenutno najviše angažovan?
Mimo posla koji je nebitan, trenutno sam najviše angažovan oko Bike Kitchen-a. Želim da bude mnogo više ljudi koji voze bicikl.
Sat više ne zvoni, već telefon – i to oko 6, a uz luksuz zvani „snooze“, u zavisnosti od obaveza i „notes“ spiska, dan može da počne uz kafu uvek do pola popijenu i zahvalnost za još jedan dan… Ne informišem se ujutru i ne pratim dnevna dešavanja, to rade moji divni prijatelji na Facebook-u koji uredno share-uju lepe, inovativne, kreativne i pametne priče, ljude, grupe, događaje, pesme, filmove… Tako da sada već imam i bazu dilera po kategorijama koji to odlično filtriraju…
Fond Deca deci i Dečja filharmonija postoje od 2007. godine. Kako je fond počeo sa radom i kako je došlo do vaše saradnje?
Fond Deca deci, Dečja filharmonija je počela sa radom u novembru 2007. godine u saradnji sa Beogradskom filharmonijom i pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda. Cilj fonda je da otkrije i pomogne muzičke talente širom Srbije, da popularizuje klasičnu muziku, kao i sve vrednosti koje klasična muzika sa sobom nosi, promoviše izuzetnost i disciplinu, edukaciju, timski rad, društvenu odgovornost i lični angažman i da što efikasnije doprinese razvoju i unapređenju društva u celini. Do saradnje sa Fondom je došlo slučajno (tj namerno) kada sam prisustvovala Novogodišnjem gala koncertu 2012.godine… Sve je zvučalo i izgledalo neodoljivo. Želela sam da svojim angažmanom pomognem i uživam radeći nešto potpuno zdravo, ispravno i odgovorno na nivou pojedinca u društvu, a obzirom da sam profesor klavira i da sam prošla put talenta u Srbiji, utoliko više mi je bio jasan koncept i smisao… I to je bila prilika koju sam iz ličnih i profesionalnih razloga prihvatila.
Na koji način fond Deca Deci pomaže mladim talentima i kakve im mogućnosti pruža?
Fond Deca deci i Dečja filharmonija želi da podstakne i pruži šansu što većem broju mladih muzičara, kroz konstantno organizivanje originalnih kreativnih i edukativnih projekata i programa. U Fondu postoji 15 profesionalnih instrumenata koji se daju na neodređeno korišćenje deci koja svojim radom postižu zapažene rezultate, a nisu u mogućnosti da obezbede adekvatan instrument. Svojim aktivnostima, Fond podržava razvoj, školovanje i afirmaciju mladih talenata, popularizuje muzičko obrazovanje, klasičnu muziku i poziva na odgovornost da se pomogne onima koji nisu u mogućnosti da obezbede neophodna sredstva za dalji rad i razvoj profesionalne karijere.
Imaćemo priliku da uživamo na koncertu Dečje filharmonije sutra na Kolarcu. Možeš li nam reći više o tome?
Mladi talenti Fonda Deca deci, održaće prolećni koncert ‘Listening to the films’ u Kolarčevoj zadužbini 29.maja sa početkom u 20h. Na koncertu nastupaju članovi Fonda uz saradnju dirigenta Vere Ilić, a priliku da se predstave i uveličaju veče imaće i gosti Lana Petrovič, talentovana učenica solo pevanja iz Slovenije, Danijel Pavlović, pijanista i umetnik, i Ana Petrović, solo pevačica iz Beograda. Na programu su filmovi koje svi volimo da slušamo.
Pokrovitelji i prijatelji koncerta su kompanija IDEA, Američka ambasada, LPT grupa,Color press group, Carvel, Naxi radio… Oni su prepoznali važnost promocije klasične muzike kod mladih i odlučili da se pridruže onima koji podržavaju Fond i njegove članove na njihovom putu ka profesionalnom uspehu. Svaku priliku pa i ovu iskoristiću da aplaudiram i izrazim zahvalnost na podršci svima koji pomažu, podržavaju i koji imaju sluha za mlade muzičke talente.
Nedavno smo imali priliku da čujemo da klasična muzika “nije za svakoga”. Da li je to zaista tako? Na koji način ovakvi projekti doprinose popularizaciji klasične muzike?
Nažalost provokacije ovakve vrste umanjuju važnost umetnosti, umetnika, etike, estetike, kulture, obrazovanja, inteligencije i svih drugih elemenata koji su neophodni za kvalitetan razvoj ličnosti gde svako ima apsolutno pravo na emotivni, lični, profesionalni, duhovni doživljaj i profit, u skladu sa svojim mogućnostima i kapacitetima da razume ono sto čuje, vidi ili oseti. I zato se pitam, ko je ‘svako’ i šta je ‘nije’? Dvolična psihologija manipulacije i arogancije, gde možda i nije bitno ko jeste, a ko nije, i ko je svako, a ko niko, je po mom mišljenju kulturfašistički pristup koji je u službi umetnosti nedopustiv.
Koji su ključni koncepti u klasičnoj muzici danas? Koliko je ona podložna promenama, i šta je to što se može menjati, a šta ono što ostaje isto, tradicionalno?
U muzici kao i u nekim egzaktnim naukama postoje “pravila igre”, i s tim u vezi individualan koncept i pristup jeste podložan promenama, ali ne i suština. Razumevanje epohe, stila, forme, tehnike, dinamike, tempa, fraziranja i ostalih detalja su temelj, baza i elementi koje nismo mi izmislili. Upravo tu treba biti obazriv, jer i najmanja nepismena sloboda lako može da zvuči neukusno, jeftino i kič, što ne znači da u granicama “tradicionalnog” ne možemo da damo sebi pismenu slobodu, autentičnost, maestralnost, doživljaj i emociju, koja je već stvar iskrenih umetnika i stvar ukusa o kojima treba razgovarati.
Šta je tvoj inspiracija, odakle dolazi tvoja energija?
Inspiracija i apsolutna energija je uvek Ljubav, zatim inteligentni i interesanti ljudi, moralne vrednosti, duhovnost, obrazovanje, putovanja…. Širina koja ti daje slobodu i mogućnost da se igraš sa energijama i da je dobro razumeš… A onda i uživas u životu i share-uješ dalje..
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Smatram da su to neminovne promene… U pametnoj i dobroj organizaciji, kao i selekciji online sadržaja i prioriteta u životu, u skladu sa interesovanjima, društvene mreže i internet pružaju zadovoljavajuće i neophodne informacije, kako pojedincu, tako i društvu koje je pre svega bazirano na znanju.
Nedavno smo imali priliku da vidimo tvoju izložbu “Portreti” u galeriji Ozon. Možeš li nam više reći o radovima koji su bili na izložbi i tehnici koju si koristio?
Radovi su nastali u poslednje dve godine sasvim spontano. Nekoga sam pozivao u studio, neko se tu slučajno zatekao. Portreti su celina iz tri fotografske faze, crno beli portreti rađeni direktno na Harman direkt pozitiv papir, kolor Polaroidi 20x25cm formata, printovi sa 4×5 negativa cuvenog crno belog Polaroida 55 i printovi sa klasičnog crno belog negativa formata 20x25cm.
Veliki si ljubitelj analogne fotografije i kolekcionar analognih fotoaparata. U odnosu na svoje višegodišnje profesionalno iskustvo, koje su po tebi prednosti filma u odnosu na digitalnu fotografiju?
Ne bih sebe nazvao kolekcionarom analognih fotoaparata jer to nisam. Kolekcionar je osoba koja drži svoju kolekciju u vitrinama, povremeno obriše prašinu i ne koristi sve te čarobne mehaničke stvari. Vremenom sam profiltrirao aparate koje sve redovno koristim.
Prednost snimanja na film donosi unutrašnji mir, sreću kad vidite finalnu fotografiju, jednostavno usporite, sagledate svet oko sebe unutrašnjim bićem i zarobite trenutak. Za razliku od digitalne fotografije, analogna je dimenzionalnija, stvarnija i verujte mi na reč, dugotrajnija. Pitanje je da li ćete za 20-30 godina uopšte imati digitalne fajlove, bez obzira na skladištenje. Fotografije sa kraja 19tog veka jos postoje, žive kao što su i u vremenu nastajanja bile.
Imaš veliko iskustvo u editorijalnoj fotografiji i tokom svoje bogate karijere si radio za brojne renomirane časopise poput Elle, Grazia, Playboy… Koliko u takvoj vrsti rada imaš prostora za svoj autorski pečat i u kojoj meri je neophodno praviti kompromise?
Svakim danom sve manje i manje, govorim o autorskom pečatu. Kompromisi nam vise nad glavama i sve teže je izboriti se sa njima. Ostaje mi samo autorska fotografija, gde ne moram nikom polagati račune, osim sebi.
Koliko je teško baviti se fotografijom u Srbiji? Šta je najteže, a šta najlepše?
Baviti se u profesionalnom smislu je jako teško, sve je manje smislenih poslova, većina se odradi samo da se prikaže nešto šareno klijentu. Bez prave ideje, bez preteranog razmišljanja. Digitalna fotografija je beskrajno sjajan izum, ali polako postajemo mediokriteti usled prevelike produkcije začinjene plastificiranim uniformisanim licima. Čini mi se da je danas zdravije za razum da se čovek/žena bave fotografijom kao hobijem.
Koliko danas ima prostora za mlade ljude na umetničkoj sceni u Srbiji? Šta bi savetovao mladim i nedovoljno afirmisanim fotografima?
Prostora ima, ali nikoga nema da to vidi. Mlađe generacije su kreativne, ali uljuljkane brzim životom i kopiranjem čak nesvesnim svega oko sebe. Moj savet je: posećujte muzeje, pozorišne predstave i čitajte knjige. Gledajte filmove snimljene pre vašeg rođenja. Zatvorite oči i pustite maštu da se razbukti.
Koji umetnici su najviše uticali na tebe? Ko te danas inspiriše i čiji rad ceniš? Da li u svom radu pronalaziš inspiraciju u još nekom umetničkom mediju pored fotografije?
Imao sam faze u životu, kako sam otkrivao fotografe, tako sam oktrivao i deo sebe koji se pronalazi u tim radovima, počevši od Ansel Adamsa, August Sandera, Richard Avedona, Helmuta Njutna, Sare Mun, Paola Roversija. Film kao večita inspiracija, mračni kadrovi Bunjuela, veselo ludilo Felinija…
Ličnost koju bi želeo da upoznaš (savremenik ili junak filma, literature ili istorijska ličnost…)
Nisifora Njepsa.
Na čemu si trenutno najviše angažovan?
Trenutno sam angazovan na zavrsetku skolske godine mog sina Borisa.
Cinema City je prethodnih godina ugostio neke od najznačajnih umetnika nezavisne filmske produkcije iz zemlje i sveta. Šta možemo da očekujemo ove godine?
Uprkos budžetskim ograničenjima, dobrom raspodelom prioriteta uspevamo u nastojanju da ugostimo autore filmova iz takmičarskih selekcija, kako bi razgovarali sa publikom i podelili svoja iskustva sa mladim autorima i studentima iz Srbije.
Ove godine će sa nama biti rediteljke Ana Lungu (Rumunija), Anna Sofie Hartmann (Danska) i Tiha Gudac (Hrvatska), reditelj Demien Manivel (Francuska), producent John Keville (Irska) i mnogi drugi.
Specijalni gost biće i Milčo Mančevski, čiji će film Pre kiše biti prikazan u okviru selekcije Respect to 1st Films – programu koji slavi debitantska ostvarenja danas već ostvarenih autora. U okviru iste selekcije biće prikazani i filmovi P. Almodovara, P. Sorentina, Ken Louča i drugih.
Projekcijama svojih filmova prisustvovaće i domaći stvaraoci, pa će publika moći da razgovara sa autorima filmova Enklava, Isceljenje, Ničije dete, Varvari…
Pored velikih filmskih ostvarenja, na ovogodišnjem festivalu ćemo, kao i prethodnih godina, moći da vidimo i bogat muzički program. Kako je inicijalno došlo do te fuzije filma i muzike?
Planet Rock sekcija će i ove godine, sada na posebnoj Open-Air lokaciji u Kineskoj četvrti, prikazati najnovije muzičke dokumentarce i to je već dovoljan povod da se nakon projekcija filmova nastavi sa kvalitetnim muzičkim sadržajima. Muzički sastavi koji će ove godine nastupiti na festivalu odabrani su u skladu sa ukupnim konceptom festivala – u pitanju su bendovi koji prema nekom našem skromnom mišljenju predstavljaju sadašnjost i budućnost domaćeg zvuka, a među njima će se naći Stray Dogg, Threesome, Jarboli, Iskaz i VIS Limunada.
Na koje sve načine Cinema City podržava mlade domaće i strane autore?
Pre svega, smatram da filmski festivali služe koliko lokalnoj publici koju ima za cilj da animira i edukuje u filmskom smislu, toliko i promociji filmova, pa tako i njihovih autora. U društvu u kome se kultura sve više marginalizuje, misija festivala je da autorima predstavlja jednu vrstu odskočne daske i mesto gde će imati uslove da dođu u direktan kontakt sa publikom, medijima i drugim autorima i profesionalcima. Takođe, važan segment festivala je Cinema City Campus koji je pokrenula i vodi Marija Stojanović i koji je u prošle dve godine ugostio 60 budućih zvezda regionalne kinematografije.
Kako vratiti publiku u bioskope i bioskope u gradove i na koji način filmski festivali tome mogu da doprinesu?
Kada u ovom kontekstu pričamo o filmskoj publici, precizirao bih da je reč o publici domaćeg i evropskog filma i tu je problem višeslojan jer postoji tek nekoliko distributera i prikazivača/bioskopa koji se danas usuđuju da distribuiraju, odnosno na repertoaru drže filmove koji nisu stigli iz Holivuda.
Kao što smo već pominjali, svrha filmskog festivala je da razvija publiku – njen ukus, filmsku svest i glad za novim i raznovrsnim sadržajima. U današnjem svetu, a naročito u zemljama kao što je Srbija, uloga i odgovornost filmskih festivala je još značajnija i neki od filmova gotovo sigurno drugačije ne bi našli put do publike. Pogledajmo samo koliko su posećeni filmski festival na Paliću, Festival autorskog filma, Beldocs, FEST i videćemo da potražnja kod publike za domaćim i svetskim umetničkim filmom postoji. Naš zadatak je da to gajimo i to mi predstavlja osnovnu motivaciju da u tome učestvujem.
Album Travelling, sjajne kantautorke Irena Žilić (Hrvatska), koja je nedavno imala nastup u okviru Americana festivala u DOB.
Knjiga koju trenutno čitaš
Pre neki dan sam sa kolegom producentom komentarisao kako od velikog broja scenarija koje moramo da čitamo u sklopu posla sve slabije nalazimo vremena za knjigu i kako je to nedopustivo. Trenutno je ipak na redu grafički roman “Iz pakla” Alana Mura.
Novinski članak koji si skoro pročitao
Jutros sam pročitao da Klint Istvud priprema novi film i opet sam se obradovao kao i svaki put kada je on u pitanju.
Putovanje koga se rado sećaš
2007. godine sam sa nekoliko drugara iz benda mesec dana putovao u krug oko Evrope – putovali smo vozom, kampovali i svirali na ulici. Neprocenjivo iskustvo.
Šta uvek nosiš sa sobom
Moleskine daily planner – predstavlja i planer, ali retroaktivno i jednu vrstu dnevnika.
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak
Omlet sa povrćem u kombinaciji sa voćem na terasi svog stana.
Nedavno je otvorena Vaša izložba “The Newton Initiative” u Parizu. Možete li nam reći više o tome?
To je slojevit projekat koji ima više dimenzija. Krenuo sam od fiktivnog lika, Thomas Jerome Newton, iz knjige i filma “Čovek koji je pao na Zemlju”, sa pretpostavkom da je on realan i da živi još danas. Detalj je da je on vanzemaljac. Projekat funkcionise kao “uhronia”, što znači da ako se jedna istorijska činjenica promeni, onda se menja i budućnost. U ovo slučaju vanzemaljac postaje realan, i kao takav pomera percepciju realnosti. Smislio sam niz biografskih elemenata koji su dokumenti tog njegovog realnog života, ukjučujući i autobiografiju koju je “napisao” i u kojoj govori o svom svetu, našoj planeti i iskustvom sa nama na njoj. Kao posledica toga i “medijskog ludila”, sledi veliki intervju koji objavljuje “Time Magazine”, gde Newton govori opširnije o tome kako nas doživljava, o našem iracionalnom ponašanju, odnosu prema prirodi, religiji, ekonomiji itd… U stvari kroz taj intervju sam probao da ilustrujem kako bi nas doživljavali vanzemaljci, verovatno kao mi kad gledamo mravinjak, a i neka svoja mišljenja.
Mimo tog “biografskog” dela idu i slike, crteži, skulpture koje su moje interpretacija Newton-a. Tako da projekat funkcioniše na više načina.
Koji umetnici su najviše uticali na Vas i odakle crpite inspiraciju? Da li u svom radu pronalazite inspiraciju u još nekom umetničkom mediju pored slikarstva?
Inspiracija se hrani na svakakav način i sa svim mogućim sastojicima. To ide od starih majstora do stripa, pop kulture do okultizma i filozofije, literature i filma. Sve se to pomeša u nekim crnim kutijama koje to filtriraju i iz te destilacije izlaze ideje, forme, koncepti, slike. Ono što je bilo važno pre 10 godina je manje danas, nove forme postaju prioritet, pa se onda obrne ciklus i vratite se na ono prvo. Na kraju je sve spojeno i definiše neki opus.
Da li pratite umetničku scenu u Srbiji? Da li postoji neko čiji rad cenite?
Naravno. Imamo vrlo kvalitetnu scenu, ali bez ikakve strukture ni podrške. Mislim naročito na plasiranje te scene na svetskoj mapi. Našu scenu gledam i van granica Srbije, naših ima i u Berlinu, Londonu, Parizu, New York-u. Sve to treba spojiti i brendirati na vrlo pametan način, kao što su to Rumuni ili Turci uradili. Mislim da to umetnici moraju sami da pokrenu, jer ne treba očekivati da institucije imaju tu viziju i mogućnost. I na tome i radimo sada, nekoliko nas.
Imamo plan. Jasno je da kad pogledate našu scenu, od konceptualaca do likovnjaka i sve između imate fenomenalan potencijal. Žrtvovati konstantno te talente je kulturno samoubistvo.
Do prošle godine ste bili umetnički direktor Kulturnog Centra Srbije u Parizu. Možete li nam reći više o viziji koju ste imali i o promociji srpskih umetnika u Centru?
Ta institucija fonkcionise na pogrešnim i starim temeljima. To nije više mesto za okupljanje naše dijaspore, niti neki “outlet” za naše umetnike koji nema svrhe jer realno niko iz Pariske kulturne sfere ne ide u nas KIC osim ako ima lične veze i razlog. Centar mora da bude platforma preko koje se naši umetnici plasiraju na neko tržište ili svetsku scenu. A to može samo da rade ljudi koji su sa tim scenama povezani i koji znaju kako rade npr. francuske institucije, ko ih vodi, koji su novinari, kritičari, galerije itd… Sve ostalo je besmisleno i nikad nije donelo rezultate. Dok sam bio u KIC-u najčešće pitanje je bilo “Kad ste otvorili centar?”. Kad bi saznali da postoji već 35 godina, ljudi bi bili u čudu, iako su recimo prošli 100 puta ispred njega. Problem su vidljivost, komunikacija, povezivanje i, opet, brending. Tako se stvara interes, i vrednost. Isti je problem za Venecijanski Bijenale. Ponašamo se kao da idemo na Olimpijske Igre, a ne razumemo da je to postalo Liga Šampiona.
Sa još nekoliko istomišljenika ste inicirali novi slikarski pravac “podrealizam”. Možete li nam više reći o ovom pravcu i šta ga je inspirisalo?
Slične ideje o slikarstvu, pošto je to prvenstveno grupa slikara. Danas dominira u tom polju dihotomija između hiperealističnom prikazivanju realnosti i nove apstrakcije koja flertuje sa dekorativnim pristupom. To ja zovem Richterova dihotomija, po Gerhard Richteru koji je uzor i šablon toga i kao takav je najskupli slikar na planeti. Između postoji siva zona slikara koji se bave imaginarnim svetovima, inspiratvnom figuracijom, koji koriste narativne ili simbolične puteve i tako suštinski pomeraju slikarstvo u nove sfere. To je ono što nas spaja i interesuje. I to polako donosi plodove.
Koliko je teško baviti se umetnošću danas? Da li se razlikuje pristup umetnosti u Srbiji i u inostranstvu?
Potpuno. Teško je bilo gde da ste, ali parametri su drugačiji. I pravila. Bar u svetu znate da su pravila planetarna sa lokalnim oscilacijama tržišta ili sistema. Kod nas nema sistema, nema tržišta i zato je biti umetnik vrlo hrabra stvar. Dok se ne ustanovi da je kutura kapital, ništa ne može da se pomeri. Dok se od umetnika ne naprave heroji (kao što smo to znali nekad da radimo) teško ćemo moći da napredujemo. To je deo sistema vrednosti, koji je deformisan. Svi znaju za morone u Parovima, niko ne zna za naše genijalce, bilo to u umetnosti ili nauci. Cela naša medijska sfera je puna prevaranata koji uzurpiraju prostor i srozavaju sistem vrednosti. To je realno odgovornost države i neke vlade. Ali niko ne želi pametne i obrazovane glasače, naravno…
Ličnost koju bi želeli da upoznate (savremenik ili junak filma, literature ili istorijska ličnost…)
Elon Musk, kao realna licnost (Tesla Motors i druge genijalne inovacije).
Tyler Durden, kao fiktivna, (Fight Club).
Na čemu ste trenutno najviše angažovani?
Nove slike, pun atelje belih platna spremni za rad.
Muzika koju trenutno slušate:
openlab.fm, internet radio sa Ibize, sa vrlo intersantnim sadržajem (nije techno!)
Knjiga koju trenutno čitate:
J.K.Huysmans, “A rebours”, 1884
“The Secret History of the United States”, Oliver Stone & Peter Kuznik.
Novinski članak koji ste skoro pročitali:
Ray Kurzweil, čovek koji savetuje Google zna koja će nam biti budućnost. I do sada nije pogrešio… Nisam siguran da želim da budem tu kad se sve to bude dešavalo. Ipak liči na Matrix.
Putovanje koga se rado sećate:
Jug Francuske, prošli oktobar.
Sajt koji svakodnevno posećujete:
Svoj! I mnogo drugih.
Šta uvek nosite sa sobom:
Telefon, šta drugo?
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak:
Neka brunch varijanta kojih ima u Parizu mnogo.
A u Beogradu, Elixir u Strahinjica Ban ili Supermarket, jer imaju to što volim.
Nedavno ste osnovali radnju Bagel Бејгл u cilju unapređenja održivosti vaših programa. Reci nam više o ovom projektu, kako ste došli na ideju da osnujete jedno takvo socijalno preduzeće i zašto baš bejgl?
Programi NVO Atina su svih ovih godina finansirali od strane međunarodnih donatora, iako na naše programe upućuju svi – od policije, preko institucija iz sistema socijalne zaštite do drugih organizacija civilnog društva. Danas je sve manje i manje podrške za programe ovog tipa, jer je već država uveliko trebalo da preuzeme teret finasiranja ovih neophodnih usluga u zajednici na sebe. Nažalost, to se nije desilo. Dokle god se ne kreiraju uslovi za sistemska rešenja, mi ćemo imati desetine i desetine devojčica i mladih žena, njihovih porodica, čija je bezbednost ugrožena, koje su preživele situaciju trgovine ljudima, i čija doslovce egzistencija zavisi od naših programa.
Atinino preduzeće i sama Bejgl radnja jeste prirodan sled našeg promišljanja održivosti samog programa socijalnog uključivanja. Da bi se pravila ukusna hrana potrebna je ljubav, a mi je u Atini imamo na pretekJ
Zašto baš bejgl? Super pitanje!
Kažu da svaki grad mora da ima svoj bejgl da bi bio velegrad. Pa smo odlučile da to priuštimo Beogradu. Želele smo da napravimo prijatan kutak u gradu u kome će moći da se uživa i ujedno ostane aktivan. Više meseci smo pažljivo razvijale recept za sam bejgl, konsultujući se prijateljima organizacije i naravno internetom. Svi proizvodi u našem prodajnom asortimanu su pažljivo birani, i uvek kada možemo proizvode nabavljamo iz malih porodičnih proizvodnji. Obišli smo celu Srbiju u potrazi za najkvalitetnijim brašnom, jer se bejgl proizvodi od odabranih sorti domaćeg brašna, u procesu koji liči na onaj kod kuće.
Oazu dobrog ukusa stalno nadgrađujemo, najsvežijim i najkvalitetnijim namirnicama. Takođe, razvili smo i ketering ponudu za različite klijente i događaje koji traže ukusne zalogaje (od proslava i koktela do seminara, treninga i dečijih rođendana). Ketering ponuda se sastoji od kanapea i mini bejgla, tanjira najukusnih sireva, salama i pršuta, ali i po potrebi, supa, salata, naših bejgl sendviča i kolača.
Pored toga što se sav prihod koje ovo socijalno preduzeće ostvari usmerava na vaše programe, Bagel Бејгл služi i kao inkubator znanja i veština za vaše korisnice. Možeš li nam reći više o tome, na koje sve načine rad u Bagel Бејгл doprinosi reintegraciji žena koje su bile žrtve trgovine ljudima u društvo?
Ne možemo govoriti o uspešnom oporavku i reintegraciji ukoliko ne obezbedimo uslove za postizanje ekonomske nezavisnosti. Godinama razvijamo i implementiramo programe ekonomskog osnaživanja za naše korisnike i korisnice, koji se sastoje od različitih treninga, organizacije zanatskih kurseva i profesionalnog osposobljavanja. Uvideli smo da je to značajan korak ali i nedovoljan, jer je bilo teško organizovati praksu i dalje usavršavanje, pogotovo bez bilo kakve nadoknade. Nadamo se da ćemo, sa našom Bejgl radnjom taj problem donekle prevazići. Takođe, sam Bagel Bejgl koncept objedinjuje nekoliko zanimanja u sebi – pekarstvo, kulinarstvo, pripremu hrane, nabavku robe i prodaju, što je sa stanovišta organizacija obuka i prakse za našu ciljnu grupi od izuzetnog značaja. S obzirom da je većina prepoznatih žrtava trgovine ljudima u našoj zemlji iz populacije mladih, za mnoge od njih ovo će biti prilika da po prvi put steknu znanja, veštine i iskustvo kako bi što lakše došli do budućeg posla. Takođe, trenutno Bagel Бејгл zapošljava pet osoba i ima tendenciju da se još više razvija.
Kada govorimo o trgovini ljudima i eksploataciji, koje socijalne grupe su najugroženije i kako raditi na prevenciji?
Najveći broj naših korisnica/ka su deca i mladi, u najvećem broju devojčice i mlade žene između 14 i 24 godine. Oni dolaze iz grupa koje su najranjivije – deca koja žive i/ili rade na ulici, povratnici po readmisiji, deca bez pratnje, deca i mladi iz neformalnih naselja, deca iz ustanova socijalne zaštite i hraniteljstva, mladi koji izlaze iz sistema socijalne zastite, žrtve nasilja u porodici, itd. Veliki broj naših korisnica/ka nije imalo priliku da završi ni osnovnu školu, a velika većina je već imala prethodno iskustvo nasilja i diskrimnacije na koje nije adekvatno odreagovano. Kada govorimo o prevenciji, nije dovoljno samo podizati svest opšte populacije o trgovini ljudima ili ići po školama i držati edukacije deci o rizicima od trgovine ljudima, jer najveći broj dece koja su u riziku od eksploatacije nije u školi, a najveći broj odraslih koji su u riziku živi ispod svake granice siromaštva, bori se za goli opstanak ili uveliko trpi neku vrstu nasilja.
Ključno je sistemski pristupiti ovom problemu, kreirati sisteme ranog upozoravanja koji će se uključiti i omogućiti podršku detetu pre nego sto se situacija trgovine ljudima desi. Takođe, neophodno je da sistem pravovremeno i efikasno reaguje na svako nasilje i diskriminaciju, i time vrati sigurnost građanima i građankama. Neophodno je osnaživati i informisati pripadnike/ce iz ranjivih grupa kako da ostvare svoja prava, kako da se zaštite i kome da se obrate.
Koliko je teško baviti se društveno angažovanim projektima u Srbiji? Sa kojim problemima se kao organizacija susrećete i na kojim poljima vam je najviše potrebna pomoć?
Isto, koliko je i baviti se bilo čim u Srbiji ukoliko vam je stalo do rezultata. Odsustvo svake profesionalne i političke odgovornosti, pravljenje strategija i planova samo da bi se zadovoljili određeni uslovi, bez političke volje i spremnosti da se isti implementiraju kao i odsustvo kritičkog i/ili samokritičkog osvrta na postignute učinke, sprečava bilo kakav razvoj u bližoj budućnosti. Ovo su samo neki od problema sa kojima se naše društvo suočava pa samim tim i naša organizacija. A pomoć i podrška su nam preko potrebni, pogotovu na polju podizanja vidljivosti, ne samo problema već i potencijalno uspešnih rešenja. Baš kao i vi danas na temu prevencije trgovine ljudima i promovisanja socijalnog preduzetništva kroz predstavljanje Bagel Bejlg radnje i koncepta.
Na koji način ljudi mogu da se uključe u rad organizacije NVO Atina?
Postoji toliko toga što možete da uradite! Od toga da se informišete o fenomenu trgovine ljudima putem našeg sajta i facebook page, da se prijavite da volontirate, da se aktivno uključite u različite akcije koje organizujemo, da uvek reagujete ako prepoznate da je neko u situaciji nasilja i eksploatacije i obavezno prijavite kako bi se toj osobi pomoglo (ukoliko se ne osećaju bezbedno ili ne znaju kome, ili žele da ostanu anonimni, tu smo), i naravno, da nas posetite u Bagel radnji, poručite ketering za svoje događaje ili uživate u našim slatkim i slanim delikatesima i odličnoj kafi koju su nam obezbedili drugari iz Zrna.
Na šta si u svom dugogodišnjem radu posebno ponosna?
Na sve nas u NVO Atina, na tome što zajedno uspevamo da razvijamo naše programe i održimo kvalitet usluga i kad nemamo finasijskih sredstava, i naravno na sve one devojake i žene koji su bile nekada korisnice naših programa, a danas su samostalne, srećne i zadovoljne osobe.
Na čemu si trenutno najviše angažovana?
Na razvoju našeg preduzeća Bejgl radnje i čitavog koncepta koji stoji iza toga.
Kako počinje Vašdan i na koji način se informišete?
U toku ranih jutarnjih časova prvo radim meditaciju, a zatim se prošetam do parka. U toku čitavog dana najviše se informišem preko interneta.
Beograd ste napustili veoma davno na početku Vaše manekenske karijere. Kakvo je Vaše iskustvo u tom svetu i sa kim ste imali prilike da sarađujete?
Sredinom 80tih sam prvo otišla u Milano, a zatim u Pariz. Onog trenutka kad sam upoznala Yves Saint Lauranta, kome sam odmah postala muza, moja manekenska karijera je procvetala, a to je bilo skoro nepunih godinu dana po odlasku iz Beograda. U to vreme on je imao jako veliki uticaj na čitavu modnu scenu u Parizu i kod mene se preko noći sve se promenilo. U međuvremenu su počele da se pojavljuju moje fotografije po modnim časopisima koje je Jean Loup Sieff snimio, tako da sam ušla u ekipu najangažovanijh manekeniki u veoma kratkom periodu. Odmah sam počela da radim revije u Njujorku za sve najvažnije visoko modne kuće, od Diora, Lanvina, Chanela, do Oskara de la Rente, Calvin Clinea, Diane von Furstenberg. Isto tako paralelno, stalno sam bila angažovana za novu generaciju mladih kreatora po svim velikim modnim metropolama, tako da se rado sećam prvih nastupa kod Dolce i Gabannna, Comme des Garcons, J.P. Gauthier, Yogi Yammamoto, Lolita Lempica…. Moja modna agencija u Parizu je bila Merilyn Gauthier koja je u to doba isto tako reprezentovala Jerry Hall, Carlu Bruni, L’wren Scot… Najiskrenije govoreći, sva moja modna iskustva su sve u svemu bila sjajna, i to još od ranih beogradskih dana kada sam postala član udruženja manekena pa sve do nebrojanih svetskih putovanja, čak i kada sam najveći deo vremena provodila u avionu ili u hotelima zbog revija, foto snimanja ili reklama. Kao foto model sam puno radila za Vogue, Elle, Harper’s Bazaar i ostale modne časopise.
Trenutno živite na relaciji Pariz-Njujork. Koliko je teško živeti između dva grada? Gde se osećate više kod kuće, i šta Vas vezuje za svaki od ova dva grada?
I u Parizu i u Njujorku se osećam kao kod kuće, ne mogu da napravim razliku, a identično sam provela vremena i u jednom i u drugom gradu.
Urbana sredina sama po sebi može ponekad da bude naporna, ali ja često putujem i volim da odlazim u prirodu na rekreaciju i bavljenje sportom. Pariz je i dalje najvažniji modni centar, ali Njujork je broj jedan destinacija za modernu umetnost, pozoriute, a sve više i film. Prema tome, ono što me najviše vezuje i za jedan i za drugi grad, je uvek bio moj posao, ali i moja porodica.
Studirali ste glumu, ali ste se ipak opredelili za karijeru producentkinje. Kako je do toga došlo?
Posle uspešne manekenske karijere, počela sam da radim kao pozorišna i filmska glumica, i to uglavnom u Njujorku. To je trajalo dosta dugo, međutim od onog trenutka kad sam postala mama i supruga, morala sam da donesem neke važne odluke u svom životu, i umesto stalnih poslovnih angažovanja rešila sam da provedem više vremena sa svojom porodicom. U to doba sam već bila 20 godina u estradnom svetlu, i bilo mi je neophodno da napravim jedan break, međutim on je potrajao malo duže nego sto sam očekivala. Zapravo, tada smo moj moj suprug i ja krenuli kreativno da sarađujemo i njegovi umetnički projekti su nas slali opet sa jedne strane sveta na drugu. Pre nepune tri godine smo se ponovo vratili u Njujork, posle punih šest godina provedenih u Parizu, i sada smo uglavnom vezani za Njujork gde se sada moja ćerka školuje. Sve u svemu, ja sam rešila da moje lično iskustvo usmerim ka filmskoj i pozorišnoj produkciji.
Prošle godine ste osnovali svoju produkcijsku kuću 610FILMS u Njujorku. Kako je sve počelo? Koliko je teško uspeti u filmskoj industriji u Americi?
Do osnivanja 610 Films je došlo posle dosta dugih priprema i osmišljavanja koncepta koju vrstu filmske ili pozorišne produkcije zelim da radim. I kao što sam ranije napomenula, želela sam da uobličim svoje lično iskustvo kroz producenski rad, prvenstveno kroz umetničko-eksperimentalne filmove, zatim dokumentarne filmove o umetnosti i umetnicima (na nekovencinalan način), a sad već pripremam projekat sa pozorišnim rediteljima u vezi snimanja pripreme jedne nove predstave i transformacijama kroz koje glumački proces dolazi do izražaja. Isto tako, u planu mi je da snimam postavljanje operskih predstava na scenu na nesvakidašnji način.
Trenutno radite na dokumentarnom filmu “Beyond Berlin and Brooklyn”. Možete li nam reći više o ovom projektu?
Prošlog novembra za vreme AMF-a u Saint Monici sam upoznala američko-nemačkog producenta koji je želeo da sarađuje sa mnom na mom konceptu stvaranja dokumentarnog filma o underground art sceni. Derek Marshal me je pozvao da dođem u Berlin i da vidim nastupe tranvestita i drag qweens u popularnom klubu u kome je on jedan od vlasnika. Tako da sam ja provela zadnje dane prošle godine u istočnom Berlinu kompletno inspirisana čitavim umetničkim miljeom koji sam tamo otkrila. Posle nepunih mesec dana za vreme Filmskog festivala početkom februara, vratila sam se u Berlin sa Ivanom Talijančićem, mojim pozorišnim i filskim saradnikom, i krenula da snimam deo te priče. Trenutno sam u post produkciji sa tim projektom.
Udati ste za poznatog brazilskog skulptora Saint Clair Cemina o kom trenutno radite dokumentarac. Kako izgleda vaša saradnja na ovom projektu?
Saint Clair je želeo da ostvari ostvari jedan interesantan projekat sa svojim prijateljem italijanskim filmskim rediteljem, Antonio Tibaldijem tako da su oni došli do zajedničkog koncepta pre par meseci. Njihova ideja mi se jako svidela i odmah sam počela da nalazim način kako da se to realizuje. Znači koncept se zasniva na priči iz grčke mitologije, u isto vreme kombinovan sa njihovim ličnim iskustvima o polovidbama i o moru. Antonio dolazi iz aurtalijske familije koja je emigrirala u Italiju pre više od sto godina, a Saint Clair je portugalsko-italijanskog porekla kome su isto tako preci bili moreplovci. Od onog trenutka kad je Saint Clair osmislio da napravi ploveći objekat od mermera koji je dugačak 5 metara, Antonio je sa svojom filmskom ekipom non stop uz Saint Clair-a i snima svaki detalj vezan za materelizaciju te ideje. Od Bruklina do Pekinga, pa do Sao Paola, ta priča je trenutno u razvoju (s obzirom da Saint Clair ima svoje atelje i u Kini i ovde.) Krajnja destinacija je Brazil, zemlja Saint Clairovog porekla. Nisam prisutna na snimanjima i putovanjima zato što želim da njihov zajednički pristup bude totalno slobodan, bez mojih uticaja, i bez obzira na vremensku razliku mi i svakodnevno komuniciramo i pratimo sve faze te kolaboracije, dok ja radim na drugim projektima. Kada dokumentarni film bude kompletno gotov, videću na osnovu materijala gde je najbolje da ga plasiram.
Nakon niza kritika da ne posvećuje dovoljno pažnje ženama u filmskoj industriji, filmski festival u Kanu je 2015. godinu proglasio za “Year of la Femme”. S obzirom da ste posetili festival, kakvi su Vaši utisci? Da li mislite da žene imaju podjednake šanse u filmskoj industriji kao i muškarci?
Da, istina je da je sve vise žena producenata u filmskom svetu. Ovde u Njujorku sam odmah po osnivanju kompanije postala član NYWIF (žensko udruženje filmskih radnika). U principu po mom mišljenju, kada se radi o bilo kojoj kretivnoj delatnosti, ne postoji razlika između muško ženskih polova, međutim istina je da je mnogo teže baviti se ovim poslom kada ste vezani za porodicu i odgajenje dece. Biti majka je jedna od najtežih uloga koju sam ikada imala, ali je nezamanjliva, najvažnija i najlepša stvar koja mi se desila u životu. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju sve do sada kada ste mi postavili pitanje, da su uglavnom žene producenti moji inostrani saradnici.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta mislite o promenama koje su u naš život doneli savremena tehnologija, internet i društvene mreže?
Već odavno ne mogu da zamislim život bez kompjutera, IPhonea, IPada… kompletano moj celokupan kreativan proces je zasnovan na korišćenju tehnoloških sredstava. Od biranja kamere, do postprodukcije i korespodencije, pa sve do montaže.
Na čemu ste trenutno najviše angažovani i koji su projekti još u planu?
Trenutno radim na adaptaciji jednog romana i modifikaciji scenarija. Pred put u Evropu krajem ove nedelje snimam još jednu epizodu ovde na Menhetenu sa Adamom Fusom, engleskim umetnikom i fotografom u njegovom studiju.
Muzika koju trenutno slušate
Ja konstantno slušam klasičnu muziku, uz izbore originalne muzike koju mi šalju moji saradnici za naše projekte. Ali prvenstveno volim da slušam operu i alternativni jazz.
Knjiga koju trenutno čitate
Alan W. Watts, The wisdom of Insecurity.
Sajt koji svakodnevno posećujete
Twiter, Thetre Mania, BBC, Le Monde, Varity, Film Festivals.com…
Putovanje koga se rado sećate
Teško izdvojiti, pošto stalno putujem i to po celom svetu. Ali recimo nedavno sam bila u Arizoni i otkrila sam nove destinacije (Sedona i Jerome) koje su me neverovatno inspirisale da radim film o postavljanju opere Thais u sred pustinje. Isto tako, svi odlasci u Aziju ili južnu Amerku su uvek bili maksimalno uzbudljivi i kreativni.
Šta uvek nosite sa sobom
Moj telefon.
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Zavisi gde. U Parizu Caffe Flore, u New Yorku najbliži diner.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Moj moto je da ako možeš da sanjaš, možeš i da realizuješ to što si zamislio pre spavanja.
Koja je tvoja vizija ovogodišnjeg Cinema City festivala i u čemu seogleda tvoj lični pečat?
Cinema City je ove godine konačno sazreo – i programski i kao festival. Imamo novi programski koncept i novi prostorni koncept. “Osvojili” smo jedan predivan deo Novog Sada – Limanski park i Kinesku četvrt (polu-napuštena industrijska zona blizu Dunava) promovišu se mladi autori, prvi i drugi film, art-house ostvarenja, filmovi snimljeni sa budžetom do 10 hiljada dolara… 7 dana možeš baš da uživaš u kvalitetnom filmskom programu, ali i koncertima, panelima, izložbama.
Kada sam radio kampanju za festival, trudio sam se da odaberem jedan svež pristup kada je vizuelni identitet u pitanju. Prozračno i moderno, ali sa dozom pop-a. Mislim da mi je pošlo za rukom, ljudi super reaguju na dizajn.
Koji su tvoji favoriti i preporuke na ovogodišnjem festivalu?
Južnoafrički film Necktie Youth iz selekcije 360, Kurt Kobejn: Montaža Pakla u selekciji Planet Rock, i premijera na koju sam posebno ponosan jer sam deo tima koji je napravio film – dokumentarac o Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu prošle godine – koji sam radio zajedno sa Nemanjom Babićem i Vladimirom Miladinovićem.
Kao jedan od osnivača HNS Creative, imaš ogromno iskustvo rada na brojnim festivalima uključujući i Exit. Koliko je zahtevno raditi na tako velikim i zahtevnim festivalima i kako te je to iskustvo oblikovalo? Taj rad sigurno podrazumeva dosta strasti, šta tebe pokreće?
Ja sam za Exit počeo da radim kao jako mlad. Nekim spletom okolnosti, bačen sam u “vatru” sa 19 godina, i vrlo brzo sam morao da pohvatam konce u jednoj tako velikoj organizaciji. Specifično je raditi festivale, obično si okružen ljudima koji imaju ogroman drive da se bave baš tim poslom, rokovi su kratki, a strasti su bukvalno vrele. Sećam se jedne godine smo radili Exit, Cinema City, Chemical Brothers i Pepperse u Inđiji. Ja sam bio art direktor na svim projektima.. Internet nije bio toliko raširen, štampali smo milione flajera i brošura. Sad iz ove vizure, ja ne znam kako sam to preživeo. Moraš biti malo “iščašen”, mislim da to definitivno nije za svakoga. Takođe smatram da kada prođeš 10 velikih festivala kao mlad dizajner, nakon toga je teško naći prave izazove.
Jedan si od osnivača SHARE Fondacije koja se bori za zaštitu građanskih prava u oblastima privatnosti, slobode govora, transparentnosti i efikasnosti vlasti i elektronskog nadzora. Fondacija je nedavno predstavila “Internet Atlas Srbije”, možeš li nam reći više o tom projektu?
Najbolja stvar kod svih projekata Share Fondacije je što su prilično decentralizovani u svom nastajanju. Onog trenutka kada se poklopi energija više ljudi i kada se oni usinkuju oko neke ideje, nastane novi projekat. Trenutno najaktivniji “ogranak” Sharea je definitivno Share Defense, koji na čelu sa Đorđem Krivokapićem i Vladanom Jolerom pravi ozbiljne rezultate kada je u pitanju borba za slobodan internet. Internet Atlas Srbije je jako kvalitetan projekat, nedavno je prezentovan u CZKDu, i nadam se iskreno da će uspeti da dobije reach kakav zaslužuje. Image may be NSFW. Clik here to view.Iz serije Landscapes
Baviš se dizajnom, fotografijom, videom, novim medijima… Sa čim se najviše identifikuješ i u čemu najviše uživaš?
Najviše uživam u kombinaciji svih svojih interesovanja. Estetika je ono što me najviše zanima, bez obzira koja je platforma u pitanju. Kada je fotografija u pitanju, pošto dosta putujem, uglavnom fotkam “totale”, neke pejsaže koji na mene ostavljaju jak utisak. Mnogo sam srećan što su kamere na telefonima postale toliko dobre, bukvalno ovaj trenutak sam godinama čekao.
Na šta si u svojoj karijeri posebno ponosan?
Na to što sam kroz svoj dosadašnji rad uspeo da istražim i isprobam sve svoje talente.
Pored svega ovoga, ti si i pasionirani biciklista. Koji bicikl voziš, gde najčešće voziš i koje su ti najzanimljivije rute koje si do sada prešao?
Vozim dva bicikla, zavisi gde i kada – Merida Big Nine 29’’ mountain bike i Fuji Declaration gradski single speed. Trudim se da svaki slobodan trenutak provedem na biciklu. Doživljavam ga kao meditaciju, sport i prevozno sredstvo. Volim da vozim po Beogradu, nema ničeg lepšeg od noćnih vožnji po gradu, od kluba do kluba. A i Košutnjak je mnogo dobar teren, velika je privilegija imati tako dobar mountain bike park tako blizu velikog grada.
S obzirom na to da je Breakfast online magazin, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže? Na koji način su društvene mreže transformisale posao kojim se baviš?
Obzirom da sam nekako odrastao uz internet, sve te promene su bile nekako sastavni deo mog ličnog razvoja pa ih nisam doživeo kao nešto veliko i naglo. Još kao klinci smo osnovali i održavali jedan veliki community – dizajn forum Dizajn Zonu i praktično sam najviše o internetu naučio upravo vodeći forume tamo. Ja mnogo volim internet, tu se osećam odlično!
Na čemu si trenutno najviše angažovan i koji je tvoj sledeći projekat?
Trenutno je Cinema City u poslednjim nedeljama priprema, počinje 29. juna i traje do 5. jula. Nakon toga imamo par projekata za klijente iz korporativnog sveta, razvijamo ideju o Share konferenciji u Švedskoj.. Gledam negde da uglavim malo mora i planine…
Muzika koju trenutno slušaš
Dean Blunt, Boards of Canada, Arthur Russel, Run The Jewels, Romare
Knjiga koju trenutno čitaš
Istraživačko-novinarski-triler Stevana Dojčinovića – “Šarić – kako je
balkanski kokainski kartel osvojio Evropu”, lol.
Kako se prvi put stvorila ideja i potreba da napraviš ovaj autobiografski roman i koliko je bilo teško obraditi tako intimnu i ličnu tematiku?
Prva ideja se stvorila pre jedno četiri godine. Tu temu sam kratko posetila u poslednjem stripu zbirke “Hladna kao led”. Sudeći po reakcijama, bilo je dobro vreme da se tema proširi. Naravno, rad je bio mukotrpan. Napisati i nacrtati strip od 150 tabli u roku od godinu i po dana je mukotrpan rad, emotivna komponenta tu nije pomogla.
Kroz rad na ovom stripu si u isto vreme sklapala isliku o svom ocu. Kako je izgledao taj proces i koliko je to istraživanje promenilo sliku koju si o njemu imala?
Slika je ostala ista, samo malo sređenija. Na knjizi nisam radila da bih isterivala demone, no više da podelim tu neku priču.
Koliko je bilo teško približiti okolnosti u kojima se radnja odvija publici koja nije upoznata sa političkom i istorijskom situacijom na ovim prostorima?
Pa i nije bilo toliko teško, samo nisam htela da prenaglim sa istorijskim opisima slikovitog Balkana. U svakoj kulturi postoje slični arhitipovi, slične političke i kulturološke mustre, ljudi shvataju takve priče na intuitivnom nivou. Potrebna su im samo imena igrača, za koga igraju, i kako su završili.
Možeš li nam reći malo više o procesu reprodukovanja porodičnih fotografija u stripu?
Skeniram ih u velikoj rezoluciji i onda uvećavam. Neverovatno je koliko se može otkriti iz jedne stare fotografije, po izrazima lica, po detaljima. Najvažnije su oči, sve se ostalo popunjava oko toga. Tim procesom sam otkrila modricu na oku moje pokojne baba Stane, koju je fotograf pokušao da pokrije foto-manipulacijom. Na fotografiji drži oca, a on novorođenče.
Kroz tvoj opus se može videti veliki uticaj života u Jugoslaviji, emigrantskog iskustva, ali i severnoameričke sredine. Na koji način uspevaš da kanališeš ove različite izvore inspiracije?
Pa, bez razmišljanja. Kad crtam ne razmišljam o tome šta je to što me konkretno inspiriše, kao što, na primer, ne razmišljam kako hodam. Svi ti uticaju izađu na površinu jer su deo nekog unutrašnjeg database-a, sve što sam pokupila godinama, a i dalje kupim.
Šira publika u Srbiji se prvi put upoznala sa tvojim radom kroz knjigu Ženski strip na Balkanu za koji si uradila i naslovnu stranu. Da li je izazov biti žena na strip sceni i koliko je ova edicija uticala na afirmaciju strip autorki u regionu?
Meni je biti žena u stripu najmanji problem. Mislim da sam počela da se stripom bavim baš u pravo vreme, kada mi je to što sam žena čak možda i pomoglo da nađem dobrog izdavača. Nakon Persepolisa je sve krenulo na bolje za žene, naročito u autorskom stripu, u kome sada, makar u Kanadi, ima više žena no muškaraca.
Koji strip crtači su najviše uticali na tvoj rad? Da li nalaziš inspiraciju i u drugim medijima osim stripa?
Charles Burns mi je najveći uticaj, Basil Wolverton nakon toga. Inspiraciju retko crpim iz stripova, više iz knjiga, filmova i teatra, istorije umetnosti.
U poslednjih par godina su se u Srbiji i regionu pojavili novi izdavači i čini se da se scena sve više razvija. Koliko pratiš strip scenu u Srbiji i regionu? Čiji rad ceniš?
Scenu u regionu redovno pratim jer se osećam delom nje. Cenim radove Irene Jukić Pranjić, Sonje Gasperov, Aleksandra Zografa, Igora Hofbauera, Bruna Tolića, Johanne Marcade, Wostoka… Ima ih puno. Teško mi je setiti se svih imena. Scena je stvarno prepuna genijalnog talenta.
Strip umetnost u Srbiji i dalje nije dovoljno afirmisana i kreće se u dosta uskim krugovima. Šta bi po tvom mišljenju trebalo promeniti da bi se strip više popularizovao na ovim prostorima?
Na našim prostorima nema manjka talenta. Naši ljudi, u Hrvatskoj i Srbiji rade uglavnom za inostrano tržište, francuske, italijanske i američke izdavačke kuće. Problem je pto nema sredstava za domaće stvaralaštvo, to jest za autorski strip. Tržišta su jako mala i izolovana.
Za vreme SFRJ strip je bio jako afirmisan. Naši strip magazini su plaćali strip crtače, i to dobro. Od toga je moglo da se živi. Ali tada smo imali tržište od 22 miliona ljudi, i srpsko-hrvatski jezik koji je pokrivao veliki deo tog tržišta. Nakon raspada Jugoslavije raspalo se i to tržište. Izdavači autorskog strupa jedva opstaju, i to uglavnom rade iz ljubavi. U maksimalnom tiražu od 500 se zaradi i ne razmišlja. Za autora retko šta ostane. Mislim da bi povezivanje tržišta sa sličnim govornim područjima bilo jedino rešenje. To smo sad pokušali sa Otadžbinom u Srbiji. Izašla je u partnerstvu izdavača 2×2 iz Zagreba, i System Comics iz Beograda.
Šta trenutno čitaš od svetskih izdanja i koje stripove bi preporučila?
Preporučila bih stripove tima Tin Can Forest iz Kanade. Odlični su. Njihov poslednji album “We are going to Bremen to be musicians” je remek delo. Tekst je napisao Geoff Berner.
Na čemu si trenutno najviše angažovana i koji su ti sledeći projekti?
Trenutno radim na ilustracijama za knjigu poezije, čista tezga. Nakon toga se vraćam radu na novoj knjizi stripa. Nakon težine Fatherlanda prelazim na vesele priče iz detinjstva.
Gostovanje u Islamu Grčkom, u kuli Stojana Jankovića, tokom radionice Umetnici u egzilu. Radionicu su organizovali zajedničkim snagama Centar za mirovne studije iz Zagreba i CZKD iz Beograda. Nakon radionice me je Irena Jukić Pranjić sa suprugom povela na turneju po Istri. Obišli smo Opatiju, Pulu, Groznjan. Zaljubila sam se u Istru.
Šta uvek nosiš sa sobom
Ključeve i bankovnu karticu
Omiljeni doručak
Ovseni kosmići sa medom i mlekom.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Pa… Pošto je danas Dan borbe protiv fašizma u Hrvatskoj, poželela bih svima u regionu sretan Dan borbe protiv fašizma.
Odrastao si i formirao si se stvarajući različite medijske sadržaje i pripadaš generaciji koja se sa lakoćom poigrava u svakom mediju. Šta bi izdvojio kao svoje najveće uticaje u tom periodu, a šta te pokreće danas?
Mislim da je globalizacija pogubna za kreativni proces. Tolika količina informacija i vizuelnog sadržaja koji svako od nas svakodnevno konzumira u početku može biti stimulativna za rad, ali vremenom taj kvantitet sadržaja koji konzumiramo obeshrabruje. Obeshrabri kad vidiš koliko su tvoji napori, praktično uzaludni u tom moru sadržaja koji protiče oko tebe, i koliko je na kraju “sve već napravljeno”.
Tu dolazimo do zaključka da je neka vrsta dobrovoljne izolacije ključna da se bilo šta napravi. Pod izolacijom uopšte ne mislim na bukvanu izolaciju, da sad čovek mora da bude osamljen, “ostavljen na miru” da radi na svom “delu”. To je naravno poželjno, ali nije presudno. Jako je bitna izolacija u smislu protoka informacija i konzumiranja vizuelnog sadržaja. Čovek sebi mora postaviti neke okvire da bi ih ispunio. To je neka vrsta auto-totalitarizma!
Možeš li da izdvojiš projekte kroz koje si ostvario svoja lična interesovanja i strasti?
Manje više mislim da su to svi projekti koje sam uspeo da “isteram” do kraja, bilo da su komercijalnog ili autorskog karaktera.
Mislim da su kreativne aspiracije koje te na kraju nateraju da nešto konkretno uradiš, da stvoriš neko delo, iako duboko u sebi znaš da to nikome ne treba i da skoro nikog ne intresuje. To jeste neka vrsta DEMONA. Demona koji te tera da nešto stvaraš iako si prilično uveren u uzaludnost svega toga. Znači, kad bi prihvatili tezu da su kreativni nagoni neka vrsta demona onda bi sam rad na nekom umetničkom delu mogao da se shvati kao “isterivanje demona”! Na kraju, ispada da se svi mi pomalo lečimo kroz to što radimo… nije Vudi Alen jedini.
Ovi radovi me uvek podsete na to koliko je materijalizacija bitna. Oni su rađeni u velikim formatima, i u kombinaciji dva materijala koji se retko koriste zajedno, a to je furnirani medijapan ( sugestivni material iz domova kulture) i pleksiglas ( material iz tržnih centara i banaka). Kontrast ova dva materijala daje čudnu vanvremensku emociju.
Ako bi morao da odaberem jednu star kojom bih morao da se bavim do kraja života mislim da bi to bile ove ikone… a gde su ikone tu su i crkve i kuće bogataša.
Priča o filmu i početak rada na Ederlezi Rising učinio je da srpska javnost eksplodira na sam pomen da će u njemu učestvovati Stoya, jedna od največih zvezda filmova za odrasle. Kako ste Dimitrije Vojnov i ti počeli i uozbiljili Ederlezi i kako se priča sada nastavlja?
Ideja se rodila negde krajem 2011. godine, scenario smo imali već krajem 2012. godine i trebalo bi da imamo snimljen materijal do kraja tekuće godine. Trenutno smo u fazi intenzivnih predpriprema, sklapamo tim koji će realizovati film. Radnja filma je smeštena u svemirski brod, koji ćemo mi tretirati kao neku vrstu metaprostora… po sredi je ljubavni film o odnosu čoveka i mašine odnosno astronauta i androida. Stoya je bila “predodređena” za ulogu androida, za ulogu “osobe koja to ustvari nije”.
Kakva su iskustva upoznavanja i rada sa Stoyom, i generalno rada sa ljudima koje ceniš ili sa kojima se družiš, da li se “snovi dobrih dečaka zaista ostvaruju” kao što je to jednom rekao Dimitrije Vojnov?
Stoya je u javnosti stvorila veliku količinu pozitivne tenzije oko svog lika i dela. S jedne strane ona je zvezda porno industrije, koja predstavlja jednu od najsurovijih kapitalističkih tvorevina, sa druge strane ona je intelektualka, aktivistkinja i kolumnistkinja New York Times-a i Guardiana. Tako da ona svojom pojavom stalno provocira percepciju javnosti o porno industriji, seksualnim radnicima ali i o današnjem američkom društvu i vrednostima koje ono nosi.
Mi smo sa Stoyom već pravili probne snimke i sam rezultat je bio iznad očekivanja. Ona jeste naturščik, ali zbog velikog performerskog iskustva poznaje sve zakonitosti rada na setu. Sa druge strane ključna stvar kod Stoye je što ona nema neku svoju fiks ideju o glumi i vrlo je otvorena za sve sugestije i korekcije.
Šta su tvoji snovi, a šta ti noću ne da da zaspiš…
Spavam spokojno. Ne sećam se snova, još od detinjstva….
Tvoja životna misija, totalitet tvojih fantazija ili projekat kome se skromno i usrdno nadaš?
Nadam se dubokoj starosti, dobrom zdravlju bližnjih i životu bez bola.
S obzirom na rasute ambicije i premnogo posla, na čemu si trenutno najviše angažovan?
Trenutno sam, kao i uvek, najviše angažovan u studiju METAKLINIKA, radu na filmu Ederlezi Rising i takođe privodim kraju knjigu NACIJA. Očigledno je da će božja pomoć biti presudna da se sve što sam započeo privede kraju…
Muzika za duhovni preobražaj
Nešto od Severine… ne, ne ipak Betoven
Knjiga za laku zabavu i trenutke opuštanja
Uvek preporučujem zbirku priča “Četvorodimenzionalni košmar” Dž.G.Balarda
Strip (koji ti je žao što nije tvoj)
Svi Chrisa Ware-a
Film (koji ti je žao što nije tvoj)
Beyond the black rainbow,
Video jela – zelen bor
Ovozemaljsko putovanje
Transibirsk železnicom od Moskve do Vladivostoka
Šta uvek nosiš pri sebi
Papir, patent olovku, novac i telefon Nokia 515
Omiljeni doručak u idealnim uslovima
Njeguški pršut u bilo kom aranžmanu.
Motivaciona poruka našim narodima
Samo kupovina domaćih proizvoda može izvući zemlju iz krize!
Kako započinješ dan i na koji način se informišeš?
Kafa, musli, tuš, pa upad na mejl, fejsbuk i instagram.
Informacija želim što manje i zato uvek dobijam više od toga, potpuno slučajno i usput. Inače sam odavno odustala od tzv. Naše Stvarnosti.
Trenutno se nalaziš na poziciji predsednice Odbora SOFEST-a. Kako je došlo do te saradnje i šta za tebe ova pozicija znači?
Pitali su me je l’ hoću, a ja sam rekla hajde. Mislila sam da ću se baviti idejama, a trenutno istražujem koliko košta crveni tepih, šta je problem s kontima, od koga se iznajmljuje ozvučenje i kojim se autobusom vraćaju novinari. Okej, bile su i neke ideje… To smo rešili u prvih sedam minuta.
Na stranu itison na metar, za mene ovo znači priliku da nešto popravim, da nešto malo napravim. A pošto su to stvari koje me dižu, i pošto i sebe popravljam na taj način, ja onda uvek moram da probam. U Odboru su isto takvi neki ljudi uglavnom. Odbijaju da se smore.
SOFEST od ove godine postaje i festival filmskih profesija. Možeš li nam reći više o ovom novom konceptu i kako je do tog zaokreta došlo?
Shvatila sam da je vreme da ovaj festival dobije neku specifičnost, kojom će se definitivno izdvojiti od ponude na domaćoj, pa i regionalnoj sceni, da je vreme da se malo modernizuje i da dobije šansu da se izdigne iz lokala. Tako smo izašli sa idejom da zvanični žiri dodeljuje samo nagrade za kameru, montažu, scenografiju, kostimografiju, muziku i zvuk. Na taj način će autori ovih segmenata dobiti priliku da i njihovi dometi negde budu u fokusu, vrednovani koliko zaslužuju… A pošto je ovo jedino takvo mesto, bili smo sigurni da će struci ovo biti izuzetno zanimljivo. Po ovogodišnjem odzivu, već je jasno da smo bili u pravu.
Svake godine posebna pažnja je poklonjena jednoj od profesija, ovaj put profesiji kompozitora filmske muzike.
Koji će još sadržaji tokom festivala biti posvećeni upoznavanju posetilaca sa domaćom filmskom muzikom?
Zoran Simjanović, koji će otvoriti festival, održaće i master klas, a publika će ga čuti i s orkestrom na zatvaranju. Na otvaranju, bend našeg poznatog reditelja Milutina Petrovića sviraće muziku iz njegovog filma Petlja, ali i medli domaćih filmskih rok hitova. Posveta pokojnom kompozitoru koji je napisao i mnoge izuzetne filmske skorove, Dušanu Radiću, znači i projekciju njegovog filma Dugi brodovi, izložbu plakata, fotografija i dokumenata vezanih za njegov rad, kao i upoznavanje s njegovim kompozicijama pre i posle filmskih projekcija…
U kojoj meri ovakav zaokret u konceptu festivala može da doprinese približavanju ovih profesija široj javnosti, ali i podizanju profesionalnih standarda u svetu filma?
Kad postoji mesto gde će ono što si uradio biti upoređeno s radom kolega, gde će pogledi biti upereni u tvoj doprinos, sve su šanse da ćeš to doživeti kao motivaciju i inspiraciju. Isto tako, kad je na jednom festivalu kamera ili kostim glavna stvar, to je za neku devojčicu u publici dovoljno da se zapita šta taj snimatelj ili taj kostimograf tačno radi…
Ove godine će u selekciji biti čak 19 filmova. Koji su filmovi na ovogodišnjem festivalu tvoji lični favoriti?
Jedva čekam da shvatim. Kasnim s mnogim gledanjima, rodila sam dve bebe za godinu i po dana.
Kako vratiti publiku u bioskope i bioskope u gradove i na koji način filmski festivali mogu tome da doprinesu?
Što više šoping molova, to više mesta za bioskope. Takva epoha. E, sad, ljudima nedostaje neki sjaj, neka zlatna prašina, da se malkice izmeste… i onda gledaju Grand parade i to. Šljašti onaj studio, šljašte dekoltei, šljašte štikle na pevaljkama. Filmski festivali imaju element spektakla koji ljudima u glavi veže film uz taj neki holivudski vajb, pa im se svidi, zanima ih na neviđeno. Vrati im interesovanje koje su im u ovoj sredini socijalne teme, motivi i drame malo po malo oteli.
Na čemu si trenutno najviše angažovana i koji je tvoj sledeći projekat?
Kako rastu ovi bebeći projekti, lagano otimam neke male prostore za akcije raznih tipova. Redom, projekat LAVA: radionica kratkih fashion filmova, prvi za Anu Ljubinkovic…zatim web magazin i udruženje SIST.RS sa pet čudesnih žena; u oktobru nastavak Rentakultura ekstravagance, ovaj put u izdanju Sveže meso… Pa predstava i eksperimentalni film Utopije…
Muzika koju trenutno slušaš
Saundtrak za saundtrakom najvećih filmskih kompozitora… Razmišljam šta bi sve od klasika bilo lepo pustiti na letnjoj pozornici, ako budemo imali čime da je priručno podignemo.
Cut, Before After, Cup of Jo blog (mada to uopšte ne liči na mene, ali nekako se uvukao u dnevnu rutinu)… Resident Advisor svaki put kad se malo vratim u DJ-ing, bar mentalno.
Huh, svih ih se rado sećam, toliko su davno bila da mi se čine kao neka privatna legenda: svi ti Njujorci, Las Vegasi, Južne Koreje, Švedske, Portugalije, Berlini, Parizi i Venecije… Moramo stvoriti nova sećanja koja uključuju ove nove male ljude.
Šta uvek nosiš sa sobom
Agendu s nažvrljanim obavezama, fotoaparat, gomilu papira od kojih pola neidentifikovanih, termalnu vodu u spreju, mat crveni karmin, tečno rumenilo, par cucli i rasparenih poklopaca.
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak
Ima tih par mesta u Berlinu i Njujorku, više je to branč nego doručak, ali uvek je uključivao one tanjire na tri sprata i neke mimoze. Mini- nostalgija. U Beogradu danas, musli s breskvama, sutlijaš s cimetom i bananama, sladoled s keksom. Ili korpica s malinama kod DJ-a.
Trogir/Holidays After the Fall, tura s Michaelom Zinganelom; Foto: Diana Magdić
U okviru udruženja si radila i na publikaciji “Politics of Feelings/Economies of Love” koja se između ostalog bavi odnosom između ideologije i procesa kreiranja društvenih emocija. Možeš li nam reći više o ovim mehanizmima masovne politike?
Projekt i publikaciju Politike osjećaja/Ekonomije ljubavi radila je ekipa okupljena oko čitalačke grupe k.r.u.ž.o.k. koja je trajala par godina. Uz Ivanu Meštrov i mene iz Slobodnih veza, tu su bili još umjetnički dvojac FOKUS GRUPA i Irena Borić. Knjiga je izašla u izdanju Slobodnih veza I holandske izdavačke kuće ONOMATOPEE.
Nekako je sve više vidljivo da je masovna politika strasti glavna pokretačka snaga u suvremenom političkom polju. Mediji tu, naravno, igraju važnu ulogu. Čini se da nam emocije često ograničavaju kognitivne horizonte, svoje političke odluke ‘donosimo’ slijedeći emocionalni obrazac konteksta koji nas je oblikovao, daleko više nego što ih tretiramo intelektualno. Publikacija, nastala u suradnji s dizajnericom Rafaelom Dražić, sadrži niz tekstova i umjetničkih radova koji na neki način dotiču ovo pitanje. Možda je najplastičniji primjer takvog sagledavanja upravo analiza sovjetskih palača za vjenčanja i sprovode koje su dizajnirane u sovjetskim republikama krajem 60-ih, početkom 70-ih, u modernom stilu, kako bi se sakralni ritual vjenčanja zamijenio sekularnim. Građanski čin registracije braka trebalo je nanovo emocionalno i semantički osmisliti, pri čemu je arhitektura trebala odigrati značajnu ulogu.
Prije neki dan sam na plaži ponovo uzela čitati Holinghurstovu “The Line of Beauty”. Sinoć sam u Zagrebu počela čitati knjigu iz serije “Otpisane” naziva “Lingvistika I marksizam. Zbornik”. Naime, devedesetih je u Hrvatskoj zbog “ideološki nepoćudnog sadržaja, zbog pisma kojim su pisane, etničke ili političke pripadnosti autora, uklonjeno I uništeno više stotina tisuća knjiga koje su završile u kontejnerima, na ulici, ili u reciklaži”. Nedavno je upućen POZIV za prikupljanjem i skeniranjem knjiga nasilno izbačenih iz knjižnica 1990-ih. Bilo tko je ovih dana mogao donijeti otpisane knjige u zagrebačku Galeriju Nova na skeniranje, one su se zatim skenirale te se sada dijele na ovoj stranici.
Radovi koje si predstavila su zapravo rafinirani ručni radovi, crteži (koji to nisu) specifične minimalističke estetike. Koliko je sam proces njihovog nastajanja odnosno ručne izrade, meditacija i ulazak i proučavanje medija? Na šta se sve “Hesitations” odnosi?
Moj rad je već poslednjih nekoliko godina vođen interesovanjem za proces stvaranja, i posebno crtež i akt crtanja. Mislim da bi za crteže koje sam predstavila na izložbi Hesitations moglo da se govori kao i o performativnim radovima.
Hesitations se odnosi više na kretanje nego na neodlučnost. Mislim na kontinuirano kretanje koje opisuje odnose između vrednosti.
Počela sam od dve vrednosti – pozitivne i negativne, punog i praznog polja, odnosno prisustva i odsustva, površine i rupe u papiru. Onda sam gradila površinu ritmičnim ponavljanjem ovih vrednosti, na taj način da kompoziciju ne stvara prevlast jedne od dveju vrednosti, nego samo kretanje, ili vibriranje odnosa među njima.
Tvoji crteži reflektuju rad koji zahteva mnogo vremena, koncentracije i pažnje. Možeš li nam reći više o samom procesu rada?
Rad na digitalnim crtežima bio je čak dosta duži nego što je bila realizacija crteža na papiru, i bio je rezultat više formalnih estetskih odluka u klasičnom smislu. Crteži na papiru su, sa manjim odstupanjima, uglavnom pravljeni prenošenjem odštampane skice na određen nacčin, repetitivnim gestom – ne sve, ali najvažnije estetske odluke bile su napravljene pre početka realizacije.
Digitalne crteže sam započela sa par kockica i odlukom o odnosima među njima. Dalje sam kockice kopirala jednu za drugom, varirajuci po malo odnose među njima, i na taj način sam strukturirala povšrinu platna. Kad sam, posle više od godinu dana, došla do formata 1.5 x 1.5m, te digitalne crteže sam odštampala na pausu, pa sam paus stavila preko papira, i onda sam ubodom igle u svaku kockicu prenosila crtež na papir. Taj drugi deo procesa se dešavao u Beogradu poslednjeg meseca, i tu su mi i prijatelji pripomogli, i puno im hvala za to.
Insistiranje na minucioznom radu koji zahteva puno vremena je stejtment u vreme kada se komunukacija ubrzava i zaglušuje do potpune nerazumljivosti poruka. Da li je i prevođenje digitalnog crteža u analogni pokušaj da se izboriš sa ovim promenama, da ih polemišeš?
Iako sam digitalne crteže iskoristila kao model, nisam stvarno o tome razmišljala kao o prevođenju. U njima sam od početka tražila osetljivost koja je svojstvena klasičnom crtežu, i prema tome sam ih gradila (na vrlo manuelan način), dok sam kod crteža u papiru tražila da prikažem uređenost i kompleksnost svojstvene digitalnom mediju. .
S druge strane, minuciozni rad, osim sto je nešto što mi je prirodno, i način na koji postižem mir i koncentraciju, jeste takođe i statement i izraz nepristajanja na nametnuti ritam.
Imam utisak da u takvom kontinuiranom zapisu vremena kroz repetativni, pulsirajuci gest u kom se stvaranje dešava, vreme na neki način prelazi na stranu crteža.
Pariz je ogromna umetnička scena koja ima dugu tradiciju svetske kulturne metropole. Koliko je to opterećujuće za umetnike koji su na početku karijere, koliko je Pariz izazov?
U Parizu ima više od jedne umetničke scene, pa to naravno zavisi od izbora toga u koju od njih taj mladi umetnik želi da se uključi. Ako govorimo o mainstream komercijalnoj sceni, naravno da su mogućnosti usko vezane za mehanizme funkcionisanja tržišta, i ono što je kao i skoro svugde najveće opeterećenje za mlade umetnike su egzistancijalna ograničenja. Konkurencija je isto jako velika, ali je nekako i mogućnost uvek vidljiva.
S druge strane širina kulturne raznovrsnosti je veliki podsticaj i bitno iskustvo.
Kako bi predstavila parisku kreativnu scenu danas, možeš li da je uporediš sa Beogradom?
Pa ponovo bih eto rekla da pariska scena nije uniformna.
I društveni i kulturni uslovi u Francuskoj su mnogo drugačiji nego kod nas, pa su i rezultati takvih uslova naravno jednako udaljeni. Jedan od najmarkantnijih rezultata je i ta komercijalna scena. U vezi sa kretanjima u krugovima mlađih umetnika, tu se često referiše na neke segmente kulture koji meni lično čak i nisu dovoljno poznati (mislim na razna poigravanja sa estetkom kiča, ‘post-internet umetnost’…)
Mislim da je kod nas posebno dobra scena mlađih umetnika, i čini mi se da tu postoje radovi koji bi jako lako mogli da funkcionišu u bilo kojoj kulturnoj metropoli, pod uslovom da se za njih na neki način prokrči put do tih relevantnih scena.
Koji umetnici su najviše uticali na tebe, čiji rad danas ceniš i u kojim medijima nalaziš inspiraciju?
Carsten Nicolai, Vincent Barré, Robert Ashley, Esther Shalev Gerz, Ryoji Ikeda, Channa Horwitz…
Što se tiče medija, jako me interesuje zvuk.
Na čemu si trenutno najviše angažovana i koji su ti dalji planovi?
Trenutno u Parizu radim više poslova, i dalje u pokušaju da samo preživim tu, ali mi je cilj da nađem način da se bavim umetnošću i da živim od toga.
U čemu oklevaš?
Šta da kažem. Između lubenice i dinje..
Muzika koju trenutno slušaš
Ovih dana Don Cherry, Organum, Sylvia
Knjiga koju trenutno čitaš:
Beton, Tomas Bernhard
Novinski članak koji si skoro pročitala:
Slabo čitam novine.
Sajt koji svakodnevno posećuješ:
Ne postoji.
Šta uvek nosiš sa sobom:
Telefon.
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak:
Pire od jagoda sa mlevenim lanenim semenom, golicom i malo pahuljica. Ili pahuljice sa jogurtom i borovnicama.
Breakfast je razgovarao sa Jean Robert Saintilom, osnivačem i vlasnikom Saintil Communications i platforme Risi.ng, o povezanosti tehnologije, biznisa i kulture, o talk/ideas platformama, o hipsterskom biznisu, kreativnoj industriji danas i njenim obavezama i slobodama u odnosu na brendove i globalne izazove, i još…
Pre svega, kako si počeo da se baviš svojim poslom? Da li je to nešto što si oduvek želeo?
Zanimljivo je da me to pitaš, ali posao kojim se bavim nije ono što sam zamišljao kada sam bio mlađi. Imao sam uobičajenu ideju knjiškog moljca – da postanem pisac. Što sam na neki način i postigao, iako u mnogo manjem obimu koji sam nameravao sa svojim ograničenjem u novinarstvu i nekoliko drama koje sam pisao. Što se tiče toga kako sam stigao dovde, to je zbog toga što sam govorio “da”. Dosta. To, a i studiranje filozofije tokom mojih formativnih godina, od osnovnih studija do mastera. To mi je svakako pomoglo da razmišljam o stvarima iz perspektive drugih, umesto da budem potpuno zatvoren u svoj svet.
Kao urednik časopisa Vs. Magazine i Glass i neko ko je toliko upućen u savremenu kulturu, kako vidiš poziciju časopisa danas (online ili štampanih) kada je internet omogućio demokratiju svakome ko želi nešto da podeli? Da li postoji prostor za nove časopise? Kako doći do čitaoca?
O tome sam dosta razmišljao u poslednje vreme. Na neki način, ljudski pristup organizovanju sadržaja se vratio kao središte uspešnih publikacija, kao i blogova i drugih sadržaja poput strimovanja muzike. Na primer, Tidal i Apple Music koriste ljude za pravljenje plejlista, nasuprot oslanjanju na algoritme. Da bi nešto imalo značenje, neophodano je da bude nešto ljudsko, autentično i kontekstualno relevantno. Naravno, ono što fali je posvećenost koju su čitaoci imali prema publikacijama, ali jedini način na koji mogu da prežive je stvaranje niše, specifičnog glasa, bez obzira na medijum.
Šta pod time mislim? Da li je to godišnji round-up najboljeg sadržaja sa sajta poput It’s Nice That? Da li je to serija ozbiljnijih članaka i editorijala koji postoje odvojeno od online sadržaja poput Proteina? Da li je fizički objekat ono što je bitno, ili je bitna mogućnost da kažete nešto o bitnim temama tog dana? Ili je u pitanju opora diskusija o vizuelnoj kulturi poput ASX, ili možda prelepo mesto kratkih sadržaja poput Nowness? Kada to uspete da savladate, možete da idete odatle unazad.
Pokrenuo si globalnu platformu Chorus+Echo, pokretač si nekoliko kritičkih debata i izložbi, izdavačkih kuća, konferencija, osnovač si globalne “talk” platforme Risi.ng (Rising Minds). U poslednje vreme vidimo rast popularnosti talk/ideas platformi, kako to objašnjavaš? Kako je počela priča sa Risi.ng?
Prisustvujemo zaokretu ka inteligentnom, neformalnom uvidu preuzetom iz “conference” prostora, što je odlično. Ono što sve to povezuje je (opet ta reč) glas. Bilo da je u pitanju glas govornika koje smo uvek počastvovani da imamo na Rising Minds, ili stručnjaka u slučaju Chorus+Echo, ili bilo koga ko radi nešto u šta veruje. Ukoliko imate šansu da naučete od onih koji su profesionalno uključeni u određene oblast i koji su voljni da podele svoju tačku gledišta, zašto da ne?
Što se mene tiče, uvek sam bio pokretač svoje početne tačke. Što je u isto vreme i blagoslov i prokletstvo. Pre nego što sam počeo da radim u časopisima, započeo sam fanzin sa svojim dobrim prijateljem koji se zvao This&That kome je bio cilj da zapuši rupu između vizuelne kulture (kao što je Dazed ili The Face) i kritičkih, ili bar kreativno napisanih, članaka. Imao je neki uspeh tokom ‘90tih i ranih ‘00ih, zbog kog sam počeo da pišem za Dazed, zatim Vs. Magazine i još neke druge. Takođe, osnovao sam institut digitalne umetnosti, svetlosti i zvuka koji se zvao Grok Institute, sa sadašnjim vlasnikom Seene i HarmonyPark agencije, Andrew McPhee, kako bih premostio kritičko-digitalni jaz u Londonu. Suštinski, oduvek sam se osećao primoranim da popunim jaz koji me motiviše. Samo moram biti izbirljiv sa stvarima za koje se borim. Nešto sa čim se i dalje mučim, ali sam sve bolji u tome.
Odakle dolazi tvoje interesovanje za vezu između Tehnologije, Biznisa i Kulture i koja je najinteresantnija stvar koja se na tim poljima dešava trenutno?
Veliki broj ljudi i brendova i dalje misli o ovim stvarima kao o trampi. To je konceptualni vremenski trik, jer je za vreme našeg veka došlo do tranformacije od nekoliko različitih oblasti do prosto različitih aspekta konteksta u kom živimo. Što se tiče Saintil Comms, poenta je u pomaganju klijentima da komuniciraju, i da se uključuju na drugačiji način u trojku Tehnologije, Biznisa i Kulture. Pričanje relevantnih priča i narativa, koristeći alatke koje su nam na raspolaganju. Trka u biznisu je prestala da se vrti oko “najboljeg”, već je sada bitna “zvučnost”. Ukoliko ste “tech” brend, morate razumeti kulturu publike u pogledu hrane, mode, putovanja, umetnosti, ne samo tehnologije. Ukoliko ste kulturni brend, morate da znate kako na najbolji način da iskoristite tehnologiju kako bi se vaša poruka čula na bezbroj dodirnih tačaka online i offline i kako biste maksimizovali poslovne rezultate. Više ne postoje u vakumu sami za sebe.
Kako danas vidiš kreativnu idustriju? Filozofiije brenda i odnos prema globalnim problemima je jači nego ikada. Koje su slobode, a koje odgovornosti njenog delovanja? Kako je voditi kreativnu agenciju u srcu “trendy” Londona?
Da li misliš na koroprativnu društvenu odgovornost? Da, brendovi su sve svesniji da je održivost važnija nego ikada. “Šta je to za šta se zalažeš” je ono što svi treba da se zapitaju, kao i kompaniju/brend sa kojim su u odnosu. Autentičnost nije samo “buzz word”, već utiče na percepciju brenda, zadovoljstvo radnika, prevrate i naravno, okruženje.
U Londonu je to prisutno kao i bilo gde drugo. Jedina razlika je što je užasno skupo ukoliko niste odavde! Pored toga, u pitanju je kotao kreativnosti i ideja. Često ne tamo gde biste pomislili da jeste. Kada isprobavate put kojim se ređe ide, tada vam se dešavaju interesantne stvari.
Da li se tvoj odnos sa agencijama i brendovima promenio sada kada su hipster preuzeli biznis? Šta je važno u radu sa start-up kompanijama?
Ha, čini mi se da moj odogovor o “putu kojim se ređe ide” zvuči prilično hipsterski. U stvari, i ne toliko. Hipsteri nisu zaista uključeni u brendove sa kojima radimo u poslednje vreme. Takođe su malo neuhvatljivi. Teško je pogoditi metu koja se stalno pomera. Takođe, većinu velikih brendova i agencija i dalje vode tradicionalni direktori. Ukoliko bih morao da dam odgovor koji više pogađa suštinu, ono što se promenilo je što su mladi biznisi, pogotovo start-up kompanije, najčešće rođene iz IPO mentaliteta. Ima dosta mogućnosti tu, ali nisam siguran koliko je održivo na duge staze.
Koji je tvoj omiljeni grad?
Omiljeni grad? Teško mi je da se odlučim. Volim Roterdam i njegovu trenutnu regeneraciju.
Šta čitaš?
Čitam “A Room of One’s Own” od Virdžinije Vulf. Mislim da bi to trebalo da bude obavezno štivo za svakoga koi ma 11 godina, i onda da se čita opet na svake četiri godine.
Koji ti je omiljeni doručak?
Obožavam pečene granole i ovsene pahuljice sa svežim voćem. Prilično “vanilla” odgovor, znam.
Nešto za kraj?
Hvala na intervjuu. Radujem se zajedničkom učešću na Golden Drum-u!
Momir Iseni, jedan od u svakom smislu najsvestranijih fitness profesionalaca u zemlji, tvorac je holističkog koncepta XTNsity. Posle diploma International Sport Sciences Association i usavršavanja u oblasti metaboličkih treninga, kao i godina iskustva u poslu koji tek posledljih godina dolazi u fokus, Momir je razvio specifičan pristup vežbanju i ishrani, uz stalni rad na motivaciji ali i organizaciji života. Ovaj zanimljivi razgovor iz teretane zato prenosimo u Breakfast.
Kako je teklo tvoje usavršavanje do koncepta XTNsity, ali i geneza samog koncepta? Koje promene su te odredile na ličnom i profesionalnom nivou?
Osnova svega je neprestana otvorenost ka promenama. Posle završenog Tehnološkog fakulteta i nakon godina rada „u struci“ našao sam se pred izborom da li da nastavim dalje priklanjanjajući se nepisanim normama, ili da se okrenem onome što sam oduvek voleo. Pošto redovno i sa zadovoljstvom vežbam još od srednje škole, svest o potrebi negovanja telesnog je postala zaista bitan deo moje ličnosti, i odlučio sam da je došlo vreme da se posvetim onome u čemu zaista uživam. Bilo je, naravno, straha od potpuno otvorene, nepredvidljive budućnosti. Ali jedini način na koji je moguće nadvladati strah je ne zanemarivati ga – i suočavati se sa njim! Uz strah su, međutim, postojali i ushićenje, ogroman entuzijazam i samopouzdanje. Bio sam svestan snage volje kojom ću drastično promeniti pravac kretanja. Danas tvrdim da ako nešto ne donosi napredak, ne treba nastavljati dalje bez obzira da li smo na to potrošili poslednjih pet ili deset godina. Odabrao sam novi pravac i nastavio njime. Drugo i jako bitno, razvio sam komunikaciju sa sobom, koja je daleko od tapšanja po ramenu i povlađivanja. U tome mi je pomoglo redovno vežbanje, pogotovo poslednjih godina. Nema režima vežbanja koji nisam isprobao i kome nisam bio posvećen barem nekoliko meseci. Izvlačeći pouke i zadržavajući dobre stvari iz svakog od njih, vremenom se profilisao i moj sadašnji, izuzetno svedeni, krajnje minimalistički pristup. Redovno nastojanje da organizam izlažem novim izazovima i ograničenjima i savladavam ih nikako ne može ostaviti um istim kao pre toga. Tu spada i priznavanje sopstvenih grešaka, kako na profesionalnom, tako i na ličnom planu. Najčešće je dovoljno priznati greške sebi i truditi se da ih više ne ponavljate. Uz to sam radio na neprestanom izoštravanju i postavljanju viših ciljeva. Težnja nečemu iza i iznad onoga što sam trenutno u stanju da postignem. I, naravno: verovanje u sebe. Neophodno je verovati u mogućnosti. Ne postoji veština koju je nemoguće savladati, nema discipline koja je nedostupna. Pogotovo nema knjige koju nemoguće pročitati. To je komunikacija najviše vrednosti, jer stvara odgovore, stvara veru u to da su stvari moguće.
Praksa individualnog treninga polazi od ideje da nismo svi isti, da se naše potrebe i mogućnosti razlikuju. Da li nakon godina iskustva možeš da pronađeš nešto zajedničko svima kada govorimo o fizičkom zdravlju? Šta je to u čemu se svi slažemo (bilo da su to problemi, potreba za motivacijom, unutrašnji sklad)?
Ne znam da li će se oko ovoga baš svi složiti, ali znam da svako od nas ima dva jasna izbora u pogledu svega što čini sa životom, a tu spada i fizičko zdravlje. Prvi izbor je da budemo manje od onoga što je naš stvarni kapacitet. Da radimo manje. Vežbamo manje. Zalažemo se manje. Imamo manje. Čitamo manje i razmišljamo manje. Da pokušavamo manje i disciplinujemo se manje. Sve to su izbori koji vode ispraznosti – jednom načinjeni, oni vode životu punom zebnje umesto radosnog iščekivanja. Drugi izbor je – činiti sve! Postati ono što možemo da postanemo. Ulagati sebe najviše što možemo. Pročitati svaku knjigu koju možemo. Davati i deliti koliko možemo. Nastojati, ostvarivati i postizati najviše što možemo. Svako od nas nalazi se pred tim najjednostavnijim od svih izbora. Biti ili ne biti.
Poslednjih godina, svetski trend je okretanje zdravom načinu života koji uključuje vežbanje, uravnoteženu ishranu, ali i rad na sebi u psihološkom smislu. Kako se odupreti trendovima, i učiniti trajnim ovaj zaokret?
Kad čujem „trend“, osetim blagu jezu. Ta reč kazuje kako je nešto popularno samo određeno vreme, sa praznom suštinom skrivenom iza velikih naslova. Ključno je razumeti da vežbanje i pravilna ishrana ne izgrađuju jednostavno veće i snažnije mišiće i zgodno telo, i da je to njihova jedina svrha. Ne mogu dovoljno da naglasim: veći ili snažniji mišići su samo površina. Treba nastojati da izgradimo telo koje je u stanju da optimalno deluje, koje će, dok ga gradimo, izgrađivati nas, naš karakter i samopouzdanje i pomagati da u njemu – uz njega – postižemo više u svakoj oblasti života. Pristup vežbanju mora povećavati i snagu uma i duha, dajući nam unutrašnju stabilnost da prevaziđemo izazove kako u teretani ili na sportskom borilištu, tako i u životu.
Šta je po tebi danas najvažnije u sagledavanju tela?
Najvažnija je svest o besmislenosti sagledavanja tela isključivo u smislu telesnog, dakle odvojenog od unutrašnjeg bića. Telesno je samo jedna od komponenti celine bića. Nužno je posmatratie telo kao supstrat koji omogućava zdravi rast individue kao celovitog razumnog, emotivnog i duhovnog bića. U vezi sa maločas pomenutim trendovima: ne smemo dozvoliti da nas različite varke u obliku popularnih programa koji obećavaju brze rezultate skreću s puta. Potrebno je težiti razvoju snage, mišića i opšte forme na duže staze. U pitanju je neprestani proces, a ne nešto što se dešava na brzinu. Za ponešto su potrebni dani i nedelje, ali za većinu trajnih stvari razmišlja se u kategorijama meseci i godina.
Svedoci smo velikog porasta različitih poremećaja u ishrani, jer današnji način života pored svog stresa ne ostavlja vremena za temeljno bavljenje međuodnosom fizičkog i psihološkog razvoja. Kako si ti postigao balans i unutrašnji sklad između potreba sa jedne i doživljaja sebe, svojih mogućnosti, ali i granica?
Temeljno bavljenje međuodnosima tela i duha nije neophodno. Dovoljno je prepustiti se sopstvenim instinktima. Unutrašnja inteligencija i intuicija često vrlo ispravno saopšte da li je nešto ispravno ili ne. Ono što neprestano naglašavam je nužnost odbacivanja svega što je višak u životu, bile to aktivnosti, navike, a posebno osobe. Nastojanje da se život svede na najneophodnije stvari je najveći iskorak ka ravnoteži. Ono vodi spoznaji stvarnih potreba, a ne onih nametnutih iz okruženja usled spoljnih interesa. Odstranjivanje tog šuma je ono što me je u najvećoj meri odredilo. Znatan doprinos tome dao je i način vežbanja koji primenjujem, koji zapravo ne doživljavam kao vežbanje, već kao meditaciju i komunikaciju sa sobom. On naravno dovodi do snage i neuobičajenog nivoa veština, ali one su samo dodatni, veoma poželjan propratni efekat spoznaje sebe, prava nagrada za istrajnost.
Odrastao si u Vojvodini gde je uživanje u hrani deo vrednosnog sistema, kako je moguće prilagoditi se, disciplinovati se tako da zadržimo uživanja koja su deo nas od najranijih dana?
Veoma lako, prirodno. Pod sveprisutnim uticajem različitih pomodnih saveta, “programa” treninga i ishrane, izgubila se iz vida najjednostavnija činjenica: organizam jedva čeka na priliku da mu bude bolje, i ima sistem po kome, ako mu se dozvoli, do toga dolazi. Posmatrao sam decu tokom odrastanja, koja intuitivno jedu samo onoliko koliko im je potrebno – ako mu date tablu čokolade, ono će pojesti nekoliko kockica ne razmišljajući o ostatku, znajući da je tih nekoliko kockica dovoljno.. Taj mehanizam se, kasnije, kad je dete izloženo društvenim uticajima okruženja, gura u pozadinu. Postoji nešto duboko neprirodno u uklanjanju jedne ili druge vrste namirnica i režimima koji neminovno nameću stege: to nije način da se živi. Meni ne pada na pamet da se lišavam bilo čega. Uz ograničeni broj obroka, svesno uživanje u jelu, kao i potpuno odsustvo žurbe, nema potrebe za lišavanjem. Na taj način se ne unosi mnogo, ali se unosi sve što želimo – tačno onoliko koliko je organizmu potrebno.
Koje ličnosti su najviše uticale na tebe?
Dositej Obradović – prosvetiteljskim, otvorenim duhom; Stephen Hawking – neprestanim dokazivanjem krajnjih granica snage intelekta i karaktera; Bruce Springsteen – otvorenim svetonazorom koji je uticao na mene još od srednjoškolskih dana; Jorge Luis Borges – erudicijom, elegancijom iskaza i neograničenim obrazovanjem; James Cameron – bezgraničnim poverenjem u svoje mogućnosti i sposobnosti izlaženja na kraj sa nepredviđenim; David Lynch – doslednošću i odanošću viziji i verom u sopstvenu imaginaciju.
Za trening kao i za suočavanje sa svakodnevnim izazovima potrebna je motivacija, gde si ti pronašao motivaciju, kako je održavaš i na koji način je prenosiš ljudima koje treniraš?
Velika prepreka kod onih koji razmišljaju o vežbanju je ubeđenje da trening iziskuje strahovite napore, nadljudska odricanja i disciplinu tokom dužih vremenskih perioda. Od svega navedenog tačan je samo deo o dužem vremenskom periodu – kao i kod lične higijene, i kod vežbanja nema mesta kampanjskom pristupu – to je nešto što se radi redovno jer je deo života. Vežbanje je dragoceno vreme unutrašnjeg dijaloga, period u kome uživam u usmerenosti misli na pokrete, i uspostavljam jedinstven odnos sa sobom. Kod osoba koje treniram, svako je individua za sebe. Na početku im jasno predočim šta ih čeka, a to je uvek mnogo jednostavnije i blaže od onoga što su oni zamišljali. Uz mnogo manje vremena, rada i napora nego što su očekivali, rezultati dolaze već nakon kratkog vremena, i to je osnovna motivacija – dalji uspeh se nadograđuje na one prethodne, motivacija dolazi iznutra. Svako telo jedva čeka da mu bude lakše i, suočeno sa pravilno doziranim podsticajima, grabi ka tome.
Mnogi personalne treninge smatraju luksuzom koji im je nedostupan. Kome je, kada i zašto potrebna profesionalna podrška trenera? Ko su ljudi koje treniraš?
Znanje i podršku trenera trebalo bi da traže oni koji imaju jasnu nameru da ostvare rezultate i smatraju da bi se osećali sigurnije uz pomoć profesionalca. Takođe, oni koji žele da nauče što više kako bi to znanje kasnije primenjivali na sebi – što je ulaganje u budućnost i u sebe, a ne u trenera. Kada se razmišljaja o luksuzu personalnih treninga, potrebno je setiti se da trošimo i do nekoliko puta veće sume na mesečno održavanje automobila, ili na komade odeće koje već nakon nekoliko meseci zaboravimo. Ulaganje od nekoliko meseci u sticanje znanja isplativo je na duže staze. Pravi trening priprema je za uspeh u svakoj oblasti života, ne samo u sportu, a sticanje novog pogleda na svet i pronalaženje osećaja stabilnosti u sebi nije nešto što se vrednuje novcem. Ljudi koji me najčešće kontaktiraju privučeni mojim tekstovima i razmišljanjima na sajtu, svakako nisu pripadnici ciljne grupe ostalih trenera. Ponosim se klijentima i tretiram ih kao lično bogatstvo, jer svako od njih je specifična i izuzetno zanimljiva osoba. Kao po pravilu, najveći deo njih dolazi iz umetnosti i srodnih oblasti. Kako imaju izuzetno bogat unutrašnji svet, oni od treninga zahtevaju upravo suštinske stvari koje sam pominjao – i izvlače iz njega višestranu korist, posmatrajući ga kao neprestano učenje o novim delovima sebe.
Šta je po tebi osnovna uloga trenera, kako vidiš svoju profesiju?
Osnovna uloga trenera je da na najodgovorniji pristupi poslu, odnosno da ostvari rezultate ponašajući se profesionalno, sa poštovanjem i maksimalno efikasno. Pravi profesionalac će predočiti sve raspoložive mogućnosti i podsticati razvijanje zainteresovanosti prema dobrobitima fizičke aktivnosti i njenom trajnom uključivanju u način života. Odgovoran trener je obavezan da podeli što više znanja kako bi klijent postao „svoga tela gospodar“ i nastavio sam. Pravi profesionalac zna da više nije bolje – bolje je bolje. To znači vežbati optimalno, vežbati pametnije, vežbati efikasnije – vežbati dovoljno.
Voliš da čitaš, neprestano se usavršavaš kako u smislu komunikacije tako i koncepata do kojih dolaziš. Koliko je komunikacija neodvojivi deo razvoja?
Bez komunikacije bilo kakav razvoj ili koncept nemaju potvrdu svoje vrednosti. Komunikacija, u smislu razmene mišljenja i iskustava o bilo kojoj temi koju ukjljučene strane smatraju značajnom, je neposredna potvrda opravdanosti ili promašenosti svakog koncepta – ona je direktan odgovor na svako pitanje o validnosti. Pod tim podrazumevam koliko komunikaciju sa okolinom toliko i, makar u istoj meri, odgovornu, otvorenu i poštenu komunikaciju sa sobom.
Koliko su internet i društvene mreže promenile tvoj profesionalni pristup a koliko ličnu komunikaciju?
Internet neprestano utiče na profesionalni pristup putem neograničene dostupnosti znanja. Nužno je biti trezven i iz te nepresušne količine neprestano destilisati suštinu – zadržavati korisno i ugrađivati ga u postojeće znanje, a nemilosrdno odbacivati suvišno. Društvene mreže nemaju uticaj na profesionalni pristup – utiču jedino na širenje mreže poznanstava i pomažu da se raširi uticaj mog prilaza – jer on se zasniva na odgovornosti i karakteru, a još ne znam za nekoga ko je to stekao na fejsbuku. Svaka komunikacija inicirana putem mreže je samo uvod u neposrednu živu komunikaciju, koja se može unapređivati samo što češćim praktikovanjem. Uloga mreže je u tome da omogućava ostvarivanje tih ličnih susreta. Ukoliko nije tako, i onlajn komunikacija postane sama sebi svrha, reč je o velikoj samoobmani i propuštenoj prilici.
Nisam vezan za bilo šta, čak ni mobilni telefon. Knjiga Jarona Laniera “You Are Not a Gadget” pogađa suštinu stvari. Uvek nosimo sa sobom sebe – ostalo su samo stvari koje imaju svoju svrhu u pojedinim trenucima, inače nam samo odvraćaju pažnju od istinski vrednih procesa koji se uvek odvijaju unutar, a ne izvan nas.
Šta odabrati za doručak:
Često preporučujem sledeće: Nakon ustajanja pola litre tople vode u kojoj je isceđeno pola limuna i za pola sata omiljeno voće, nekoliko komada različitog voća. Obrok treba da traje bar 20 minuta, kako bismo jeli lagano i sa potpunim uživanjem. Tako se podstiče probava a telu omogućuje svakodnevni režim detoksikacije.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima:
U svakoj prilici: zahtevajte od sebe integritet. On je kao lojalnost – ne možete ga očekivati od bilo koga, samo od sebe.
Breakfast je razgovarao sa umetnikom Nemanjom Mateom Đorđevićem o nagradama i priznanjima koje je dobio, umetničkoj sceni u Parizu, budućim projektima i izložbama, povratku slikarstvu i još… Fotografije je napravila Katarina Šoškić, a ceo photobook možete videti u prilogu.
Nedavno si dobio drugu nagradu Francuske Akademije Lepih umetnosti za crtež Prix Pierre David-Weill i predložen za nagradu Antoine Marin za 2015. godinu – galerije Julio Gonzales u Parizu, da li su ova priznanja unekoliko olakšala tvoj život u Parizu i pozicioniranje na tamošnjoj umetničkoj sceni?
Da budem pošten sam sa sobom, te nagrade trepere u društvu kakvo je ovde. Ne bih sad da to bagatelišem besmisleno, ali ne bi ni mahao tim kuražno kao da pre toga nisam ni postojao. Ovo je po meni jedna vrsta osenčenja nečega, što se već neko vreme zna… Što javno, što prećutno u meni i izvan. Vrlo je situacija zamršena, no sve ovo je jedna uredna baza, meso, preko koga se put krči za nijansu lakše. Ali se krči…
Na osnovu Marinovog fonda je nastao divan dokumentarac o izložbi i karakterima slikara i dela – od strane Jean-Marc Teillon-a direktora galerije, dok mi je Filip Marin ponudio da mogu da rabim od njega materijal za rad potpuno slobodno.To je za mene lep korak u ovom momentu, krajnje dovoljan. Na kraju uvek preuzimaš na vlastito ja, teškoće i prednosti.
Međutim za mene su to životni procesi kao i unutrašnji. Procesi koji su se akumulirali i sada izlaze na površnu, kao refleksije ako hoćeš.
A sa pozicijama polako… Uvek postoji “preuzimanje-svoje-sudbine-na-sebe” i “pisanje-u-knjizi-zaborava”, po Kjerkegoru zar ne. Videćemo…
Kako izgleda tvoj život u Parizu i da li je činjenica da su umetnici poput Vladimira Veličkovića i žirija nagrade Antoan Maren prepoznali tvoj rad uticala na tvoju odluku da ostaneš u Parizu?
Život je neposredan, srećom pa imam čula i razumevanja za stvarni život, aktivan sam i preduzimljiv koliko to sebi mogu da dozvolim. Sa druge strane dosta radim i tu dolazi do samorefleksije. Na nekom ličnom planu ja sam ti dosta “napušten tip”, onaj čovek koji nikome ne odmaže, a nekad i pomogne. Krećem se među običnim svetom – Jugovićima (kako nas ovde i dalje zovu ) – i Francuzima – umetnicima i prodavcima ribe na pijaci! Pokušavam da mi život ne izrasta iz iluzije, već da izrasta iz jednog čvrstog oblika.
Prepoznali rad? Kako da ne, to je ključno. U momentu kada sam se dovukao ovde, nisam imao ništa. To je jedno jako teško i bolno vreme za mene. Sve je u meni i oko mene bilo prazno! Doduše uvek sam ja imao neku pretenziju prema ovim teritorijama, ali da ti pošteno kažem, da sam dobio poziv od bilo koga da se izmestim i krenem da radim…otišao bih! To si dobro prepoznala i dešifrovala, tu nema dalje, bilo šta drugo da izgovorim bi bila pretenciozna laž. To je vreme u kom su za mene nastupile promene, ali i vreme ispomoći, koja se namiče u takvim trenutcima. Međutim čovek kada je sam postane oguljen kao drvo, a to se meni upravo desilo po dolasku ovde, da budem oguljeno drvo!
Koliki je izazov za umetnika da gradi karijeru u gradu koji u slikarstvu važi za centar zbivanja? Šta te je u Parizu oduševilo u profesionalnom smislu, a šta te pokolebalo?
Ne znam ni sam koliko je centar značajan. To je jako delikatno pitanje. Čovek radi tamo gde može da usmeri svoj jezik, i pokušava da ga raspraši gde god pođe sa manjim ili većim uspesima. Ono što ne sme da se izuzme, ja sam potpuno fatalistički ovde sleteo, nekakav čudan splet okolnosti je doveo do toga. Opet na kraju, ja bih pre rekao da ovde postoji bremenitost, pa samim tim slikarstvo povezuješ sa takvim stvarima na prvu loptu.
No, svedoci smo da slikarstvo odgovara na ulogu koja mu je ponuđena – od Rumunije, Berlina do Norveške – sve ostalo je krivotvorenje ili loša parafraza, da ne ulazim u detalje.
Ne mogu reći da sam nečim oduševljen, pre bi rekao prijatno zatečen. Ali u tom osećaju, postoji i jedna i druga napomena – količina žrtvovanja da bi se u život uvelo delo na ovom mestu, do bolesti koja to opisuje… Kada kažem ovo, mislim od Rablea, preko Kundere do Ulebeka! I da Rembo…
Kako izgleda umetnička scena u Parizu, koliko je ona otvorena za ljude koji dolaze izvana?
Stranaca ima koliko i lokalnih. Ovo jeste multikulturalna sredina, sa svim manama i vrlinama. Sada koliko je reflektor javnosti uperen u njih, to nisam pratio. Znam da su svi moji prijatelji polutani, vuku neka porekla, što opisuje stanje.
Otvorenost stoji naspram interesovanja i materijala kao i datog momenta, scena je po meni nesaglediva, bar za sada! Jako puno stvari različitog porekla i roda!
Učestvuješ u radu na dokumentarnom filmu Eve Watkaz o mladim umetnicima koji žive i rade trenutno u Francuskoj, možeš li nam reći više o ovom projektu i umetnicima koji su uključeni u realizaciju?
To je nešto što je u nacrtima. Eve Watkaz je neko ko je uključen u razne projekte – dokumentarni film, privatni-teatar, performans … Film se upravo bavi umetnicima mlađe generaciji koji su migranti, tačnije koji su došli odnekle…. To je nacrtno ne mogu puno o detaljima. Čekaju me dogovori oko tog posla, da ne budem sujeveran. Čini mi se da taj projekat ima autonomiju i smislenost.
Takođe, u procesu je saradnja sa fotografkinjom Eve Marcrette, koja koliko sam načuo priprema teren za jednu veliku izložbu u Beogradu sledeće godine. Radi se o intervencijama umetnika na fotografiji i o tome ne bih detaljisao. Rećiću samo da su monstruozna imena iz ove sredine na spisku. U toku je i jurenje izdavača za publikaciju!
Tvoj rad već duže vreme balansira između crteža i slikarstva, a oba aspekta su prepoznata od kritike i publike, čime su motivisane faze kroz koje prolaziš i na koji način se opredeljuješ za medij?
Ne znam koliko mogu da odgovorim na ovo pitanje. To je ona vrsta tektonskog poremećaja izdaleka poput zemljotresa, a umetnik kao životinja često, nažalost nasluti. Bez obzira na medij. To je na kraju jako ličan i intiman izbor. A taj dramatičan akcenat kod mene je stvar zablude i alergije, a moja reakcija na to je slikarstvo. Možda i slikarstvo kao hendikep?
To je za mene bilo značajno otkriće. Da se odredim, da dođem do neke tačke i da reagujem. Tačnije ja sam pomešao svoj rad sa životom i onda je po toj liniji lakše bilo vući papire i četke, kuteru i mastilo. To je za mene bio životni cirkus!
Veliko je pitanje da li ti biraš medij ili on tebe… Stvari treba da lebde, da nisu teške, da ih ne vuče gravitacija, a to odabir poziva stvara nekad – to se kaže afinitet.
Pored nagrada i izložbi koje su ih pratile, u pripremi je tvoja samostalna izložba u galeriji Ann Tschopp u Marseju, kako je došlo do ove saradnje?
Ta izložba se namiče, predviđena je za kraj godine. Galerija ima dva nivoa, a osnova ideja je da se izlože radovi na papiru – što kolaži, što crteži, grafike – kao jedna vrsta uvoda. Potom će se slike namestiti same po sebi u nekom drugom terminu. Crtežima ćemo da istetoviramo galeriju pa kako se bude primila stvar!
Kontakt se desio epifanijski. Slao sam materijale poštom galerijama. Jedan dan se javio tip i objasnio mi da je proverio reference i da bi želeo da se upoznamo, a potom i da pogleda radove uživo. Tako je sve počelo.
Osnovna tema u tvom radu su meditacije na temu stvaranja i čovekove egzistencije, u kojoj meri je tvoj rad introspekcija, a u kojoj je odgovor na različite društvene situacije kojima si okružen?
Ne znam koliko imam prava da govorim o tome. Još uvek nemam potrebnu distancu, mislim da je posredi amalgam oba. Ima nešto u kultivisanju što rezi na opasnost, nezgodu, katasrofu (što ličnu što opštu) koja na kraju pređe u sujeverje.
Ponekad pomislim da ja radim slično kao što Romi gledaju u dlan, karte ili šolju. Pričam stvari koje su lične, a opšte, koje svi mi znamo ili naslućujemo. A na kraju, sve je to pod nekim maglom neverice, i onda tras, padne ti cigla na nogu, vidiš belog konja usred parka na Zvezdari, kreneš da se udvaraš ženi na nekom neočekivanom mestu. I setiš se gatare sa nekog seoskog vašara koja ti je sve to predočila. Malo karikiram, ali tako nekako.
Samo što je kod mene sveprisutan taj akcenat koji više nije ni ružan, koliko je sveprisutan čovek otpadnički duh – taština, spletkarenja, laži – to je ružnoća u grokadru.
Godinama se u umetničkoj javnosti pominje „povratak slikarstva“ iako je slikarstvo zapravo oduvek prisutno, ali je fokus javnosti često pomeren ka novim medijima. Kako ti vidiš poziciju slikarstva (ali i ostalih klasičnih umetničkih) medija u današnjem svetu koji je do neprepoznatljivosti izmenjen digitalnim?
To sve zavisi od momenta. Slikarstvo je duboko pozicionirano kao fenomen civilizacije kakva je naša, za sada mi druge ne poznajemo, bar ne ja. Nažalost, to se prepoznaje na svim teritorijama kao vitalan činilac u stvaranju klime, kao i svi ostali vidovi umetničkih izražavanja poput plemenskih zajednica koje koriste različita oruđa.
Kod nas vlada isključivost jednog malog Don Korleonovskog duha “etičko i estetsko “ čišćenje.
S tim u vezi, tvoja konstatacija je zaista tačna. Za mene je avangarda početkom veka – od Rusije pa do Pariza i Berlina – napravila tu figuru spolja i iznutra preko čijeg rodoslova mi svi sada postojimo. Ta svest mi daje jednu čitljivost, kako u slikarstvu, tako i u drugim medijima, i to je po meni “i spas i propast”.
Svet se jeste izmenio, ali snobizam, čiste i jasne potrebe, najjednostavnije i najprozaičnije koje su vezane za umetnost – su iste. Isti nam je afinitet, to je ono što je dosadno. U digitalnom smislu štake i proteze imaju performance razvijene do preverzije… I tačno je da su na tom planu stvari definitivno nepovratne.
Na kraju, mislim da naspram svega toga i dalje postoji nešto što se zove fils de famille (bogato poreklo) u materiji i bazi rada. To bogato unutrašnje poreklo je nepromenljiva i nepomirljiva stvar, imaš je i dalje na svakom spratu našeg sveta. I to je ta neopisiva napast koja nas ne pušta, a koju umetnost leči.
Dolazak u Beograd?
Za sada ne. Mada ja putujem iznenada, nikad se ne zna…
Ima više uticaja iz literature, ja sam veće kopile toga, nego slikarstva. Ali neka se to grebe i traži po radovima. Strahovima i brigama punimo istoriju, ali nikako ne rukovodimo istim. Tako je i sa uticajima!
Za mene je Kjerkegor u mojim dužnim metrima bitan koliko i Brojgel; Sioran kolko i Direr; crteži Artoa i sl. Blizak mi je uvek bio neki oblik hendikepa u umetnosti, nekakvo antiherojstvo! Oduzimanje…
Muzika koju trenutno slušaš?
Teška tema, nemam naviku da slušam muziku tu sam duboko odsutan. Volim prirodne zvukove, vetar, mirise, ukrašen prostor zvukom – recimo lomljava stakla na prozoru sa kraja ulice…
Knjiga koju preporučuješ:
Mogu ti reći, šta čitam sad. Paraleno.
U poslednje vreme sam se vratio poeziji, da bi izbegao racionalno uporište koje proza često nudi… Počeo sam sa Brodskim, pa sam kroz čitanje njega došao do Mr.Odna, bilo koja zbirka. Nažalost ove knjige nisu česte u našim prevodima. Paralelno se gulim sa Malaparteovom knjigom “Kaputt”.
Mada mi se učini da sam doista srećan kada ne čitam ništa, tada se susretnem sa mojim razmišljanjima i sećanjima, temama i starim ljubavima u literaturi. Skoro sam pomagao u selidbi nekog tipa i naletim u kartonskoj kutiji na “Poslednjeg mohikanca” od Kupera, a tu je bio i Džek London i ostala bratija. Pitao sam ga da posudim par knjiga, i odjedanput sam izgubio pretenziju i čitao “Belog očnjaka” kao da mi je dvanest godina.
Film kome se uvek vraćaš:
Filmove sam zapostavio, retko gledam filmove iznova i iznova. Mada ima nešto vezano za film što mi je fascinantno.
Skoro sam čitao o pokušaju Pola Ostera da angažuje Salmana Ruždija na filmu kao islednika u čistilištu. Kolko se sećam, tu je ulogu igrao Vilijem Defo u filmu “Lulu na mostu” (u našem prevodu sa odsutnim smislom – Pandorina kutija) Oster je pričao o ličnom i moralnom porazu kada ne možeš da sprovedeš stvar do kraja. Pogledao bih to ponovo da vizuelno osetim film sa Ruždijem, koga tu nema!
Šta uvek nosiš sa sobom:
Cigarete, upaljač, ključevi…
Idealni doručak i gde:
Doručkujem cigare i kafu, nuredan sam krajnje. Ukoliko imam vremena, onda nešto sveže sa pijace – dinju ili omlet sa pečurkama i šunkom. Doručak često preskačem. Nemam fiksno mesto, doručkuješ na mestu gde se probudiš – kod kuće ili gde se nađeš već.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima:
Nemam je. Plašim se velikih reči i pamfleta…razumljivo?
Nedavno si se vratila iz Njujorka, kako bi uporedila ova dva grada?
Beograd i Njujork su dijametralno različiti, ali osećaj da sam kod kuće je prisutan u oba grada. Beograd je mesto gde sam ušuškana, mažena i pažena, gde je sve lagano i toplo, sigurno, ali i previše pasivno. Njujork je rollercoaster koji neprestano vozi, ekstaza, tahikardija, konstantna eksplozija, senzacija koja nema kad da se isprocesuira. U Beogradu dišem duboko, u Njujorku ostajem bez daha. Kad god sam u jednom, jako patim za drugim.
Tvoj odlazak u Njujork je povezan sa nagradom Dimitrije Bašićević Mangelos i rezidenturom u ISPC, a nedavno si dobila i nagradu na Bijenalu u Sofiji. Koliko su nagrade i rezidencijalni boravci značajni za umetnike, koliko je to uticalo na tvoj rad?
Nagrade su bitne u tom kontekstu što svakom umetniku treba neka vrsta feedbacka i podstreka, a cenim ih isto koliko i reakciju publike, jer je bitno znati da vaša umetnost nije autistična i da ne pričate u prazno. Nagrada Mangelos je svakako bila prekretnica jer je bila i verifikacija mog dotašnjeg rada, ali i inicijacija za dalju karijeru. Smatram da su rezidencijalni programi jako važni jer vašu umetnicku praksu stavljaju u kontekst nove sredine i pružaju vam fokus koji nije moguć u svakodnevnom životu.
Kako je došlo do toga da se vratiš u Njujork? Koliki je izazov za umetnicu da opstane u gradu koji u svetu umetnosti važi za centar sveta?
Njujork može da izazove doživotnu zavisnost i to treba da piše kao upozorenje na avionskoj karti! To je grad koji od prvog trenutka osećam kao svoj dom i čija je suluda manična energija kompatibilna sa mojom. Ja sam ostala nakon rezidensa u kome sam imala sav komfor i tek tada sam zapravo počela da ga upoznajem. Kažu da ako hoćes da vidiš ko si, treba da provedeš neko vreme u Njujorku i to je istina. To je grad koji ti konstantno testira granice, koji te crpi do dna i koji te puni do vrha, mrziš ga i obožavaš, naporan je i predivan, manično depresivan. Budiš se sa takihardijom, ali je to ok jer je ritam samog grada takav da si sihronizovan. Ja ni najmanje ne živim kao u filmu, iako je scenografija ista, radim zilion idiotskih poslova da bih platila preskupu rentu, jurim konstantno svoj rep jer se nikad nema vremena i to sve zbog možda apsolutno deluzivnog osećaja kojim ti Njujork muti mozak da će se baš tu tvoj san ostvariti.
Kako izgleda umetnička scena u Njujorku, koliko je ona otvorena za ljude koji svakodnevno pristižu iz celog sveta?
Njujork jeste epicentar umetničkog tržišta i to dosta diktira i sam kvalitet umetničke (hyper) produkcije. Umetnički rad je prečesto proizvod (u najbanalnijem smislu), simbol za zelenu novčanicu koju “filantropi” urame i kače na zidove svojih loftova ili statusni simbol za nadmetanje. Naravno to nije pravilo, pogotovo kada se uzme u ozbir masovnost umetničke ponude. Postoji više scena Chelsey, Bushwick, Lower East i na hiljade mikroscenica koje nude sve što savremena umetnost može da pruži.Pre odlaska tamo sam imala u glavi neki mit, zamišljala sam da je scena gigantska i da je jako teško infiltrirati se u nju, ali naprotiv. Hiljade umetnika dolazi, ali i odlazi godišnje, jer scena jeste otvorena, ali ne i naivna i bezkompromisna.
Za mene je to grad za networking, za upoznavanje ljudi i predstavljanje rada, ali ne i za samu konteplaciju i produkciju radova.
Moram da priznam da sam nakon Njujorka počela mnogo više da vrednujem našu scenu koja opet niti ima infrastrukturu niti tržište, gotovo ni publiku, ali ima neki suludi entuzijazam i itekako ima šta da kaže.
U tvom radu se paralelno baviš crtežom, performansom i radom u oblasti novih medija, na čemu trenutno radiš?
Više njujorških galerija sa kojima sam pregovarala su imale problem sa mojim medijskim nomadizmom i savetovali su me da se opredilim za jedan medij. Crtež mi je oduvek osnova jer tako promišljam, ali uvek težim da nađem jezik kojim mogu najbolje da ispričam ono što želim da kažem. Upravo radim vez od prabakine, bakine, mamine i moje kose i ne trudim se ni da mislim koji je to medij.
Na poslednjoj izložbi u Evropi si se predstavila radom Azil, koji je nastao u kolaboraciji sa umetnikom Borisom Šribarom. Kako bi danas interpretirala pojam azila?
Pravo na azil predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava i odnosi se na promenu okruženja izazvanim strahom za egzistenciju ili nedostatkom mesta prebivališta. U našem projektu mi smo se lično i profesionalno prepoznali u ulozi azilanata i trazili azil u polju umetnosti, galerijskom prostoru kao privremenom prebivalištu i mestu za rad. Projekat Azil je imao za cilj da učini transparentnim život i rad umetnika, i da kroz različite strategije ukaže na sve probleme sa kojima se umetnici suočavaju. Azil je uvek funkcionisao kao “sitespecific” rad u smislu da se prilagođavao umetničkoj sredini, institucijama i zemljama u kojima je izvođen (Srbija, Nemačka, Albanija…). Azil kao koncept će da postoji dokle god postoji marginalizovanje umetnika i umetnosti u društvu.
Značajan deo tvog rada čini saradnja sa brojnim umetnicima u zemlji i inostranstvu, da li je u planu neka nova saradnja?
Saradjivala sam sa više od 30 umetnika, i kolaboracije su više nego značajne za moj rad koji sam po sebi teži (a ja bežim od toga) da bude autističan i egomanijacki. Dijalog sa umetnicima koji su različiti po senzibilitetu, poetici, mediju, načinu razmišljanja i koji dolaze iz različitih kulturnih sredina uvek predstavlja izazov. Trenutno radim na projektu sa francuskom umetnicom Marianne Maric koji će biti predstavljen u Meksiku sledeće godine.
Osnovna tema u tvom radu je žensko telo, ali su se njegove reprezentacije menjale u skladu sa promenom tvog fokusa od fizičkog, preko afekata, do društvenih aspekata. Kojim si aspektom ženskog identiteta sada najviše zaokupljena?
Telo, žensko telo, je u mom radu centralni motiv i medij, subjekat i objekat . Istraživanje na polju tela je počelo od ličnog problema sa anoreksijom, radova gde sam se bavila restrikcijama, neprihvatanjem tela i obsesijom da se ono kontroliše, preko radova vezanih za konzumerizam i iskrivljenu medijsku sliku tela kao i kroz serije radova o nametnutim idealima ženske lepote od strane društva.
Trenutno radim uporedo na dva veća projekata, “The Womb” u saradnji sa prabakom, bakom i mamom, koji se bavi starenjem ženskog tela, seksualnošću u različitim dobima i reprodukcijom, kao i projekat koji je vezan za disfomorfiju i konstrukte ženstvenosti sa transvestitima u Njujorku.
U kojoj meri je tvoj rad feministički i kako vidiš feministički odgovor na različite oblike pritiska koji društvo svakodnevno stvara?
Skoro sam čula da su na ženskim studijama debatovali da li je moj rad Pressure Me feministički ili šovinistički. Naime, to je rad u kom sam tetovirala “idealne mere” (rozi tattoo krojački metar oko struka grudi i kukova uvezanog na “idealne” proprocije 90-60-90cm) i gde sam pokušala upravo da dekonstruišem imperativ lepote kojim društvo pritiska telo samom njegovom materijalizacijom. U tom i svim ostalim radovima trudim se da ostavim prostor za različita čitanja, naime ja se igram sa stereotipnom ženskastom estetikom koja nije baš svojstvena feminističkoj praksi, ali sadržaj koji se problematizuje i moja borba za autonomiju ženskog tela itekako jeste.
Pripadaš generaciji koja je odrastala uz internet i društvene mreže su u značajnoj meri doprinele da tvoja umetnost postane vidljiva van strukovnih krugova. Kako ti vidiš uticaj interneta na promene na ličnom i profesionalnom nivou?
Početak moje izlagačke karijere se bač podudario sa pojavom Facebooka i on je odmah postao moje glavno oruđe za samoprociju. Prva izlaganja u inostranstvu sam i imala jer su me kuratori nalazili na netu, a skoro se preko hashtaga za moje radove zainteresovao jedan japanski kolekcionar na Instagramu. Mene je od starta interesovala i privlačila medijska eksponiranost kao strategija umetničke prakse. Veoma sam protiv elitizma i hermetičnog galerijskog sistema i težim da se obraćam što širem auditorijumu. Neki radovi su nastali baš u dijalogu ili interakciji sa publikom sa društvenih mreža, a jedan segment projekta Azil se upravo bavio problematikom vidljivosti rada u galeriji vs. rada na internetu kao i njegovom popularizovanju u neumetničkim krugovima.
p.s.Danas sam u busu videla tinejdžera koji ima moj crtež na screenu telefona! Ura za Fejs!
Zahvaljujući dugogodišnjem prisustvu na beogradskoj umetničkoj sceni, imala si priliku da u filmu “Petlja” Milutina Petrovića inspirišeš lik Marine Marković i tumačiš jednu od glavnih uloga. Kakva su tvoja iskustva rada na filmu i da li je to uporedivo sa medijima kojima se inače baviš?
Slučajno, moj Imdb profil iz godine u godinu dobija nove filmske naslove. Pored Petlje, glumila sam u više studentskih filmova Ane Dunjić i u filmu Saše Radojevića “Porodica” koji izlazi sledeće godine. Iako to nisu zahtevne uloge, jer uglavnom glumatam sebe, ja stvarno uživam u radu na filmu. Video radovi su intimni i neka su vrsta autoperformansa, tu smo kamera i ja, rad na filmu je kompleksan timski rad. Zajednička je samo moja patološka veza sa objektivom.
Kuda posle Njujorka?
Svuda, ali uvek nazad u Njujork.
Muzika koju trenutno slušaš:
Kafanska. Jedino što mi fali kad nisam u Srbiji je kafanska pevačica tako da sad nadoknađujem.
Knjiga koju bi ponela na pusto ostrvo:
Ceo opus Victora Pelevina, to citam iznova kao Bibliju.
Film koji preporučuješ:
Sunset Blvd, Billy Wildera
Omiljena boja:
Puding roza
Šta uvek nosiš sa sobom:
Telefon i rozi plastični dijamant sa Coney Islanda
Komponovali ste gotovo svu filmsku muziku uz koju smo odrastali. Kako su izgledali Vaši počeci u svetu primenjene muzike?
Dosta slučajno. Kao rokeri sastava Elipse pobedili smo na prvoj Gitarijadi u Beogradu na Sajmu (iduće godine će biti 50 godina), gde je bilo više od 15000 ljudi tokom celog dana. U isto vreme, Kokan Rakonjac je snimao sada već kultni film „Nemirni“, a Zoran Hristić je komponovao muziku. Mi smo kao pobednici izabrani da sviramo kompletnu muziku za film, što je izuzetak u celoj Evropi, a možda i svetu – ako ne govorimo o muzičkim filmovima. Ja sam pomogao Zoranu oko rokera, a on me je častio savetom da napustim prava i upišem Muzičku akademiju. Pre toga sam radio na televiziji, ali pravi početak je posle vojske i Muzičke akademije, od 1974. godine.
Kako izgleda kreativni proces komponovanja muzike za film i prevođenja filmske radnje u muziku? U kojoj meri je muzika podloga za film, a u kojoj ima samostalnu ulogu?
Zavisi od filma. Negde je jedno, a negde drugo. Veoma važni su dogovori sa rediteljem, jer od toga mnogo zavisi kako će se koristiti muzika u filmu.
Ko su Vam bili uzori, a čiji rad danas cenite?
Nino Rota mi je bio uzor jer je uspevao da svoj lični pečat provuče pored gromade Felinija i da obojica budu zadovoljni. A i mi naravno.
Dugi niz godina ste bili profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Koji je najvažniji savet koji ste davali svojim studentima? Koliko danas ima prostora i perpektive za mlade ljude koji žele da se bave filmskom kompozicijom?
Što se tiče saveta, ja sam ih učio zanatu, a princip je da sve može ako je dobro. Normalno, ne može sve da bude dobro, ali to je na njima da ocene. Mislim da je sa filmom u ovoj situaciji gotovo. Tu i tamo se pojavi po neki izuzetak koji na mišiće napravi nešto, i to je to. Nema sistema konstantnog praćenja umetnika, što je zadatak države i institucija, i guranja da rade, a ne da im se ogadi život. Međutim nikad nije bilo savršeno. I mi smo se mnogo mučili da isteramo šta smo hteli pa to moraju i mladi. Niko im neće to dati. Moraju da otmu.
SOFEST je ove godine napravio veliki zaokret postavši festival filmskih profesija, a fokus ovogodišnjeg izdanja festivala je bila filmska muzika. Kako biste Vi ocenili stanje u filmskoj muzici danas, i u kojoj meri ovaj novi koncept može da doprinese podizanju profesionalnih standarda u struci?
Ne verujem, ali bolje išta nego ništa. Bolje da neko nešto pomene, da neki novinari postavaljaju takva pitanja, nego ništa. U zadnjih dvadesetak godina NIŠTA.
SOFEST je ove godine zatvoren koncertom gudačkog skesteta koji je izvodio Vašu filmsku muziku, što je dočekano sa ovacijama. Koliko je značajano izvođenje filmske muzike u godinama kada su filmovi za koje je komponovana završili bioskopski život i traju u nekom drugom obliku?
To je u svetu potpuno normalno. To su i najposećeniji koncerti, pored rok i folk koncerata, ali kod nas je opet izuzetak. Filharmonija mi je za prošlu srpsku Novu godinu naručila filmsku svitu, pa sam je ja krstio „Filmska svita za BGF“. Sala je bila puna, a ja sam dobio samo 4 karte: za mene, moju suprugu Ljilju, Gorana Markovića – samog bez supruge i Slobodana Šijana, takođe samog. Sala je bila prepuna, ovacije još veće nego u Sopotu, ali nije snimano. Za snimanje je Filharmonija od neke televizije tražila 12000 evra. Normalno to niko nema, pa tako nije ni ovekovečeno, kao ni sopotski koncert. Srećom postoje note i muzičari, pa će se verovatno svirati.
Pre nego što ste počeli da komponujete muziku za film, svirali ste u bendovima Siluete i Elipse. Kako je u to vreme izgledala muzička scena u Beogradu, a i Beograd uopšte? Šta se promenilo, a šta je ostalo isto?
Već sam o tome govorio. Mislim da je bilo gore nego sad. Jedino što si mogao da sviraš na raznim mestima, fakultetima, igrankama, a onda je i televizija počela da nas usvaja. Danas je dosta teško svirati. Svi ih eksploatišu i hoće na njima samo da zarade. Iako su muzičari odlični, repertoar im je dosta rogobatan, pa većina ne može da ih oduševljeno sluša (a možda je to samo slučaj sa “mladima”) Ha ha. Ne mora sve da bude totalno originalno, što reče Bregović, bolje da liči na nešto nego ni na šta.
Kako vratiti publiku u bioskope i bioskope u gradove? U kojoj meri se danas promenio odnos prema filmu u odnosu na SFRJ?
Može, zakonom o filmu gde se filmovi finansiraju i godišnje u Srbiji proizvodi bar desetak. Moglo bi i više kad bi se plaćalo sve što treba; kad televizije ne bi iste godine emitovale premijerne filmove, a za to ništa ne plaćale u Filmski fond itd. Mogao bih danima da vam pričam šta se sve u svetu radi I koja gomila filmova se proizvodi. Doduše nisam oduševljen ni evropskim filmom. Valjda će biti bolje.
Kako komentarišete nedavnu privatizaciju Avala filma i odnos države prema zaostavštini zlatnog perioda jugoslovenske kinematografije?
To nije za komentar, to je je neverovatno. Mogli su da prodaju Košutnjak, ako su mogli da dobiju odgovarajuće pare (za ovu prodaju nisu), a državne filmove da predaju Kinoteci kao Česi. I tako, ko god hoće da ih emituje, mora da plati. Na taj način se čuvaju, obnavljaju i plaćaju autorska prava. Ovako…šta nam bog da.
Koji su Vam najdraži projekti na kojima ste radili i koje su Vam omiljene filmske teme koje ste komponovali?
Većina filmova koje sam radio prisvajam kao decu pa ih ne razdvajam. Publika je ta koja razdvaja i voli više jednog od drugog.
Ima još nešto što želim da vam kažem.
Pored Kinoteke mora da postoji i Mediateka koja treba da čuva video i audio materijal. To nestaje, pa ćemo jednog dana kukati, ali spasa neće biti. Ti materijali će nestati. Na vama novinarima je da pišete o tome.
Muziku koju trenutno slušate:
Trenutno slušam svojih 13 diskova televizijske muzike, jer se privodi kraju izdavanje ove kolekcije. Ko voli ovu muziku, uživaće na jesen.
Film koji preporučujte:
Ja na pusto ostrvo nosim „Braću Bluz“ i „Dr.Strangelove“.
Poslednji film koji Vas je oduševio svojom muzikom:
Moram da priznam da dugo nisam čuo dobru muziku u filmu. Poslednja koja me je stvarno oduševila, a i sam film, je Gladijator.
Knjiga koju ste skoro pročitali:
Slabo čitam. Ne stižem.
Šta uvek nosite sa sobom:
Moju torbicu u kojoj je sve. Ne daj bože da je izgubim. Ha ha.
Poruka našim čitaocima i čitateljkama:
Volite se ljudi i borite se da vam bude bolje, ali ne preterujte.
Pripadamo generaciji koja je rasla uz tradicionalne torte i kolače, sa puno oraha, jaja i putera, ali i zanatskog umeća, da bi posle jednostavnih mafina, nastavili da uživamo uz sofisticirane i daleko jednostavnije i laganije poslastice. Koji su danas trendovi u ovoj oblasti? Kako se sweet shopovi uklapaju sa najnovijim trendovima o zdravoj ishrani i načinu života?
Tradicionalni kolači i ono uz šta smo rasli su temelj, ali se danas mnogo toga promenilo. Same namirnice nisu više iste, zbog masovne proizvodnje i nametnutih standarda se ne proizvode se više na isti način. Nešto je danas jednostavnije nabaviti, a s druge strane jagode recimo nemaju više isti ukus kao kad smo “bili mali”. Sve je to promenilo i prstup u pravljenju hrane, ali su i ljudi počeli više da vode računa o tome šta, kad i kako jedu. U svemu tome šećer, brašno i slatkiši su prvi na crnoj listi nutricionista i dijeta. Mi se trudimo da se svemu tome prilagodimo, menjamo i usavršavamo ponudu. Ne pravimo velike i preslatke kolače kako bismo impresionirali goste, već se trudimo da ih izbalansiramo, da se svaki ukus oseti i u kombinaciji sa drugim ukusima i teksturama dobije neku neočekivanu dimenziju. Ne pričamo samo priču “najfinija belgijska čokolada”, već iza svakog našeg kolača stoji Callebaut, koji je poznat po kontroli i praćenju svakog segmenta proizvodnje čokolade, od plantaža kakaa, do finalnog proizvoda. Sa druge strane, i mi njih u Beogradu predstavljamo na najbolji mogući način.
Posle nekog vremena i neposrednog kontakta sa posetiocima da li možete odgovoriti na pitanje za koga je Mandarina?
Prvo su nas prepoznali ljudi koji su probali i videli nešto novo i drugačije, koji su putovali, znaju nešto o kuhinji i kolačima. Generalno ne biramo i ne segmentiramo klijentelu jer verujemo da će dobar proizvod svako prepoznati. Tako dizajniramo kolače, tako nam izgleda radnja, takva nam je i cenovna politika. Ne možemo da budemo jeftini, ali mislim da nismo nepristupačni s obzirom na kvalitet koji nudimo. Često čujemo da je ovako nešto falilo Beogradu i to nam je samo potvrda da smo napravili dobru stvar.
Kakvi su dalji planovi? Kako vidite razvoj Mandarina koncepta?
Trenutno nam je osnov posla prodaja u radnji, ketering i pravljenje torti i kolača po narudžbini. Još uvek testiramo i unapređujemo proizvodnju i kapacitete kako bismo mogli da se razvijamo dalje. Za sad smo mali i dosta uigrani, ceo tim nov i jako mlad. Svaki dan učimo razvijamo se i polako se širimo. U planu je snabedvanje odabranih mesta našim proizvodima, kao i razvoj obrazovnih i kreativnih radionica za profesionalce i amatere.
Muzika koju trenutno slušate
Klasika me u poslednje vreme dosta opusta, žena me je naučila da spoznam lepotu ove umetnosti.
Knjiga koju preporučujete
The Big Fat Duck Cookbook
Putovanje koga se rado sećate
Odlazak u Brazil sa prijateljima sa kojima sam studirao u Americi.
Šta uvek nosite sa sobom
Naočare.
Omiljeni kolač
Svaki dan imam novi omiljeni kolač, danas je, naprimer, tart od šljive.
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Domaća pita sa sirom na terasi mog stana
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Budite pošteni i iskreni za šta god da se odlučite u životu da se bavite. Spoznajte svoje mogućnosti i težite ka tome da uvek budete bolji. Ljudi oko vas će to prepoznati i ceniti.
Vaš rad istražuje kulturu i kult poznatih ličnosti i predstavlja svojevrsan komentar ovog rastućeg fenomena Kako ste se inicijalno zainteresovali za ovu tematiku?
Kada je princeza Dajana umrla, bila sam fascinirana opštom histerijom povodom njene smrti. Britanija se bukvalno zaustavila, i ceo svet ju je oplakivao. U Britaniji su je oplakivali kao da im je blizak rod, a ne žena koja je ikona i koja je stvorena od strane medija i publicista. Mali broj ljudi ju je zaista upoznao lično, već su je znali samo kroz štampu i medije. Novinari u Londonu su dobili instrukcije od svojih urednika da “rasplaču svet” – što su uz pomoć fotografija i uspeli.
Mislili smo da je poznajemo na jedan intiman način – sa sve privatnim “paparazzi” fotografijama – ali stvaranje ovih priča i fotografija je služilo tome da se naslika intimna slika javnog lica koje nikada nećemo zaista upoznati, a zatim nam je to servirano. Želela sam da stvorim slike koje nikada nismo videli, ali koje su postojale u umu javnosti.
Napravila sam fotografiju koja je postojala u umu javnosti – Dajana, Dodi i njihovo dete. Neka od pitanja koja su postavljana u imaginaciji javnosti su: Da li je Dajana bila zaista zaljubljena u Dodija?; Da li su bili vereni?; Da li su planirali da se venčaju?; Da li je bila trudna?; Da li je bila ubijena zato što je trudna? Želela san da sumiram sva ova pitanja u jednu fotografiju.
Koristeći dvojnike, kreirate scenarije iz života poznatih ličnosti, imitirajući tabloidne reportaže, a čak je i Vaš sajt urađen po uzoru na The Daily Mail. Kako nastaju ideje za Vaše fotografije i kako izgleda sam proces rada?
Pratim vesti i stvaram slike i videe u vezi tih vesti. Nisam toliko zainteresovana za ismevanje, što je osnova tradicionalne satire. Ne smatram sebe za satiričara.
S obzirom da su poznate ličnosti medijski konstrukt viđen kroz slike i medijske priče, na koji način postaju usađeni u našu kolektivnu psihu? Kako objašnjavate opsesiju javnosti ljudima koje nikada neće upoznati lično?
Medijske priče i slika konstruišu poznate ličnosti – ove priče se usađuju u javnu i ličnu imaginaciju, a da to ni ne primećujemo. Bila sam šokirana kada je Dajana umrla, iako je do tada nisam previše primećivala. Ipak, u trenutku njene smrti sam imala osećaj kao da je intimno poznajem i njena smrt me je rastužila, dok su drugi ljudi plakali ili padali u histeriju. Mediji su stavljali njenu fotografiju na naslovne strane narednih godinu dana od njene smrti.
Kako biste napravili svoje fotografije, morate i sami donekle da budete informisani o kulturi poznatih ličnosti. Da li ste na taj način delimično i sami deo te kulture ili samo pravite parodiju od nje?
Skupljam informacije o kulturi poznatih ličnosti od ljudi oko mene, ne iz medija. Više sam zainteresovana za to šta ljudi razmišljaju o njima nego za same medijske priče.
Mediji često mešaju Vaš rad sa autentičnim fotografijama poznatih ličnosti, što često dovedui do medijskih skandala. Koliko je danas teško obmanuti javnost slikama?
Danas je užasno jednostavno obmanuti javnost lažnim slikama. Mislim da svi znaju da su neke slike lažne ili editovane, ali nikoga više nije briga. Vesti su polu-zabava i mi cenimo taj trud!
U Vašem radu koristite različite medije, u kom mediju se krećete najprijatnije?
Ja stvaram scene sa glumcima i dvojnicima. Onda kada su ove scene napravljene, što iziskuje dosta truda, pravim footgrafije i režiram snimke ili duže video formate. Uživam u oba medija, ali moja namera je da pomoću oba stvorim sliku koja se “brzo čita”, koja ide direktno od oka do uma. Tada počinjete da se smejete ili razmišljate pre nego što uopšte shvatite šta gledate – poput reklame ili klipa. Pozajmljujem od konstrukcije koju koriste mediji i marketing i pokušavam da budem manipulativna na isti način kao i oni, postavljajući u isto vreme pitanja o komercijalnom mediju.
Kako vidite ulogu društvenih medija u usponu culture poznatih ličnosti?
Društvene mreže su to samo pogoršale – dozvoljavaju bilo kome na internetu da postane zvezda, režiser, pisac, itd. U pitanju je još jedan medij distribucije, kao što je TV bio 60tih godina. Poznate ličnosti su postale naša nova folk religija uz pomoć široko raširene poruke na internetu i drugim medijskim kanalima.
Govorili ste na brojnim konferencijama, festivalima, muzejima, fakultetima, a ove jeseni ćemo moći da Vas čujemo na Golden Drum festivalu. Možete li nam više reći o ovoj saradnji?
Veoma se radujem Golden Drumu i razgovoru o neophodnosti rizikovanja sa kreativnošću i kako to primeniti na sve medije i umetničke platforme.
Koji umetnici su na Vas najviše uticali, a čiji rad danas cenite?
Vorhol – on je bio zainteresovan za konstruisanje slike i za to kako komercijalni aspekti slike na nas utiču. Cindy Sherman – način na koji vidimo ljude kroz sliku, jer stvari jesu onakve kako izgledaju. Merry Alpern, Dirty Windows. Damien Hirst…
Po kom kriterijumu birate poznate ličnosti koje ćete koristiti u svom radu? Koji Vam je omiljeni projekat do sada?
Fasciniraju me poznate ličnosti koje su ikone, kako je do toga došlo? Kim Kardashian je fenomen – ona je stvorila sebe znajući da internet stvara fascinaciju i slavu. Ona je napravila biznis od komercijalnosti interneta.
Koji su Vam budući planovi? Koga biste voleli da predstavite u svom radu?
Volela bih da napravim film o Kardashianovima, Caitlyn je najnovija priča koja nam stiže od njih.
Ovo je prvi Bitef bez Jovana Ćirilova i posvećen je sećanju na njega. Kako je počela vaša saradnja sa Jovanom Ćirilovim i rad u okviru Bitefa?
Jovan me je pozvao na saradnju 2006. godine, u trenutku kada se spremao 40. Bitef. Ja sam, praktično od početka bačena u vatru, i mada sam se u pripremu festivala uključila relativno kasno, uspela sam da dovedem i nekoliko svojih predstava. Jovan mi je od početka potpuno verovao, a čak i kada se nije slagao sa mojim stavovima, uvek ih je uvažavao, što je našu saradnju odmah učinilo veoma jednostavnom i lepom.
Na koji način se kroz ovogodišnji Bitef interpretira uspomena Jovana Ćirilova?
Slogan festivala nosi naziv “Uspomeni Jovana Ćirilova”, a od ove godine se Specijalnoj nagradi – jednoj od dve koju dodeljuje međunarodni žiri – dodaje i Jovanovo ime.
Koje su osnovne linije koje čine ove godine program festivala?
Festival se poslednjih godina odvija u tri ravnopravne linije koje se obraćaju domaćoj, ali i međunarodnoj publici, što je koncept koji je zastupljen na većini velikih međunarodnih festivala. Jedna linija je posvećena međunarodnom teatru sa idejom da se domaćoj javnosti predstave velike, festivalske predukcije, druga linija se fokusira na regionalnu teatarsku produkciju i ona je posebno zanimljiva stranim gostima, a treća i meni najispirativnija linija festivala je, od prošle godine, posvećena Novim pozorišnim tendencijama i dobar je okvir za propitivanje najaktuelnijih i najsmelijih tendencija u međunarodnoj i domaćoj savremenoj teatarskoj praksi.
“Kompleks Ristić”, u režiji Olivera Frljića, je veoma ambiciozna koprodukcija koja nastaje u saradnji više postjugoslovenskih institicija. Možete li nam reći više o ovom projektu koji će biti premijerno prikazan u Bitefu 20. septembra? Da li se ovakvim saradnjama opcrtava novi jugoslovenski, odnosno regionalni proctor u okviru Evrope?
Taj prostor nije nov – kakva god bila njegova geografska podela. Prirodno je da ljudi koji govore isti jezik i smeju se istim vicevima, čak i posle jezivih ratova, budu usmereni jedni na druge.
Kako vidite Bitef u okviru savremene Evrope, društveno, ali i unutar pozorišta?
Bitef još uvek ima popriličan međunarodni ugled u svetu, a prošle godine je u Zagrebu dobio i priznanje za najbolji festival u regionu, što je najnovije priznanje u nizu mnogih međunarodnih nagrada koje su dodeljene ovom festivalu, ali ako se nastavi urušavanje festivala koje traje poslednjih godina, biće sve teže zadržati kredibilitet koji je građen punih 50 godina, što je jedna od tragičnih konstanti našeg neuvažavanja sopstvenog kontinuiteta i trajanja, što umesto napretku, vodi krizii identiteta sa kojom, kao nacija, permanentno imamo problem.
Nove pozorišne tendencije ovogodišnjeg Bitefa posvećene su savremenim izvođačkim praksama u polju savremenog političkog teatra. Gde je mesto savremenog teatra u politici, odnosno u društvu?
To je veliko i važno pitanje na koje nije lako dati odgovor. Sa jedne strane je politički teatar u savremenom društvu veoma zastupljen i vrlo polifon, ali je često nevidljiv i bez naročitog uticaja na društvenu dinamiku. Oliver Frljić je jedan od retkih predstavnika političkog teatra koji je institucionalizovao svoju umetničku poziciju i koji sa nje nastupa na veoma radikalan način, vršeći direktan uticaj na društvu u kom živi. Ne znam nijedan drugi primer institucionalnog teatra sa sličnom idejom. Uglavnom se tu radi o pojedincima koji pokušavaju da deluju kroz institucije, što neizbežno vodi do kompromisa koje nameće buržoaski institucionalni teatarski poredak koji postoji u celoj Evropi ili, ako pak deluju vaninstitucionalno – često su osuđeni na marginalnu poziciju. Nešto je bolja situacija u zemljama koje nisu sasvim zatrle nezavisnu kulturnu scenu, ali svuda je pozorište u službi kapitala, pa tako, na žalost, i pobuna koju proizvodi.
Na Bitefu ćemo imati priliku da vidimo predstavu Common Ground, teatra Gorki iz Berlina, koji upravo problematizuje rastuće razlike unutar evropskog prostora i reflektuje političke probleme. Tako posmatrano, da li je uopšte moguće govoriti o jedinstvenom pojmu savremenog evropskog političkog teatra?
Ne verujem da je moguće govoriti o pojmu savremenog evropskog političkog teatra – ali je možda moguće govoriti o korpusu savremenih evropskih političkih problema/tema kojie su tačka dodira. Kapitalistička ideologija je, uprkos svemu, veoma zbližila ljude u njihovom, svuda veoma sličnom nezadovoljstu. Pitanje je, samo, da li će ga oni kanalisati kroz teatar, ili na ulici.
Pozicija Bitefa u Srbiji je specifična i iako pripada institucionalnom okviru, uvek je bio i granično polje, prostor pobune i prethodnice koja najavljuje glavne tokove. U najavi već navodite pitanje “Da li je istinska pobuna moguća u državnim teatarskim institucijama ili ona zahteva vaninsitucionalnu poziciju?” Kako biste odgovorili na njega?
Ne znam odgovor – zato sam i postavila to pitanje.
Društvena pobuna Bitefa, na neki način je i samo njegovo održavanje u današnjim uslovima finansiranja u kulturi. Kakve su vaše strategije opstanka? Odakle dolazi energija da se borite?
Ne znam, ali i ta energija nije beskonačna, a moja se već prilično potrošila. Strategija opstanka je standardno srpska – kombinacija inata i sumanute nade da će biti bolje.
Kako je rad u okviru Bitefa oblikovao vaš profesionalni razvoj i kako se reflektuje u različitim projektima na kojima ste angažovani?
Ja sam mnogo puta govorila o tome kako je Bitef formirao moj pozorišni ukus i svetonazore tokom devedesetih kada je moja generacija imala ograničen pristup relevantnim teatarskim informacijama. Zahvaljujući svom radu na Bitefu, gotovo neprestano sam u kontaktu sa ozbiljnim i relevantnim pozorištem i moj umetnički rad je sasvim sigurno izložen tim uticajima. Potpuno je prirodno za umetnika da bude u pokretu i da reaguje na duh vremena. Zahvaljujući Bitefu, i kao gledateljka i kao osoba koja je na njemu trenutno angažovana, uvek sam osećala da pripadam nekoj većoj zajednici od one koju definišu prostorne i dnevno-političke koordinate.
Posle 49 godina postojanja, Bitef je imao nemerljiv uticaj na našu pozorišnu scenu i novu generaciju autora, kako vi vidite uticaj Bitefa na nove pozorišne tendencije u Srbiji? Koje aktuelne projekte biste izdvojili na sceni?
Trenutno je veoma nezahvalno govoriti o savremenom srpskom pozorištu u situaciji kada je godišnja produkcija tako mala. Većina pozorišta igra na sigurno i ne ulazi u bilo koju vrstu rizika, što je najčešće jedini način da se dogodi nešto autohtono i nestandardno. Osim toga, poslednjih godina se događa konstantni odliv umetničke scene i oni koji odlaze su najčešće umetnici koji su i ranije imali relevantnu međunarodnu karijeru i koji su razmišljali izvan lokalnih stereotipa i donosili neke nove strategije na našu scenu. Ja sam sigurna da stasavaju nove generacije koje bi imale šta da kažu, ali na žalost ne vidim gde za to imaju priliku. Želim da verujem da je to samo faza i da će dobar i hrabar teatar -poput vode – da pronadje svoj put.
Bitef je poznat i po svom bogatom pratećem programu, pored Bitefa na filmu, od 2000. se izdvaja Bitef Polifonija, koliko su važni ovi edukativno teorijski sadržaji za razvoj lokalne scene?
Izuzetno su važni. Mislim da je Bitef Polifonija trenutno poslednji bastion pozorišta za mlade kojim se trenutno ne bavi nijedan subvencionisani teatar za decu i mlade. Pristup teatru za mladu publiku u okviru Bitef Polifonije je ne samo važan u kontekstu stvaranja odgovorne pozorišne publike već i odgovornih građana.
Sledeće godine je jubilarni, 50. Bitef, da li već razmišljate o selekciji? Šta možemo da očekujemo?
To bih i ja volela da znam. To je važan jubilej za grad Beograd i državu i nadam se da će biti adekvatno podržan.
Nešto što niste uvrstili u selekciju ovogodišnjeg Bitefa, a želeli ste…
Nema previše smisla govoriti o stvarima koje se nisu dogodile.
Muzika koju trenutno slušaš:
Ward, “Post-War” za predstavu koju trenutno radim u Švedskoj
Tekst koji želite da vidite u produkciji Bitefa
Na primer, neki od tekstova mladog nemačkog autora Wolframa Lotza.
Predstava koja je na vas ostavila najjači utisak ove godine
“Mi smo kraljevi a ne ljudi”, Matije Ferlina – potpuno osobena i neverovatno uzbudljiva predstava mladog hrvatskog koreografa sa međunarodnom karijerom koju ćemo gledati na ovogodišnjem Bitefu.
Putovanje koga se rado sećate
Putovanje kroz bivšu Jugoslaviju bez pasoša.
Šta uvek nosite sa sobom
Svoje misli, a nekada bi mi prijalo da ih ostavim kod kuće.
Omiljeni doručak
Sa mojim sinom.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
“It”s a long way back to Koney” iz filma Warriors, Waltera Hilla
Ovo je prvi Bitef bez Jovana Ćirilova i posvećen je uspomeni na njega. Na koji način Bitef Polifonija kao prateći program Bitefa interpretira uspomenu na Jovana Ćirilova?
Rečenicu koju smo odabrali da bude svojevrsni moto ovogodišnje Bitef Polifonije je „Na kraju puta putokaz“, početni stih pesme „Upitnik“ iz zbirke pesama „Putovanje po gramatici“ Jovana Ćirilova iz 1972.godine.
Mislim da ne treba dodatno objašnjavati šta ova rečenice implicira u odnosu na Jovana, ali i na posebne okolnosti u kojima ova 16. Bitef Polifonija nastaje. Naime nakon 15 godina uspešnog vođenja i pre svega iniciranja Polifonije kao pretećeg programa Bitefa, Ljubica Beljanski Ristić je ove godine zadatak urednica prepustila Ireni Ristić i meni. Velika čast, a u isto vreme ogromna odgovornost, ipak ublažena time što je Ljubica tu sa nama, da posavetuje, prodiskutuje, da nas podrži.
Polifoniju otvara predstava „Putokaz“ Teatra Mimart. Zanimljivo je da je Nela Antonović sa svojom grupom na četvrtoj Bitef Polifoniji predstavila „Znakove pitanja“ za koje je Jovan birao muziku.
Nela nam je ponudila, a mi radosno prihvatili, da na otvaranju ovogodišnje Polifonije delimo programe iz te predstave. Mali omaž Jovanu Ćirilovu i njihovoj saradnji.
Možete li nam reći više o ovogodišnjem programu Bitef Polifonije i njegovim osnovnim linijama?
Krenuću od radionica koje su sve ove godine bile sastavni deo programa. Dakle ove godine ih imamo dve, obe su posvećene cirkuskim veštinama, a vode ih umetnice iz grupe Cirkusfera u okviru regionalne platforme Cirkobalkana. Zatim imamo čast da predstavimo začetke dva nova projekta: jedan je “Pozorište u obrazovanju”, budući projekat Centra za dramu u edukaciji i umetnosti- CEDEUM – organizacije koju zastupam i koja je nosilac Bitef Polifonije – čiji će koncept objasniti Pol Marej; i Pozorište u zajednici, novi projekat POD Teatra iz Beograda i ZID Teatra iz Amsterdama. Predstaviće se i dve mreže, prva nastala iz projekta OSTRVA Bazaarta, a druga je regionalna mreža studenata Akademija i Fakulteta dramskih umetnosti.
Zatim tu je izuzetno značajan simpozijum “Pozorište u kontekstu” koji je osmislila Irena Ristić, i koji ostvarujemo u saradnji sa grupom Hop.La. I najzad vrlo značajan segment ovogodišnje Polifonije – umetnički program koji obuhvata čak dvanaest predstava iz Beograda, Niša, Novog Pazara, Novog Sada, Rijeke, Beča, Tuzle, Madrida, Podgorice. Uzbudljiva produkcija predstava koje su uglavnom nastale iz umetničkih procesa, koje su napravljene sa mladima, za mlade, ili generalno za publiku svih uzrasta, sa važnim, angažovanim temama.
Nakon svake predstave održaće se razgovor sa publikom.
Ovogodišnja Bitef Polifonija je posvećena istraživanju kreativnih, integrativnih i inovativnih oblika rada u oblasti dramskog stvaralaštva i obrazovanja. U kojoj meri izvođačke umetnosti imaju potencijal da pomere granice, donesu promene ili izazovu pobunu?
Ovo je pitanje čiji bi odgovor zauzeo prostor jedne knjige, a ne jednog intervjua. Odgovoriću vam lakonski: izvođačke umetnosti, a posebno teatar, imaju ogroman potencijal da učine upravo to što ste naveli.
Dodala bih još: potencijal da iscele.
Deo Polifonije je i trodnevni simpozijum “Pozorište u kontekstu” koji će okupiti eminentne stručnjake i praktičare iz zemlje i inostranstva. Gde je mesto savremenog teatra u društvu danas i koji su mogući prostori njegovog delovanja?
Simpozijum će kao svoj rezultat imati zbornik radova i transkript žive reči izgovorenih tokom sesija, a koje je koncipirala Irena Ristić. Samim tim što će se štampati jedan konkretan objekat, knjiga, sprečava se efemernost samog događaja. Upravo ta efemernost krasi pozorište i njegov je usud. Jedna od omiljenih rečenica koju sam izgovarala na sceni bila je rečenica Karlosa Fuentesa: “Neko je jednom rekao da je, biti glumac – kao vajati u snegu.” Opet u današnje vreme digitalizacije i kontakata preko internet tako je važno očuvati taj dragocani ritual žive predstave, susret publike i izvođača, zajednički čin u kome se saznaje, doživljava, transformiše.
Bitef Polifonija je posvećena razmeni, podsticajima koji iz nje proizlaze, kao i ličnom i profesionalnom osnaživanju. Koliko su važni ovi edukativno teorijski sadržaji Bitef Polifonije za razvoj lokalne umetniče scene?
Moram da istaknem da je Ljubica Beljanski Ristić autorka još dva projekta koji su suštinski uticali na osvešćivanje kreativnosti mnogih generacija, a to su Škozorište i Školigrica. Mnogi današnji eminentni pozorišni, i ne samo pozorišni stvaraoci, su počeli svoj rast i razvoj upravo u ovim prostorima slobode.
Ispravila bih vas samo, pravilnije bi bilo reći “edukativno praktični i teorijski sadržaji”, jer su tokom mnogobrojnih radionica na Bitef Polifoniji mnogi ne samo sticali nova znanja i veštine, već i osvestili da je to put kojim žele da idu i nastavljali da se bave ili školuju iz oblasti pozorišne umetnosti.
Recite nam nešto više o novoustanovljenoj nagradi u kategoriji “polifoni autor/ka”. Kome je namenjena ova nagrada?
Ovo priznanje je prošle godine Ljubica Beljanski Ristić dodelila umetnicima i saradnicima koji su sa njom od početka stvarali i gradili Bitef Polifoniju. Imala sam veliko zadovoljstvo da budem jedna od dobitnica. Ove godine, tokom uređivanja i sklapanja programa Polfonije shvatile smo da je u čak četiri predstave Milena Bogavac autorka ili ko-autorka, i da ona zaslužuje da nosi ovu titulu i priznanje. Naglašavam da je reč o priznanju, a ne o nagradi jer Polifonija sa svojom autorkom i urednicama neguje jedan drugi i pravedniji sistem vrednovanja – sistem u kome nema kompeticije, jer nema nagrađivanja i selekcije, već podrške i solidarnosti, i uslova za dalji razvoj i usavršavanje.
Kako je rad u okviru Bitef Polifonije oblikovao vaš profesionalni razvoj i kako se reflektuje u različitim projektima na kojima ste angažovani?
Ovo je takođe pitanje koje bi zahtevalo više prostora od jednog intervjua, jer je tu obuhvaćeno vise od petnaest godina mog života i rada.
Još na prvoj Polifoniji sam držala dramsku radionicu, a na prošlogodišnjoj se predstavila sa predstavom koju sam režirala i u kojoj sam i glumila sa još petoro kolega. Radi se o predstavi “Sestre po oružju”, prvoj novozelandsko-srpskoj koprodukciji, koja je nakon premijere na Bitef Polifoniji imala veoma uspešnu turneju na Novom Zelandu.
Nakon dve decenije rada u DAH Teatru, trenutno radite u okviru umetničkog projekta Hleb teatar. Kako je ova trupa prvi put otpočela sa radom i koje je polje njenog delovanja?
Jugoslav Hadžić, Anastasia Tasić i ja smo počeli kao umetnici da sarađujemo još pre šesnaest godina u dramskoj grupi za mlade DAH Teatra, koju sam osnovala. Zajedno smo, još tada, ostvarili nekoliko vrlo uspešnih predstava u okviru projekta “Igrom protiv nasilja” (Play Against Violence), projekta zbog koga je i pokrenuta prva Bitef Polifonija. Ponovo smo počeli da sarađujemo 2011. godine na mom prvom eseju u pokretu “Priče hleba i krvi”. Iz naslova te predstave došli smo na ideju da se nazovemo Hleb kolektiv. Pripadamo različitim generacijama, što stvara posebnu dinamiku u radu. U okviru Hleb kolektiva postoji muzička grupa “Anti protiv”, duo Anastasie i Jugoslava, kao i Hleb Teatar. Anastasia je i vizuelna umetnica, završila je master na Fakultetu likovnih umetnosti, a pošto su oboje muzičari, predstave koje radimo obiluju muzikom. Najnovija je imala pretpremijeru u Sloveniji ovog leta. Radi se o koncert predstavi “Doček”, koja će imati svoju premijeru u Bitef teatru u decembru.
Možete li nam reći više o formi “pozorišnog eseja” kao novom scenskom izrazu koji ste vi osmislili?
Ono što mi je posebno uzbudljivo jeste upravo to što tek sada, nakon trećeg “eseja u pokretu” shvatam koliki je potencijal ove forme, i na koji način ona može još da se razvija. Teško je prepričati nešto što je u suštini umetnički čin. Preporučujume svima da dođu i pogledaju kako “pozorišni esej” izgleda u praksi, u Bitef teatru ove sezone.
Vaš drugi autorski projekat “O s(a)vesti Esej u pokretu o Dadi Vujasinović” je prošle godine premijerno izveden u Bitef Teatru. Kako ste fošli na ideju da se bavite ovom tematikom?
To nije bila ideja, to je bila potreba koja je bila tako jaka da sam u magnovenju, u jako kratkom roku sabrala sve ideje, impulse i crtice koje sam tokom mnogih godina nakon Dadine smrti sakupljala, želeći odavno da ispričam njenu priču, iz prkosa, očaja i želje za pravdom.
Predstava je do sada dobila pet nagrada, a najveća je za mene promena energije prostora u kom nastupam, gde je skoro opipljiva emocija i transformacija koju je publika doživela. Raduje me što je uprava Bitef Teatra odlučila da i ove sezone uključi “O s(a)vesti” u repertoar. Takođe se radujem novim gostovanjima, jer je predstava sada prevedena i postoji i na engleskom jeziku. Igrala sam je već u Bergenu.
Kako vidite razvoj koncepta Bitef Polifonije u budućnosti?
Mislim da je koncept Bitef Polifonije toliko jak, utemeljen i sveobuhvatan, da ga treba samo održavati i slediti put koji nam je utrla Ljubica. Mi osluškujemo “nove tendencije” u participativnim, edukativnim, inkluzivnim i kreativnim oblastima izvođačkih umetnosti.
One svojim prisustvom menjaju i razvijaju svaku Polifoniju.
Kako se one budu menjale i razvijale, tako će to činiti i Polifonija.
Za kraj evo cele pesme Jovana Ćirilova:
“Na kraju puta putokaz,
O pređenom putu
Ništa ne pokazuje
Pita se
Čemu putovanje.”
Muzika koju trenutno slušate:
CD-ove koje sam nasledila od oca sa najboljim snimcima svetskih opera. Tenutno sam na Verdijevoj “Aidi” u izvođenju rimske opera.
Takođe Mano Negra, opušta me u ove stresne dane.
Predstava koja je na vas ostavila najjači utisak ove godine
Mnoge, ali neću da odajem favorite ovogodišnje Polifonije.
Takođe čekam Bitef. Prošle godine definitivno “Aleksandra Zec” Olivera Frljića.
Putovanje koga se rado sećate
Jako puno putujem, i teško mi je da izaberem jedno. Svako putovanje je posebno, ali možda najneobičniji doživljaj i destinacije u skorije vreme bi bile Rejkjavik i Danidn na Novom Zelandu.
Šta uvek nosite sa sobom
Malu svesku i penkalo. Zapisujem misli, zapažanja, neki stih i pre svega nove ideje za predstave, jer proces se stalno dešava u meni.
Omiljeni doručak i mesto za doručak
Još odmalena obožavam “poridž” ili skuvane ovsene pahuljice sa mlekom, bananom, brusnicom i ušećerenim đumbirom. Ali nemam ni ništa protiv ukusnog sendviča. Najviše volim da jedem napolju u prirodi.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Svaki dan je poseban i čudesan. Samo treba to da osvestimo.
Na koji način dečiji rasterećeni pristup jeziku utiče na promišljanje naše slobode mišljenja i izraza?
Vrijednost rada na ovom projektu proizašla je upravo iz činjenice da dječjoj logici nismo pristupali kao nečemu što je neozbiljno, već kao nečemu što je dječja interpetacije logike odraslih. Kada se tome tako pristupi, iz toga izranja neki sasvim novi oblik razumijevanja sebe, drugih ljudi, okoline i svijeta. I u tom slučaju poruka ostaje nepromjenjena, no svijest o dječjem načinu razmišljanja i nedostatku dječje neposrednosti u nama odraslima je pod povećalom.
U svojim predstavama koristiš pokret kao sredstvo izvođenja potpuno ravnopravno jeziku i konstantno istražuješ odnos između ova dva izraza. Koliko je teško artikulisati ideje kroz pokret i stvoriti njime narativ?
Jako me zanima neiskorišteni prostor tjelesnog u dramskom kazalištu. Tijelo ima resurse koje govor ne može ni zamisliti, samo treba naći načine kako ih osvijestiti. Smatram da je jedan od najvažnijih alata na sceni upravo to osvješćivanje sadašnjeg trenutka, osvješćivanje mene na sceni sada i ovdje, s određenim sadržajem pred publikom. Postoje mnogi glumci i plesači koji savršeno barataju zanatom, ali im se igra često, upravo zbog tog ignoriranja trenutka, pretvara u zanatsko odrađivanje, nerijetko u čistu fizičku virtuoznost, ogoljenu od konkretnog odnosa s publikom.
Ti si plesač, koreograf, reditelj, glumac, fotograf, kostimograf, performer, autor video spotova… Kako uspevaš da artikulišeš sve te različite medije i koncepte scenskog izvođenja?
Smatram da postoje umjetnici koji lakše ili teže artikuliraju svoj rad, svoju ideju. Smatram da spadam u neku sredinu, iz razloga što je moj pristup radu dosta intuitivan. Pristupam radu iz želje za spoznajom nečeg novoga. Ako govorimo o procesu, put koji me vodi do tog rezultata nije poznat. Sukladno tome, intuicija je jedan od mojih glavnih motora u procesu stvaranja, a tu su onda ostali suradnici (plesači, dramaturzi, scenografi…) koji tu intuiciju konkretiziraju. A rad je uvijek rad, ne pristupam kostimografiji drugačije nego režiji. Uvijek koristim jednake alate. Prirodan i logičan mi je odnos do različitih medija.
Koliko je zahtevna pozicija nezavisnog umetnika na hrvatsko pozorišnoj sceni? Gde je mesto scene savremenog plesa u Hrvatskoj, ali i regionu, u odnosu na svetsku scenu?
Smatram da pozicja suvremnog plesa u Hrvatskoj iz godine u godinu raste. No ponajviše zahvaljujući ljudima koji sačinjavaju samu plesnu scenu. Plesna umjetnost živi paradox jedne on najizvoznijh umjetnosti s jedne strane a s druge strane projektima se ne pruža dovoljna finacijsko, produkcijska potpora. Entuzijazam, predanost, poniznost i neumorna strpljivost kljuc su uspjeha plesne scene u Hrvatskoj. Jel to zbilja tako treba biti? Jel to bas jedni recept za uspjeh jedne umjetničke discipline i njene prepoznatljivosti? Naravno da nije. Danas se skoro svaki poziv, zanimanje, posao nalazi u jednoj izazovnoj situaciji, no smatram da ne bi trebalo umanjivati značaj i važnost kulture i umjetnosti, usprkos tome što nas država, Vlada i njeno (ne)upravljanje krizom stavlja u nezahvalan položaj da moraš opravdavati svoj poziv. Smatram da većina kolega iz inozemstva i regije proživljava istu situaciju.
Ko su tvoji uzori, a ko su autori i izvođači čiji rad danas ceniš?
Cjenim rad kazališnih umjetnika čije predstave slave kazalište i njegov potencijal da mjenja sadašnjost i koji se ne boje rizika.
Da li si trenutno angažovan na nekom novom projektu?
Upravo večeras imam zagrebačku premijeru predstave Out Of Season, suradnja kanadske koreografkinje Ame Hendersoj i mene. Nakon čega slijedi nekoliko tjedana turneja da bi 18.10 započeo rad na novoj predstavi radnog naslova A PLAY u Ljubljani s četvero izuzetnih izvođača u produkciji Zavoda Emanat.
Muzika koju trenutno slušaš:
Trenutno samo obrade.
Predstava koja je na tebe ostavila najjači utisak ove godine:
Predstava “De marfim e carne – as estátuas também sofrem”, portugalske koreografkinje Marlene Monteiro Freitas
Putovanje koga se rado sećaš:
Najdraže ono iz 1982. Ne znam točno gdje sam bio ali znam da sam bio. I bilo je divno.
Šta uvek nosiš sa sobom:
Discus Herniju.
Omiljeni doručak i mesto za doručak:
Jaja na oko, komad neke šunke, kava… Mjesto? U gostima.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima:
“Be the elephant you wish to see in the room.” J.W.
