Kako počinje i kako teče dan Dimitrija Vojnova?
U vreme studija i par godina potom bio sam jedan od onih koji žive i rade noću, što je dobrim delom bilo uslovljeno time što sam živeo sa roditeljima. Zatim sam se odselio i počeo da radim danju, a kako me godine stižu sve manje živim noću. U svakom slučaju, dan počinje doručkom i laganim merenjem temperature naroda na internetu i obaveštavanjem o stanju kod nas i u svetu. Potom rad, ručak, gledanje filma – imam običaj da svakog dana pogledam barem jedan koji ranije nisam gledao – i onda uveče, nešto u skladu sa mogućnostima. Vikendom imam sada već tradicionalne sastanke sa prijateljima, uvek u isto vreme, u istom kafiću, u šali nazivamo ih sednicama Otadžbinske uprave. Oko tih vikend-događaja svi gradimo svoj raspored.
Tvoja generacija je započela nešto što se zove Novi srpski film, sajtom a kasnije i knjigom Novi kadrovi, koja (re)definiše i na neki način uspostavlja novi osnov “domaćeg filma”. Šta je ili bolje ko je za tebe domaći film danas?
Srpski film danas je nešto potpuno drugačije od onoga što je postojalo 2006. godine pod istim nazivom. Voleo bih da verujem da je koncept Novog srpskog filma tome doprineo. Kada sam osmislio to grupisanje, moja ideja bila je jednostavna – naša kinematografija je bila jedno mračno mesto kojim su vladali oligarsi iz nekih starih vremena bez previše talenta ali sa dovoljno političkih i esnafskih veza. U toj tami nastajali su neki jako dobri filmovi ali su se javljali kao incident i nisu uspevali da naprave kontinuitet. Ja sam osmislio termin Novog srpskog filma kako bi svi ti mladi ljudi uprkos svojim različitim poetikama i divergentnim interesima nastupili kao talas. Uvođenje tog naziva izazvalo je veliku radoznalost, potrebu kritičara da to afirmišu, kao što je uradio Nenad Polimac u Jutarnjem listu, ali i da dekonstruišu kao Ivan Velisavljević u Hrvatskom filmskom ljetopisu. To znači da je ideja Novog srpskog filma imala svoj odjek. Mislim da je ta moja kritičarska konstrukcija imala utemeljenje u istini, ali isto tako upadljivo je kako autori nikada do kraja nisu želeli sebe da identifikuju sa tim, delom zato što su fokusirani na individualni uspeh, delom zato da ne bi bili odbojni instiutucijama. Ipak, na kraju krajeva, čini mi se da je ovaj moj pokušaj izgradnje novog talasa u pristupu filma doveo do određenih grupisanja na sceni i da je to bio uspešan projekat. Rezultat je 2014. godina u kojoj zbilja možemo reći da je većina filmova kod nas, barem osam naslova, bilo vrlo zanimljivo i itekako opravdalo svoje postojanje. Ranije je stvar bila obrnuta i lepa reč se mogla reći za dva filma u vrh glave. Isto tako, ono što je važno je da mi sada imamo mlade autore koji se izražavaju u svim formama od visokoestetizovanog art-housea, preko politički angažovanog do komercijalnog filma, dakle srpska kinematografija u svim svojim segmentima ima budućnost.
Pisao si Mi nismo anđeli 3, Šišanje, Montevideo i ovogodišnji bioskopski hit Mali Budo. Zajedničko za sve ove filmove je da odlično komuniciraju sa publikom, koliko ti je to značajno? Da li je to put do povratka publike u bioskope, i povratka bioskopa u gradove?
Nažalost, pošto nema institucionalne brige za bioskope, jedini način je da filmovi otvaraju dvorane. To se upravo dešavalo sa filmovima „Montevideo“ i „Mali Budo“ koji su prikazivani u mnogim gradovima u kojima nema bioskopa uz pomoć mobilne aparature koja je postala svojevrsni industrijski standard kod nas, i to je tužno. Problem je u tome što nema infrastrukture da se filmovi prikazuju u tim gradovima inače već samo kada je reč o delima koja izazivaju veliku pažnju građana, što znači da do te publike ne dolazi umetnički vredan, ali manje popularan srpski film, kao ni strani filmovi. To je veliki problem. Kada je privatizovan Beograd Film 2007. godine, govorio sam da treba uvesti moratorijum na finansiranje produkcije i uložiti novac u bioskope. Tada je to dočekano kao jeres. Uostalom iste godine je otprilike trećina novca data za Beograd Film uložena u „Svetog Georgija“, dakle, i tada je produkcija imala prednost nad prikazivanjem, a već je bilo jasno da pravimo filmove koji nemaju gde da se prikazuju. Mlađan Dinkić i njegovi kadrovi su vodili i privatizaciju Beograd Filma i finansiranje „Georgija“, dakle sve je to jedan zatvoren krug, čiji je jedan deo namerno zaboravlja. Plašim se da autori kod nas rado kukaju o sudbini bioskopa, ali da ne bi bili spremni da se odreknu jednog ili dva konkursa kako bi se oni obnovili. To je argument u prilog toga da autorima ne treba prepuštati vođenje kinematografije.
Kad je reč o gledanosti filmova koje sam radio, prvo važno je da su moji omiljeni filmovi većinom takođe vrlo gledani. Ja volim film koji komunicira sa publikom pa se samim tim takvim filmom i bavim. Mislim da su mnoge kinematografije ispustile čitave segmente svoje produkcije i prepustile ih američkom filmu i da mi to ne treba da uradimo. Mislim da nema razloga da zbog američke konkurencije zamre naš repertoarski film, naš žanrovski film, i srećom ima još dosta ljudi koji tako misle. Problem je što kod nas filmski fondovi ne gaje repertoarski film, a on s druge strane teško nalazi druge finansijere. Zato je u Srbiji mnogo teže snimiti film poput „Malog Buda“ nego neki art-house film.
Kroz različite projekte, (Velika bela Zavera, Nimani Teenage Riot, Novi Kadrovi, Ederlezi Rising) prisutne su reference na Jugoslaviju (ali i gotovo hladnoratovske USA i Sovjetski Savez), muziku i sport, ali i tajne službe, ljubav prema domovini i otpor velikim multinacionalnim korporacijama. Bez šale, koliko uspevaš da svoje političke stavove ili ono što te privatno zanima provučeš kroz profesionalne projekte? Koliko ti je to važno?
Iskreno, volim kada radim na projektu iza koga u potpunosti mogu da stanem. To važi i za moja interesovanja, svako valjda više voli da se bavi onim što ga zanima nego nečim što mu je strano ili nezanimljivo. Nažalost, to se ne dešava uvek, štaviše dešava se dosta retko, ali to je jedan od rizika kada se odlučiš da živiš od ovog posla. Ipak, u poslednje vreme osećam da je sve više takvih projekata. Najradikalniji razlaz između mojih ličnih stavova i onoga što je viđeno na ekranu, i u pogledu estetike i u pogledu ideologije imao sam u slučaju filma „Šišanje“. Ipak, sve to treba podneti profesionalno i kukanje ostaviti za neke rekapitulacije. Kad je reč o mojim interesovanjima, mislim da je to dvosmerno. U komadu „Velika bela zavera“ koji sam pisao na fakultetu imao sam punu autonomiju, pisao sam ga sam, za ispit, nisam imao naručioca, a onda ljudi valjda vide kojim temama vladam pa me angažuju za to. Imam razna interesovanja, srećom većina njih je atraktivan materijal za film. I onda se nekada, kao recimo u slučaju filma „Doktor Rej i đavoli“ kada su me pozvali da malo „pojačam“ lik Ratka Draževića, potrebe producenata i moja interesovanja poklope. Ponekad mi se naravno dešava da neke ponude odbijam kada mi je jasno da se delo ne može nikako pomiriti sa mojim svetonazorom. Ali, to nije samo ideološka stvar. Odbio sam i neke projekte koji bi mi ideološki bili bliski ali sam osetio da pokušavaju da profitiraju na temi, da u tome nisu iskreni. Svuda u svetu ljudi vode računa o podtekstu svojih dela. Kod nas je međutim, podtekst tradicionalno vrlo bitan u tumačenju dela, pa je samim tim ponekad u interpretaciji dela i važniji od onoga što je u prvom planu. To samo pojačava iluziju našim autorima da je njihovo mišljenje važno.
Izuzetno si aktivan na internetu, isprva kao kritičar na Dobu nevinosti, ali i kao bloger, tviteraš, filmski autor i kolumnista/javni intelektualac, šta misliš o promenama koje su u naš život doneli internet i društvene mreže?
Internet nam je doneo neograničeni pristup informacijama, koji je posle Wikileaksa postao čak i bukvalno neograničen, jer se osim količine otvorio protok i poverljivih informacija. Samim tim, razdvojilo se žito od kukolja među javnim radnicima, danas su bitniji oni koji dobro analiziraju informacije nego oni koji njima raspolažu što ranije nije bilo slučaj. Sada, informacije više nisu ekskluzivne i bitno je nuditi kvalitetnu interpretaciju. Negativan aspekt je svakako to što u toj bujici informacija počinje nova forma kontrole obaveštavanja. Danas se ljudi ne drže u neznanju time što im se informacije ukidaju već time što se zasipaju raznim kontradiktornim ili potpuno pogrešnim informacijama. Iskreno, nisam očekivao da će doba interneta umesto veće obaveštenosti dovesti do procvata teorija zavere, ideološkog ekstremizma itd. Dakle, internet je promenio svet možda više od bilo kog drugog pronalaska, ali nije imao isključivo dobre posledice. Demokratizacija izražavanja nažalost nije pomogla da ljudi prevaziđu svoju naivnost. Kad je reč o socijalnim mrežama, one su najbolji dokaz da su ljudi željni komunikacije i druženja, ali da svoje potrebe za tim vrlo često mogu da ispune preko interneta pa čak i da se prezasite i da im ništa ne ostane za neposrednu okolinu. Kad je reč o javnom radu, socijalne mreže su vrlo korisne jer mogu da usmere pažnju zainteresovanih ljudi na zanimljive sadržaje. Jako puno zanimljivih ljudi sam upoznao preko socijalnih mreža i svakog dana saznajem nešto novo.
Iako ne propuštaš da napomeneš kako se (više) ne baviš filmskom kritikom, kao “stari kadar” aktivan si kritičar svih društvenih dešavanja. U 2014. izdvojila bih kritiku nagrađivane medijske kampanje za pozorište, kritiku domaćeg serijskog programa na nacionalnoj televiziji i reformi u kulturi i zamolila bih te da kao kritičar prokomentarišeš proteklu godinu.
Prošla godina je bila karakteristična po sistematskom rasplamsavanju histerije u svim slojevima srpskog društva i u vezi sa svim gorućim pitanjima. Mislim da je naprednjačka vlast potpuno ubila političku imaginaciju u građanima i navela ih da svoje interese artikulišu isključivo kao nadu da će Vučić odlučiti da radi ono što im se sviđa (rusofili se npr. nadaju da će se jednog jutra probuditi i okrenuti Rusiji, evrofanatici misle da je ograničneje slobode medija u Srbiji neka vrsta pripreme za nepopularne evrointegracijske mere i da moramo malo biti Severna Koreja da bismo na kraju postali Južna) a on maestralno stvara utisak kako se neprekidno lomi između raznih opcija. Čini mi se da ovom društvu histerija nije bila potrebna, i da se ona neumitno vraća svojim tvorcima kao bumerang.
Koliko je bavljenje kulturom i umetnostima u Srbiji neodvojivo od kritike (političke realnosti u kojoj živimo)? Koliko je hrabrosti potrebno za oštru, ali dokumentovanu kritiku centara moći bilo da su to velike medijske agencije, nacionalni servis ili sama država (ili koliko hrabrosti nedostaje)?
Ja sam godinama u snažnom unutrašnjem sukobu. Naime, stalno sam upitan nad time da li je moguće istovremeno biti deo neke scene i kritikovati sistem koji omogućuje njeno funkcionisanje. Ipak, na kraju sam prelomio da moram ostati na neki način „kritičar sistema“ iz prostog razloga što kada govorimo o mikro-politici jedne kinematografije ili institucija kulture, niko od nas ne sme dozvoliti da prećuti ako uvidi neki problem jer na kraju krajeva, vrlo mali deo tog mehanizma funkcioniše meritokratski, pa se samim tim teško čovek može fokusirati samo na svoj rad i dela jer ona u tim okolnostima ne znače mnogo. Kada se tome doda da mikro-politikom kulture rukovode partije, neumitno se interesovanje mora proširiti na šire okvire.
Kad je reč o hrabrosti, ja moram da kažem jednu jako važnu stvar. Moji politički stavovi su dobro poznati i ne mogu reći da su baš popularni unutar scene na kojoj radim, u delu medija koji je značajan za moj posao itd. Međutim, ako postoji jedna stvar na koju sam ponosan to je da vrlo lepo komuniciram sa ljudima koji su mi iskreni ideološki neistomišljenici. Uprkos drugačijem stavu, imao sam priliku da sarađujem i sa B92 i sa Danasom i sa Parobrodom i sa CZKD i da ne nabrajam dalje. Druga stvar na koju sam ponosan što moj angažman jako loše komunicira sa partijskim kadrovima bilo da su mi neistomišljenici ili ne, odnosno ne prihvataju me ljudi koji se bave tim stvarima iz koristi, i to svih boja, tako recimo nisam imao puno sreće u saradnji ni sa Ministarstvom kulture, ni sa Sekretarijatom Grada Beograda, ni sa Filmskim centrom uprkos tome što su sve partije izređale u njima. Mislim da to dovoljno govori o supstanci koja se krije iza tobožnjih promena u institucijama.
Ova vlast nije prva sa čijom se kulturnom i drugim politikama nisam slagao, ali je posle kratkotrajnog terora Bebe Popovića 2003. godine, svakako prva za vreme koje dobijam vrlo direktan fidbek šta sme, a šta ne sme da se govori. Možda zato i ne treba da čudi da se ovih dana Beba pomalja kao bitan faktor. Iskreno, ne pamtim vreme kada su mi ljudi iz medija na svakom koraku govorili da su pod pritiskom.
Iskreno, ja na neku veliku pomoć državnih insititucija ni ne računam. Ipak, sa ovim usponom tabloida, mislim da postoji rizik da vlast uzvrati na samo odmaganjem u radu već i nekim ofanzivnim delovanjem protiv neistomišljenika. Kada vidimo slučajeve Vanje Ćalović u Crnoj Gori, kojim su rukovodili Bebini ljudi i tamošnji Informer, dakle to je itekako relevantno za nas, odnosno slučaj Gorana Jevtića u Blicu, mislim da je ljudski plašiti se i ne osuđujem one koji ćute. Tasovac je nedavno napadnut preko priče o filmu „Ederlezi Rising“ i video sam kako izgleda kada te Kurir i Blic makar posredno malo provuku kroz tastature. Danima posle toga su me dobrohotne komšije pitale kakav to pornić snimam i da li mogu da dođu na audiciju. A oni koji imaju loš animus su zlobno pitali, recimo mog oca, kako to da sam završio pišući porniće.
Da li je okej u vreme opšte eksploatacije osamdesetih i devedestih milenijumsku generaciju pitati za omiljene uspomene iz detinjstva?
Pre neki dan sam čitao neku izjavu članova grupe Pains of Being Pure at Heart. Govore o novom albumu i kažu da će se razlikovati od prethodnog koji je ličio na Smashing Pumpkins, moj omiljeni bend, jer neće da ponavljaju „big nineties sound“. Moram priznati da me je to potreslo jer to što je njima stil, aranžersko rešenje, pitanje produkcione odluke, nama je delovalo kao muzički prodor u samu suštinu Svega. Dakle, nečiji smisao života samo par decenija kasnije postaje nečija aranžerska odluka. Iz mase raznih uspomena, izdvojiću jednu u duhu ovog intervjua. Pred izlazak filma „Tito i ja“, Slobodan Novaković me je pozvao da na RTSu napravimo emisiju u kojoj ću ja zvati goste koje želim da upoznam. Na vrhu liste mi je bio Miroslav Lazanski koji je tada bio vrlo popularan, mačo-novinar, vojni komentator koji rado izlazi na teren. I on se uprkos brojnim obavezama koje imao te 1992. pojavio i pričali smo u emisiji o avionima itd. Devetnaest godina kasnije, sedeo sam na kafi sa jednom rođakom (ovo navodim jer imam svedoka) i zazvonio mi je telefon, bio je to Lazanski koji mi se javio da mi čestita što sam u godišnjoj rekapitulaciji u „Politici“ naveo Gadafija. Eto, jedna lepa anegdota o Starom i Najstarijem kadru.
U medijima su trenutno aktuelna dva projeta na kojima radiš sa najbližim prijateljima/saradnicima – Julia in Alfa Romeo, televizijska adaptacija tvog teksta Doba Nevinosti u saradnji sa Danilom Bećkovićem i šokantni ekskluzivni retro sajber film Ederlezi Rising sa Lazarom Bodrožom, šta će se dalje dešavati u 2015.
2015. godine me čekaju dve bioskopske premijere. Jedna je je „Julija i Alfa Romeo“, slovenačka adaptacija našeg scenarija za „Doba nevinosti“. Ova tinejdžerska komedija nije imala sreće u Srbiji, ali je zato u Sloveniji prošla iz prve jer njihov Javni servis ima konkurs za omladinski film i uopšte tamo vode računa o raznovrsnosti produkcije. Druga je film „O bubicama i herojima“ Petra Pašića, jedan igrano-animirani art film koji smo pisali Petar, Nikola Pejaković i ja. Nadam se da ćemo tokom 2015. početi i sa radom na filmu „Jesen samuraja“ na kome će se ponovo okupiti ekipa „Malog Buda“. Radim na još dva zanimljiva projekta u Sloveniji, od kojih bi jedan mogao početi sa snimanjem iduće godine. Kao u vreme Crnog talasa, tako je i sada Slovenija utočište za srpske autore koji ne nailaze na razumevanje ovde.
Muzika koju bi odabrao za bunker u slučaju nuklearnog rata
Morao bih da budem praktičan i izaberem neku muziku u kojoj bih stalno mogao da otkrivam nešto novo a opet da bude i neposredna u svojoj emociji i vesela. Mislim da diskografija grupe Lush odgovara toj neprijatnoj situaciji.
Knjiga koja te je oduševila u poslednje vreme
Oduševio me je novi roman Davida Mitchella „The Bone Clocks“. Nažalost još nije izašao kod nas. Dok ga čekate, svakako pročitajte „Kalendar Maja“ Zorana Ferića.
Da radiš u video klubu, preporučio bi
U mom video klubu se govorilo – „Daj mi dve akcije i neku sekiraciju za kevu“, ali danas je vreme štednje – preporučiću vam jedan film koji obuhvata sve to u jednom – južnokorejski „Secretly Greatly“.
Šta Stari uvek nosi sa sobom
Jednu malu Nokiu. Kada me sve ostalo izneveri, ona je tu…
Sa kim bi voleo da se pojaviš u emisiji
Sa Kim Jong Unom.
Doručak Starog kadra…
Ovsene pahuljice sa mlekom i Jacobs Cappuccino spremljen po specijalnom receptu Starog kadra.