Publikacija “Među nama: Neispričane priče gej i lezbejskih života”, u izdanju Hartefakt fonda. Urednice: Olga Dimitrijević i Jelisaveta Blagojević. Dizajn: Mane Radmanović
Kao teoretičarka si se bavila narodnom muzikom i kroz sve svoje tekstove i likove uvodiš narodnu muziku u potpuno drugačiji diskurs. Koji su tvoji motivi i koji emancipatorni potencijal ova muzika ima? Koju ulogu ta muzika igra u razbijanju elitizma institucije pozorišta i vraćanju publike u pozorište?
Kada je u pitanju narodna muzika, iščitavam je kroz prizmu melodrame. Melodrama je, kao i narodna muzika, u elitnim krugovima potcenjen, „ženski“ žanr. Ono što mene uzbuđuje je to kako uprkos jednostavnim i ličnim zapletima, nejednaki društveni odnosi neprestano odjekuju u melodrami; i sličan mehanizam je prisutan u velikom delu narodnih pesama.
Iako kritički stav možda nije vidljiv u tekstu odmah na početku, on se otkriva u širem kulturnom kontekstu – u svetu u kom živimo, ovom svetu organizovanom po tradicionalnim, patrijarhalnim, heteronormativnim, rasističkim merilima. Za mene je jednom delu (ne u svim, logično) folk pesama emancipatorno upravo to što one sve vreme govore o pukotinama u patrijarhatu, što se kroz njihove tekstove i ženu-pevačicu koja ih izvodi poziva na akciju i borbu za svoju ljubav i želju, suprotstavljanje sredini koja ograničava i slično, što se reflektuje na svoju potčinjenu poziciju itd. I važno mi je da govorimo o tome i u pozorištu, bez paternalističkog ironijskog odmaka, jer ni pozorište nije samo okoštala buržoaska institucija, nego i mesto na kom i dalje može da se odvija kompleksni društveni dijalog i promišljanje. A teme ljubavi, pesme i emancipacije su od ključnog značaja za sve nas.
Antifašistički Front Žena
Tvoja drama „Kako je dobro videti te opet“ je posvećena AFŽ-u. Koliko je za tebe bitno to nasleđe i koliko je ono prisutno u današnjem društvu?
AFŽ je bio najmasovniji ženski pokret na ovim prostorima, koji je uspeo da za žene izbori do pre Drugog svetskog rata gotovo neostvarivo: pravo glasa, pravo na imovinu, na učestvovanje u političkom životu, zapošljavanje, opismenjavanje, sistem brige o ženama i deci, sistem samoorganizacije i solidarnosti među ženama od kojih i danas možemo da učimo. I na primeru AFŽa, i njegovog ukidanja, vidimo kako istorija borbe za ženska prava ide stalno korak napred-korak nazad. Nasleđe AFŽa nas podseća da „uvijek moramo biti budne“, i podseća nas na antifašističku borbu koja nam uvek mora biti važna.
Da li si trenutno angažovana na nekim novim projektima?
Radim kao dramaturg na predstavi „Romeo i Julija“ u režiji Mikija Manojlovića, i planiram da u skorije vreme počnem rad na predstavi po romanu Aleksandre Kolontaj, „Crvena ljubav“, u kojoj planiram da se bavim politikama ljubavi i emancipacije, i preispitivanjem teme ljubavi van polja trivijalnosti. Ostvarenje ljubavnog odnosa nam se nameće kao društveni ideal, ljubav se posmatra kao izdvojeni totalitet koji briše sve razlike i socijalna raslojavanja, dok se zapravo različitim društvenim barijerama i normama isti ti ljubavni odnosi sistemski onemogućuju: odnosi između pripadnika različitih klasa, rasa, istog pola, ravnopravni odnosi muškarca i žena, ljubavni odnosi koji ne spadaju u ideal romantične ljubavi, ljubav u prijateljskim odnosima, solidarnost… Tu smo u potpunosti na području melodrame – odnos dve strane ometa treća strana, a ta treća strana je često svet – i društveni poredak – sam.
Muzika koju trenutno slušaš
Italo-disko i rane albume Šemse Suljaković
Knjiga koju trenutno čitaš
Oslobođenje 1944, o oslobođenju Beograda, autora Milana Radanovića i The Autobiography of a Sexually Emancipated Communist Woman Aleksandre Kolontaj
Film koji si pogledala
Pukotina raja (1967), Vladimira Pogačića
Novinski članak koji si skoro pročitala
Kako gradska vlast planira da počne da zaključava Studentski park. Ne mogu da se odlučim da li je stav da, citiram: „od ponoći pa do pet, šest ujutru nema potrebe da bilo ko u parku boravi“, sumanut ili represivan, ili i jedno i drugo.
Izložba koju si posetila
Telo kao režim, u KCB-u, kustos Vladimir Bjeličić
Putovanje koga se rado sećaš
Četiri dana provedena prošlog leta u Pobjerovu, malom mestu razvijenog masovnog turizma za nemačku nižu srednju klasu, na poljskoj obali Baltičkog mora. Podsećalo je na sve mitove jadranskog primorja.
Šta uvek nosiš sa sobom
Lak za kosu.
Omiljeni doručak i omiljeno mesto za doručak
Sveže pečen hleb iz rerne, puter, sjenički sir i paradajz. Na terasi.
Poruka našim čitateljkama i čitaocima
Poslednja rečenica drame „Kako je dobro videti te opet“:
„Ako prestanemo da zamišljamo pravednije svetove, ufitiljili smo ga skroz.“